Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Радно право » Радни спор » Гж1.1250.10 Отказ уговора о раду
Гж1.1250.10 Отказ уговора о раду
Р е п у б л и к а С р б и ј а
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: Гж-1-1250/10
Дана: 13.01.2011. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судије Изета Суљовића, као председника већа и судија Јасминке Вукановић и Светлане Бранковић, као чланова већа у правној ствари тужиље Р. С. из К., чији је пуномоћник Д. – Л. Г. Л., адвокат из К., против тужене А. У. K. из К., чији је пуномоћник Ј. Н., адвокат из К., ради поништаја решења, одлучујући о жалби тужене изјављеној против пресуде Општинског суда у Крагујевцу 2 П. XXVI- 910/05 од 17.11. 2009. године, у седници већа одржаној дана 13.01.2011. године, донео је
П Р Е С У Д У
ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужене А. У. K. из К. и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Општинског суда у Крагујевцу 2 П. XXVI- 910/05 од 17.11.2009. године.
О б р а з л о ж е њ е
Ставом изреке првостепене пресуде усвојен је тужбени захтев тужиље Р. С. из К., па је поништено као незаконито решење о отказу уговора о раду директора тужене А. У. K. из К. број 03-258 од 02. 11. 2005. године у целости и обавезана је тужена да врати тужиљу на рад и то на послове дипломираног фармацеута.
У ставу II изреке сте пресуде одбијен је као неоснован део тужбеног захтева тужиље којим је тражила да се обавеже тужена да је врати на рад у апотеку З. у К.
Ставом III изреке обавезана је тужена да тужиљи надокнади трошкове парничног поступка у износу од 123.000,00 динара.
Против првостепене пресуде, благовремено је изјавила жалбу тужена, побијајући пресуду у ставу I и III због погрешне примене материјалног права.
Тужиља је доставила одговор на жалбу са предлогом да другостепени суд жалбу одбије као неосновану и првостепену пресуду потврди.
Апелациони суд је испитао првостепену пресуду на основу чл. 372 ЗПП-а и у границама жалбених навода па је нашао:
Жалба тужене није основана.
У поступку који је претходио доношењу првостепене пресуде нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из чл. 361. ст. 2 тач. 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП-а на које Апелациони суд пази по службеној дужности, а на друге се жалбом не указује.
Правилном оценом изведених доказа у складу са одредбом члана 7 и 8 ЗПП, првостепени суд је у поступку потпуно и тачно утврдио битне чињенице за доношење одлуке у овој правној ствари. Према чињеничном утврђењу првостепеног суда тужиља је, до доношења спорног решења о отказу уговора о раду, била у радном односу код тужене на неодређено време, на пословима фармацеута у апотеци А. у К. Пре распоређивања у наведену апотеку обављала је послове фармацеута у апотекама тужене, З., Ш., П., које се све налазе у К.
На дан 01. 11. 2005. године тужиља је, по редовном распореду, требало да ради у апотеци А. у поподневној смени, са почетком рада од 13,30 часова до 20 часова. Међутим, тог истог дана - 01. 11. 2005. године, тужиља је позвана од стране правне службе тужене да се јави у правну службу ради пријема решења. Око 12 часова јавила се у правну службу тужене где јој је речено да треба да прими решење о привременом распоређивању на рад у апотеку тужене Б. у Б. и да треба да почне са радом у тој апотеци у поподневној смени почев од 13,30 часова тог истог дана. Тужиља је примила наведено решење одмах, али није потписала пријем решења, док се не консултује са својим адвокатом. Након обављене консултације, потписала је пријем решења тог истог дана у периоду од 14 до 15 часова. Управо тада је дошло и до вербалног сукоба између тужиље и директорке тужене због решења о распоређивању донетог и урученог на изнети начин. Сам разговор између тужиље и директорке том приликом био је, према исказу сведока И. Г., цивилизован уз само мало повишени тон. При томе, тужиља није одбила да ради по новом распореду, није упутила директорки никакве погрдне речи и није се понашала насилно, нити недолично према директорки.
Тужиља се тог 01. 11. 2005. године није јавила на посао ни у апотеку А. ни у апотеку Б., већ се јавила лекару у специјалистичку консултативну службу Дома здравља у поподневној смени, где јој је отворено боловање на предлог специјалисте – интернисте почев од 01. 11. 2005. године до 23. 11. 2005. године. Дана 02. 12. 2005. године тужиља је обавестила и начелницу апотеке А. и начелницу апотеке Б. да се од 01. 11. 2005. године налази на боловању. У исправност и разлоге тужиљине спречености за рад тужени није сумњао.
