Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Радно право » Радни спор » Гж1.2652.11 Престанак радног односа
Гж1.2652.11 Престанак радног односа
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
ГЖ1 2652/11
Дана: 01.12.2011. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија: Симониде Милорадовић, председника већа, Радованке Николић и Светлане Бранковић, чланова већа, у парници тужиоца Ј. М. из К., чији је пуномоћник С. М., адвокат из К., против туженог ЈКП „Водовод“ са седиштем у К., чији је пуномоћник М. Н., дипломирани правник запослена код туженог, ради поништаја решења о отказу уговора о раду, одлучујући о жалби туженог изјављеној против пресуде Основног суда у Крушевцу П1 147/11 од 31. марта 2011. године, у седници већа одржаној дана 01.12.2011. године, донео је
П Р Е С У Д У
ОДБИЈА СЕ неоснована жалба туженог ЈКП „Водовод“ са седиштем у К. и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Крушевцу П1 147/11 од 31. марта 2011. године.
О б р а з л о ж е њ е
Пресудом Основног суда у Крушевцу П1 147/11 од 31. марта 2011. године, ставом првим изреке, усвојен је тужбени захтев тужиоца против туженог и поништено решење директора туженог бр. 2858 од 23.12.2008. године о отказу Уговора о раду тужиоцу као незаконито и обавезан тужени да тужиоца врати на рад.
Ставом другим изреке обавезан је тужени да тужиоцу, на име трошкова парничног поступка, исплати износ од 73.750,00 динара.
Против ове пресуде тужени је благовремено изјавио жалбу побијајући је због: битних одредаба парничног поступка и погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања.
Испитујући побијану пресуду у смислу одредбе члана 372. ЗПП и у границама разлога наведених у жалби, Апелациони суд је утврдио:
Жалба није основана.
У спроведеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачке 1, 2, 5, 7. и 9. ЗПП, на које Апелациони суд пази по службеној дужности, а на друге битне повреде одредаба парничног поступка се жалбом туженог, конкретно, не указује.
Неосновано се указује жалбом да је побијана пресуда донета на основу погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања.
Ово са разлога што је првостепени суд изведеним и, у смислу члана 8. ЗПП, правилно оцењеним доказима са сигурношћу утврдио све чињенице битне за одлуку о тужбеном захтеву тужиоца. Наиме, утврђено је:
Да је тужилац, по занимању економски техничар, био у радном односу код туженог, у Служби правних и општих послова, на пословима радног места референта за кадрове, до 23.12.2008. године, када му је исти престао. Одлуком Управног одбора бр. 14/2 од 02.12.2008. године било је наложено в.д. директора туженог да, у циљу рационализације пословања, утврди постојање вишка запослених и предузме мере ради решавања овог питања, који је Одлуком бр. 2774/2 од 12.12.2008. године утврдио да у Служби општих и правних послова у Сектору заједничких служби на пословима референта за кадрове (где су до тада радила два извршиоца) постоји вишак запослених јер је услед, технолошких, економских или организационих промена престала потреба за радом једног од извршиоца ових послова и одлучио да тужиоца прогласи технолошким вишком за чијим је радом, закључно са 22.12.2008. године, престала потреба на наведеним пословима. У образложењу овог решења наведено је да већ више месеци послове референта за кадрове извршава само један од извршиоца а да тужилац, као други извршилац, иако долази на посао, није ангажован и не извршава послове тог радног места из објективних разлога, због недовољног радног простора, фактички нема места – простора на коме би могло да му се обезбеди да има свој радни канцеларијски простор. Оспореним решењем в.д. директора туженог бр. 2858 од 23.12.2008. године, ставом првим изреке, тужиоцу је престао радни однос отказом уговора о раду од стране послодавца као вишку запослених услед технолошких, економских или организационих промена закључно са даном 23.12.2008. године, док је ставом седмим изреке одлучено да ће тужилац, уколико се буде указала потреба за пријемом нових запослених у радни однос на пословима референта за кадрове, у периоду од наредних шест месеци од дана доношења оспореног решења, имати право да о томе буде обавештен и да се изјасни да ли жели да поново заснује радни однос на тим пословима. У образложењу оспореног решења наведено је, између осталог, и да је Одлуком в.д. директора туженог бр. 2774/2 од 12.12.2008. године утврђено да је тужилац, због технолошких, економских или организационих промена, вишак; да је закључно са 22.12.2008. године престала потреба за његовим радом; да код послодавца нема послова на које би могао бити распоређен; да нема услова да се исти преквалификује; да нема услова да се упути на рад код другог послодавца; као и да нема могућности да се обезбеди простор за рад за све запослене. Решењем в.д. директора туженог број 2858/2 од истог датума, 23.12.2008. године, извршена је исправка и допуна оспореног решења у ставу четвртом изреке, у делу којим је одлучено о отпремнини и неисплаћеној заради које је тужени требало да исплати тужиоцу као и о дуговању тужиоца према туженом. У спроведеном поступку је утврђено и да је тужени у периоду од 01. јануара до 01. јуна 2009. године примио у радни однос осамнаесторо лица од којих и двојицу лица истог занимања и степена стручне спреме коју има тужилац; да је правноснажном пресудом Општинског суда у Крушевцу П-398/03 од 08. децембра 2005. године поништено претходно решење туженог о престанку радног односа тужиоца код њега и обавезан да га врати у рад што је и урадио 14. јула 2006. године; да је тужени правноснажном пресудом Општинског суда у Крушевцу П.1-64/07 од 12. марта 2008. године обавезан да тужиоцу на име накнаде штете због изгубљене зараде за период незаконитог престанка радног односа (од 26. октобра 2002. године до 14. јула 2006. године), исплати износе ближе одређене овим делом изреке, као и да је тадашњи заменик директора, С. М., претио тужиоцу (као и сведоку Б. Д. који је као и тужилац, по правноснажности пресуде којом је поништено као незаконито решење туженог о престанку његовог радног односа, правноснажном пресудом стекао право да од туженог наплати накнаду штете због изгубљене зараде за период незаконитог престанка радног односа) да ће, уколико буде наплатио штету због изгубљене зараде за период незаконитог престанка радног односа изгубити посао.
