Према утврђеном чињеничном стању међу странкама је дана 28.07.2006.године закључен уговор, те сходно чл. 1 уговора, странке су потврдиле да тужени дугује тужиоцу износ од 5.000 евра, те се исти обавезао да дуг врати до 30.09.2007. године. Осим тога, уговорачи су се споразумели о замени испуњења, сходно чл. 308 ЗОО, тако што тужилац, за случај да тужени не испуни своју обавезу како је то уговором предвиђено, стиче право коришћења на идеалних 250/558 од кп. бр. 2762/1 КО Краљево, а ово право може укњижити после 01.10.2007.године. Неспорно је да тужени није измирио своју обавезу према тужиоцу, те имајући у виду одредбе чл. 308 ст. 1 тачка 1 ЗОО, првостепени суд је усвојио тужбени захтев тужиоца.

Другостепени суд налази да је првостепени суд потпуно и правилно утврдио чињенично стање, али је погрешно применио материјално право услед чега је одлука преиначена. Наиме, у конкретном случају између странака је закључен уговор о зајму за чије обезбеђење је заложена непокретност на којој у случају неблаговременог испуњења обавезе зајмодавац стиче право коришћења. Фидуцијарни правни посао закључен у циљу стицања права својине или права коришћења на непокретности која обезбеђује уговор о зајму за сада није дозвољен, па је такав уговор због недопуштеног основа ништав. Наиме, према чл.13 ст. 1 тач. 2 Закона о хипотеци („Службени гласник РС“, број 115/2005), ништава је одредба уговора о хипотеци на основу које, ако дуг не буде исплаћен о доспелости, непокретност по неодређеној или унапред одређеној цени, прелази у својину повериоца или трећег лица. Изложено правило има карактер принудног прописа и опште забране закључења уговора о фидуцијарном преносу права својине и на њега Суд пази по службеној дужности, у смислу чл. 109 Закона о облигационим односима. Произилази да тужилац као зајмодавац није могао да стекне право коришћења на предметној непокретности уколико зајмопримац у року утврђеном уговором не врати позајмљена средства, те је одреба чл. 6 уговора од 28.07.2006. године, који су странке закључиле ништава.