Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Радно право » Радни спор » Гж1.1000.11 Поништај Анекса уговора о раду и решења о отказу
Гж1.1000.11 Поништај Анекса уговора о раду и решења о отказу
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: ГЖ.1-1000/11
Дана: 23.08.2011. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ у већу састављеном од судија Симониде Милорадовић, председника већа, Изета Суљовића и Маријане Ђорђевић, чланова већа, у парници тужиоца Д. С. из Б., чији је пуномоћник адвокат М.С. из К., против туженог Предузећа „С.“ Д.О.О. у П., кога заступа В. Ј., ради поништаја Анекса уговора о раду, решења отказа уговора о раду и накнаде штете, решавајући о жалби туженог изјављеној против пресуде Основног суда у Крушевцу, Судска јединица у Варварину, П1-1154/10 од 10. новембра 2010. године, у седници већа одржаној 23. августа 2011. године, донео је
П Р Е С У Д У
ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Основног суда у Крушевцу, Судска јединица у Варварину, П1-1154/2010 од 10. новембра 2010. године, тако да гласи:
1. ОДБИЈА СЕ као неоснован тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се поништe као незаконити Анекс уговора о раду број 43 од 2.09.2009. године и решење директора туженог о отказу уговора о раду број 76 од 22.09.2009. године.
2. ОДБИЈА СЕ као неоснован тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се тужени обавеже да му плати 8 зарада које би остварио да је радио у износу од 400.449,52 динара, са законском затезном каматом почев од 1.10.2009. године до исплате.
3.Свака странка сноси своје трошкове.
О б р а з л о ж е њ е
Ставом првим изреке ожалбене пресуде, усвојен је тужбени захтев тужиоца, па је поништен као незаконит Анекс уговора о раду број 14 од 2.09.2009. године закључен између странака којим је измењен уговор о уређењу права, обавезе и одговорности закључен дана 16.12.2002. године код туженог под бројем 65 и којим Анексом је тужилац, дипломирани инжењер агрономије распоређен са радног места руководиоца фабрике сточне хране у Б. на радно место пословође пољопривредне апотеке са седиштем у Д. К.
Ставом другим изреке, поништено је као незаконито решење директора туженог број 76 од 22.09.2009. године, којим је тужиоцу на радном месту пословође пољопривредне апотеке у Д. К. отказан уговор о раду са анексом који су ближе описани и означени изреком под један те пресуде и основа поднете писмене изјаве тужиоца из основа писмене изјаве тужиоца о отказивању назначених уговора о раду са основом на одредбу чл.178 ст.3 важећег Закона о раду, са датумом престанка радног односа 1.10.2009. године.
Ставом трећим изреке, обавезан је тужени да тужиоцу на име накнаде штете плати износ од 250.285,00 динара, са законском затезном каматом почев од 1.10.2009. године до исплате.
Изреком под четири, обавезан је тужени да тужиоцу на име накнаде трошкова спора плати износ од 71.612,00 динара.
Против ове пресуде тужени је благовремено изјавио жалбу, побијајући је из свих законских разлога прописаних одредбом чл.360 ст.1 ЗПП.
Испитујући првостепену пресуду, на основу чл.372 ЗПП, Апелациони суд је утврдио:
Жалба је делимично основана.
У првостепеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из чл.361 ст.2 тач.1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП, на које другостепени суд пази по службеној дужности, па ни битна повреда одредбе парничног поступка из чл.361 ст.2 тач.12 ЗПП, на коју жалба туженог неосновано указује, јер побијана пресуда садржи јасне и непротивуречне разлоге о битним чињеницама.
Неосновано се жалбом указује да је првостепена пресуда донета на основу чињеничног стања које није правилно и потпуно утврђено.
Тужбом од 19.10.2009. године и уређеним захтевом од 21.06.2011. године тужилац је тражио да се пониште као незаконити Анекс уговора о раду број 43 од 2.09.2009. године и решење директора туженог о отказу уговора о раду тужиоцу број 76 од 22.09.2009. године, као и да се обавеже тужени да тужиоцу исплати 8 зарада које би остварио да је радио у износу од 400.449,52 динара са законском затезном каматом почев од 1.10.2009. године до исплате, са разлога што тужени није поступио по правноснажној пресуди Основног суда у Варварину, П1-67/09 од 23.04.2009. године и није га распоредио на послове које је обављао пре доношења решења о отказу уговора о раду (руководилац фабрике сточне хране) које је наведеном пресудом поништено као незаконито, већ је са њим закључио оспорени Анекс уговор о раду, иако он за обављање послова на које је тим Анексом распоређен, није располагао стручним знањем, односно није имао положен стручни испит за заштиту биља, као и са разлога што је закључење Анекса уговора о раду „условило његово изнуђено“ давање отказа туженом.