Спорно решење тужене, којим је тужиљи отказан уговор о раду, донето је 02. 11. 2005. године, уз позивање тужене на упозорење о постојању разлога за отказ, које је тужиљи упућено раније, дана 13. 05. 2005. године. Упозорењем од 13. 05. 2005. године тужиља је упозорена да се, због повреде радне обавезе, стичу услови за отказ уговора о раду, али јој, с обзиром на њен дотадашњи рад, није дат отказ уговора о раду том приликом. Према упозорењу од 13. 05. 2005. године тужиља је упозорена да је у периоду од 25. 04. 2005. године до 13. 05. 2005. године одсуствовала са посла (а тада је радила на радном месту начелника апотеке З. у К.), а то одсуство није оправдала ни изјавом о коришћењу слободних дана, нити о коришћењу годишњег одмора, чиме је учинила повреду радне обавезе предвиђену уговором о раду и општим актом послодавца, због чега су се стекли услови за отказ уговора о раду. Истим упозорењем, тужена обавештава тужиљу да, с обзиром на тежину повреде и њен дотадашњи рад, неће донети решење о отказу уговора о раду. Истовремено, тужиља је упозорена да, уколико у наредних годину дана поново учини исту или другу повреду радне обавезе која је основ за доношење решења о отказу уговора о раду, неће бити поново упозорена од стране директора, већ ће бити донето решење о отказу, што је и учињено дана 02. 11. 2005. године.
Спорним решењем о отказу уговора о раду од 02. 11. 2005. године тужиљи је отказан уговор о раду од 30. 04. 2002. године из разлога предвиђених чл. 179. тач. 2 и 3 Закона о раду (ако запослени својом кривицом учини повреду радне обавезе утврђене општим актом или уговором о раду и ако запослени не поштује радну дисциплину прописану актом послодавца, односно ако је његово понашање такво да не може да настави рад код послодавца); чл. 6. Уговора о раду од 30. 04. 2002. године (којим су предвиђени случајеви у којима послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоје оправдани разлози) и чл. 4. Анекса бр. 2 од 09. 06. 2005. године наведеног уговора о раду (којом одредбом је уговорено да остале одредбе уговора о раду од 30. 04. 2002. године остају на снази). У образложењу решења наведено је да је тужиља, супротно својој дужности да буде на свом месту рада и да о томе обавести или начелника апотеке А. или апотеке Б., на крајње непримерен начин, одбијајући да обавља послове на које је распоређена и упућена, вређајући послодавца, испољила насилничко понашање, које је супротно свим радно правним и етичким нормама, угрожавајући при том и рад запослених.
Код овако утврђеног чињеничног стања првостепени суд је, правилно и по оцени Апелационог суда, закључио да је тужбени захтев тужиље основан, па је исти усвојио и спорно решење о отказу уговора о раду поништио. За своју одлуку дао је јасне и довољне разлоге, које у претежном делу прихвата и Апелациони суд.
Суштина жалбених навода своди се на тврђење да је упозорење о постојању разлога за отказ уговора о раду од 13. 05. 2005. године валидно и за поступак отказивања уговора о раду по спорном решењу туженог од 02. 11. 2005. године, јер у Закону о раду нема изричите забране орочавања упозорења, због чега упозорење од 13. 05. 2005. године важи, без потребе да се тужиљи достави ново упозорење да су наступили разлози за отказ уговора о раду због чега је отказни поступак спроведен законито. Међутим, иако сходно чл. 180 ст. 3 Закона о раду („Службени гласник РС“ бр. 24/2005 и 61/2005) послодавац може да у упозорењу запосленог обавести да ће му отказати уговор о раду ако понови исту или сличну повреду, без поновног упозорења (ако постоје олакшавајуће околности или ако природа повреде радне обавезе или непоштовање радне дисциплине није довољан разлог за отказ уговора о раду), то не значи аутоматски да је тужена отказни поступак спровела законито, нити да је спорно решење о отказу уговора о раду тужиљи законито. Потребно је да запослени понови исту или сличну повреду радне обавезе.
Такође се жалбом истиче да је тужиља имала довољно времена да се јави на посао у Б., јер је о премештају обавештена 01. 11. 2005. године око 12 часова, а постоји аутобуска линија до Б., да решење није примила одмах због консултације са адвокатом, већ тек око 14 часова, што консултацију чини непримерено дугом, да се није јавила ни начелнику апотеке А. ни начелнику апотеке Б. као и да је боловање започето као мера избегавања одласка у Б., тако да је и непримање решења кршење радне дисциплине, као и непримерено понашање и вербални сукоб са тадашњом директорском тужене.