На основу тако утврђеног чињеничног стања првостепени суд је закључио да је оспорено решење незаконито јер истим: није утврђено које су то конкретне технолошке, економске или организационе промене проузроковале престанак потребе за обављањем посла - референта за кадрове, који је вршио тужилац; нису били утврђени јасни критеријуми на основу којих је утврђено да је тужилац, као један, од до тада постојећа два, извршиоца наведеног посла, вишак, па је, правилно примењујући материјално право на које се позвао у образложењу одлуке, усвојио тужбени захтев тужиоца и одлучио као у изреци побијане пресуде. За своју одлуку првостепени суд је дао јасне и основане разлоге које, као правилне, прихвата и Апелациони суд.
Жалбени наводи своде се на тврђење да је првостепени суд погрешно закључио да је тужени био дужан да у оспореном решењу наведе које су то конкретне технолошке, економске или организационе промене довеле до престанка потребе за рада баш тужиоца, обзиром да је довољна констатација послодавца да су те промене спроведене.
Међутим, према оцени Апелационог суда ови жалбени наводи нису основани.
Ово са разлога што је првостепени суд правилно закључио да је тужени послодавац био дужан да у оспореном решењу наведе које су то конкретне технолошке, економске или организационе промене код туженог довеле до престанка потребе за обављањем посла референта за кадрове, као и на основу ког критеријума је послодавац закључио да, је због наведених промена, од до тада постојећа два извршиоца, престала потреба за радом баш тужиоца. Наиме, супротно ставу туженог послодавац је дужан не само да констатује да су технолошке, економске или организационе промене спроведене, већ и да, сходно одредби члана 179. тачка 9. Закона о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05, 61/05), исте конкретизује, наведе у чему се оне састоје, а да затим, применом тачно одређених конкретних критеријума (као што су нпр: резултати рада, квалитет обављеног посла, самосталност у раду и иновација, ефикасност рада, однос према раду, радним задацима и средствима рада итд.) утврди за радом ког запосленог је престала потреба. Тужени послодавац је, напротив, оспореним решењем само констатовао да су код њега наступиле технолошке, економске или организационе промене (па није јасно да ли су наступиле технолошке или економске или организационе промене) као и да је због објективног разлога – недостатка простора престала потреба за радом тужиоца, који је долазио на посао, а није могао да обавља послове свог радног места (за разлику од другог извршиоца који је исте обављао). Наведени разлог не може узроковати престанак потребе за радом запосленог јер је послодавац, сходно одредби члана 16. тачка 2. Закона о раду, дужан да запосленом обезбеди услове рада, што је тужени очито пропустио да у конкретном случају уради. С обзиром да тужени, применом правила о терету доказивања прописаног одредбом члана 220-223. ЗПП, није доказао да су били испуњени услови прописани одредбом члана 179. тачка 9. Закона о раду у складу са којима послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоји оправдани разлог који се, између осталог, односи и на ситуацију када услед технолошких, економских или организационих промена престане потреба послодавца за обављањем одређеног посла, то је првостепени суд правилно поступио када је одлучио као у изреци побијане пресуде.
Чињеница је да је првостепени суд погрешно закључио, а на шта се основано указује жалбом, да је тужени, пријемом у радни однос два лица, економска техничара, у периоду краћем од шест месеци од дана престанка тужиочевог радног односа, повредио одредбу члана 182. став 1. Закона о раду, јер наведена лица нису запошљена да обављају послове референта за кадрове, односно послове које је обављао тужилац, већ да обављају друге послове. Међутим, овај погрешан закључак првостепеног суда није утицао на правилност побијане пресуде.
Из изнетих разлога, а применом одредбе члана 375. ЗПП, Апелациони суд је одлучио као у изреци, с тим што је потврдио и решење о трошковима поступка садржано у ставу другом изреке побијане пресуде јер је у складу са одредбама члана 149. и 150. ЗПП.
Председник већа-судија
Симонида Милорадовић, с. р.
За тачност отправка
Управитељ писарнице
Весна Алексић