Према утврђеном чињеничном стању сада пок. К.М, правни претходник туженог је закључио уговор о купопродаји са Ј.Н, а предмет уговора је кп.бр.255 КО Расна површине 7,5 ари. Између истих лица је закључено поравнање код Општинског суда у Пожеги у предмету П-764/74 дана 09.09.1974. године, којим се утврђује да је Ј.Н. продао К.М. део кп.бр. 255/5. Исту парцелу је К.М, по основу уговора о расподели имовине за живота, пренео у својину сину К.М, а исти је уговором о поклону Ов-1470/96 од 18.01.1996. године, исту непокретност са свим објектима пренео у својину туженом. На кп.бр. 255/5 постоје изграђени стамбени и пословни објекти који су саградили правни претходници садашњег власника К.М.

Сада пок. А.Г. је у току 1963. године купио од Ј.Н. по основу усменог уговора кп. бр. 255/12 КО Расна, сада КО Пожега IV, а након тога извршио изградњу стамбеног и пословног објекта, с тим што парцелу није превео на своје име у катастарском операту. Осим тога, А.Д. је на делу кп.бр. 255/5, која се налази са северне стране кп. бр. 255/12 извршио изградњу зиданог објекта и дела надстрешнице, те изградњом захватио део кп. бр. 255/5 у површини од 36 м2. Изградњу објекта на овим парцелама је извршио без одобрења надлежних органа, с тим што се грађењу нису противили правни претходници туженог. Првостепени суд утврђује да су сада покојни К.М. и А.Д. у току 1974. године закључили усмени уговор о купопродаји, по ком уговору је сада покојни К.М. продао сада покојном А.Д. спорни део кп. бр. 255/5, површине 36 м2 и исти део припојио својој парцели кп. бр. 255/12, а након тога извршио изградњу предметних објеката.

Катастарске парцеле бр.255/5, 255/6 и 255/12 су настале парцелацијом која је извршена 1974. године, на основу уговора о деоби, Ов.број 858/74, и од тренутка парцелације нису мењале границе. У току 1968.године, исте катастарске парцеле су проглашене за градско грађевинско земљиште, дошло је до промене границе КО Расна, тако што је формирана КО Пожега IV. У време закључења усменог уговора о купопродаји дела кп. бр. 255/5 између сада пок. К.М. и сада пок. А.Г, на снази је био Закон о промету непокретности („Службени гласник СРС“, број 15/74), који је у члану 10 прописао да уговор о продаји непокретности мора бити закључен у писменој форми и бити оверен код надлежног Суда и да у супротном не производи правно дејство. С обзиром да писмена форма уговора о продаји непокретности је услов његове пуноважности, то се исти не може конвалидирати будући да је конвалидација један од услова постојања писменог уговора, сходно чл. 4 ст. 3 Закона о промету непокретности. При том, првостепени суд налази да је чињеница да је сада пок. А.Г. на кп. бр. 255/5 саградио грађевинске објекте без одобрења надлежних органа, али налази да тужилац нема правног интереса да се утврди да је власник истих објеката, с обзиром да му тужени то не спори и да одлука о овом захтеву није од значаја на одлуку која ће се донети у управном поступку поводом захтева туженог за уклањање објеката тужилаца са дела кп. бр. 255/5.

Другостепени суд налази да је првостепени суд на потпуно и правилно утврђеном чињеничном стању правилно применио материјално право када је одбио тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се утврди да има право коришћења идеалног дела 36/1089 од кп. бр. 255/5 КО Пожега IV. Наиме, спорни део кп. бр. 255/5 КО Пожега IV, није могао бити пренет на правног предходника тужиоца на основу усменог уговора о купопродаји, будући да је писмена форма један од услова за конвалидацију уговора, сходно чл. 4 ст. 3 Закона о промету непокретности. У време закључења усменог уговора о купопродаји кп. бр. 255/5 је имала статус пољопривредног земљишта и могла је бити у промету све до 1968.године када је постала градско грађевинско земљиште. Међутим, с обзиром да уговор није закључен у законом прописаној форми, то исти не производи правно дејство, те је првостепени суд правилно одлучио када је у овом делу одбио тужбени захтев. Са истих разлога, неосновани су жалбени наводи тужиоца да је на спорном делу кп. бр. 255/5 стекао право својине путем одржаја. Наиме, тужилац је у државини дела кп. бр. 255/5 од 1974. године. У то време кп. бр. 255/5 је представљала пољопривредно земљиште и на њој је могао стећи право својине путем одржаја уз испуњење законом одређених услова. Од 1968. године кп. бр. 255/5 је постала градско грађевинско земљиште, те се на истој није могло стећи право својине путем одржаја. Ступањем на снагу Закона о основама својинско правних односа („Службени лист СФРЈ“, број 60/80), на непокретности у друштвеној својини право својине се не може стећи одржајем, а како је то предвиђено чланом 29. Значи, закон искључује могућност преласка ствари из друштвене својине у приватну на основу одржаја. Произилази да тужилац након ступања на снагу истог закона није могао стећи право својине путем одржаја на кп. бр. 255/5. Међутим, чл. 29 је брисан доношењем Закона о основама својинско правних односа („Службени лист СФРЈ“, број 29/96), те од дана ступања на снагу истог закона физичка и правна лица могу стећи право својине на непокретностима у државној својини путем одржаја, осим на природним богатствима. Исти закон нема ретроактивно дејство, те с обзиром да није протекао законом предвиђен рок од 20 година, сходно чл. 28 ст. 4 Закона о основама својинско правних односа, то су наведени жалбени наводи тужиоца неосновани.

Под ставом два је укинута одлука првостепеног суда, у делу којим је првостепени суд одбацио део тужбеног захтева тужиоца којим је тражио да се утврди да је власник зиданог објекта 6,3 х 3,6 метара и дела на надстрешнице димензије 6,3 х 2,3 метра на кп. бр. 255/5 КО Пожега IV, што је тужени дужан признати. Наиме, првостепени суд је утврдио да је правни претходник тужиоца на спорном делу кп. бр. 255/5 саградио објекте без дозволе надлежних органа. На том објекту, иако је подигнут без дозволе за градњу, може се утврђивати право својине будући да се судском одлуком уређују само међусобни односи странака којом се не мења статус објекта као бесправно саграђеног, нити ова одлука има утицаја на даљу судбину тог објекта са становишта прописа о градњи нити власник објекта, самим тим стиче право коришћења на грађевинском земљишту. Наиме, тужилац до легализације или рушења бесправно изграђеног објекта ужива судску заштиту која припада власнику. У случају легализације власник бесправно изграђеног објекта може стећи право коришћења на делу градског грађевинског земљишта на коме се објекат налази и на делу који је неопходан за његову редовну употребу.