И ови жалбени наводи оцењени су као неосновани. Наиме, Законом о раду прописано је, одредбом чл. 171. и 172., да се премештај запосленог из једног у друго радно место рада код истог послодавца може спровести једино изменом уговора о раду, односно изменом уговорених услова рада уз понуду за закључење анекса уговора у остављеном року који не може бити мањи од 8 дана; да запослени може бити премештен у друго место рада 1) ако је делатност послодавца такве природе да се рад обавља у местима ван седишта послодавца, односно његовог организационог дела, 2) ако је удаљеност од места у коме запослени ради до места у које се премешта на рад мања од 50 километара и ако је организован редован превоз који омогућава благовремени долазак на рад и повратак са рада уз обезбеђену накнаду трошкова превоза у висини једне превозне карте у јавном саобраћају. Одредбом чл. 173. Закона о раду прописано је да запослени може бити премештен у друго место рада, ван наведених случајева, само уз свој пристанак. Међутим, тужена није тужиљи понудила измену уговорених услова рада у складу са одредбом чл. 172. Закона о раду. По оцени овога суда запослени не може бити премештен на рад из једног у друго место рада на основу једностране одлуке послодавца, са почетком рада у другом месту рада у истом дану када му је уручена и одлука послодавца о премештају, а у конкретној правној ствари је утврђено и да тужиља није одбила премештај, те да није учинила такву повреду радне обавезе. Тужиља се 01. 11. 2005. године није јавила на посао ни у апотеци А. ни у апотеци али је своје одсуство са рада тог дана оправдала привременом Б. спреченошћу за рад – отварањем боловања почев од 01.11.2005. године до 23.11.2005. године. Неосновано се жалбом истиче да је боловање започето као мера избегавања одласка у Б., јер злоупотребу боловања тужена у поступку није истицала, нити доказивала, а злоупотреба боловања није била ни отказни разлог по спорном решењу тужене.
Такође, по оцени овог суда, радња непотписивања пријема решења о премештају у 12 часова у дану уручења решења, већ након консултације са адвокатом у 14 часова истог дана, није акт кршења радне дисциплине, односно недозвољеног понашања запосленог који би имао карактер и тежину отказног разлога, јер такво понашање није прописано наведеним чл. 6. Уговора о раду од 30. 04. 2002. године као отказни разлог, а не представља ни понашање због кога запослени не може да настави рад код послодавца. Насилничко понашање тужиље и вербални сукоб са директорком који би имали карактер понашања због кога запослена не може да настави рад код послодавца у смислу одредбе чл. 179. ст. 1 тач. 3 Закона о раду и чл. 6 Уговора о раду од 30. 04. 2002. године и који би се могли ставити тужиљи на терет, тужени послодавац у поступку није доказао, а на њему је био терет доказивања постојања отказног разлога наведеног у спорном решењу, у складу са одредбом чл. 7, 220. и 223. ЗПП. Посебно, упозорење од 13. 05. 2005. године тужиљи је дато због одсуствовања са посла у периоду од 20. 04. 2005. године до 30. 05. 2005. године, без коришћења слободних дана или годишњег одмора, што није иста нити слична повреда радне обавезе која се тужиљи оспореним решењем ставља на терет, а другу скривљену повреду радне обавезе тужиља и по оцени Апелационог суда није учинила, због чега је правилан закључак да тужиља описаним радњама у оспореном решењу није својом кривицом учинила повреду радне обавезе, која је као отказни разлог прописана чл. 6. Уговора о раду, нити се ради о истој или сличној повреди радне обавезе која је описана у упозорењу од 13. 05. 2005. године. Тако није настао основ за отказ уговора о раду у смислу чл. 179. ст. 1 тач. 2 и 3 Закона о раду и члана 6. Уговора о раду, што спорно решење туженог чини незаконитим.
На основу изнетог, Апелациони суд је сходно чл. 375 ЗПП-а одлучио као у изреци ове пресуде. Потврђена је и одлука о трошковима поступка, јер је донета у складу са чланом 149, 150 и 159 ЗПП, при чему су тужиљи досуђени само стварни, нужни и оправдани трошкови које је имала поводом ове парнице у складу са Тарифом о наградама и накнадама за рад адвоката важећом на дан пресуђења.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА – СУДИЈА
Изет Суљовић