Према чињеничном утврђењу првостепеног суда тужилац је код туженог дана 23.12.1997. године засновао радни однос на неодређено време са пуним радним временом и поверени су ми послови руководиоца фабрике сточне хране. Наведене послове тужилац је обављао све до 14.01.2009. године, кад му је отказан уговор о раду због неостваривања резултата рада. Правноснажном пресудом Општинског суда у Варварину, П1-67/09 од 23.04.2009. године, поништено је као незаконито решење туженог којим је тужиоцу отказан уговор о раду због неостваривања резултата рада и наложено туженом ( и у текућој парници), да тужиоца врати на рад и да му повери вршење послова радног места које је обављао пре доношења незаконитог решења или вршење послова који одговарају његовом степену и врсти стручне спреме и његовим знањима и способностима. Тужилац је дипломирани инжењер агрономије општег смера, а на основу потврде А. Ф. у Ч., утврђено је да исти није одбранио специјалистички рад на специјалистичким студијама смера заштите биља. Тужени је тужиоца упутио на специјалистичке студије смера заштите биља и сносио трошкове истих. Тужени је 1.09.2009. године понудио тужиоцу закључење Анекса о раду, наводећи у разлозима понуде да постоји потреба за обављање послова у пољопривредној апотеци у Д. К., за које је потребна стручна спрема и положен стручни испит смера заштите биља које поседује тужилац, уз доставу Анекса уговора о раду број 43 од 2.09.2009. године, којим је измењен уговор о уређењу права, обавеза и одговорности број 65 од 16.12.2002. године у тачки 3 и тужилац се са послова руководиоца фабрика сточне хране распоређује на послове пословође пољопривредне апотеке у Д. К.. Тужилац се 4.09.2009. године писаним путем изјаснио на понуду туженог од 1.09.2009. године и навео да нема положен специјалистички испит из области заштите биља, због чега је захтевао повлачење учињене понуде и његово распоређивање на радно место руководиоца фабрике сточне хране на коме је био распоређен пре отказа уговора о раду који је правноснажном пресудом Окружног суда у Крушевцу, ГЖ.1-1096/02 од 30.06.2009. године поништен као незаконит. Тужилац је потом писаном изјавом број 270 од 9.09.2009. године прихватио понуду за закључење Анекса уговора о раду број 41 од 1.09.2009. године и обавестио туженог да се од 10.09.2009. године уредно јавља на посао у пољопривредној апотеци у Д. К.. Писаном изјавом број 270 од 10.09.2009. године тужилац је туженом отказао уговор о раду број 65 од 16.12.2002. године, са пратећом понудом од 1.09.2009. године и Анексом уговора о раду од 2.09.2009. године. На основу ове писане изјаве тужиоца, тужени је затим дана 22.09.2009. године под бројем 76 донео решење о отказу уговора о раду са 1.10.2009. године као датумом који је тужилац у писаној изјави од 10.09.2009. године навео као дан престанка радног односа.
Код оваквог чињеничног стања, првостепени суд је закључио да су оспорени Анекс уговора о раду број 43 од 2.09.2009. године и решење директора туженог број 76 од 22.09.2009. године незаконити, због чега је тужбени захтев тужиоца усвојио и одлучио као у изреци пресуде.
Међутим, по оцени Апелационог суда, првостепена пресуда донета је уз погрешну примену материјалног права.
Наиме, у конкретном случају тужени је као послодавац оспореним решењем број 76 од 22.09.2009. године, тужиоцу отказао уговор о раду број 65 од 16.02.2002. године са Анексом број 43 од 2.09.2009. године, због тога што је тужилац дана 10.09.2009. године, доставио писану изјаву број 270 којом му је отказао уговор о раду. Одредба чл.178 ст.1 Закона о раду („Службени гласник РС“ бр.24/05 и 61/05) прописује да запослени има право да послодавцу откаже уговор о раду. Из садржине наведене одредбе произилази да запослени може да послодавцу откаже уговор о раду из било ког разлога и да се разлози (мотиви) отказа не морају навести. Како је радноправни однос и уговорни однос то се на њега примењују одредбе Закона о облигационим односима, па изјава воље запосленог којом отказује уговор о раду мора да буде не само писана, већ изричита, конкретна, јасна и недвосмислена зато што мане у вољи спречавају њена дејства у смислу чл.60-61 и чл.65 Закона о облигационим односима. Ако таквих мана нема, онда изјава којом запослени отказује уговор о раду послодавцу, представља једини валидни основ у смислу чл.178 ст.1 Закона о раду, за отказ уговора о раду од стране запосленог и она делује од дана достављања послодавцу. У првостепеном поступку са сигурношћу су утврђене чињенице да је тужилац писаном изјавом отказао уговор о раду туженом, да је исту потписао и доставио туженом и да она није била изнуђена силом, претњом, нити је дата у заблуди или услед преваре. По оцени Апелационог суда, писана изјава тужиоца од 10.09.2009. године је резултат одлуке коју је тужилац донео слободно и самостално, па је у складу са датом изјавом од 10.09.2009. године, у којој је сам навео дан престанка радног односа, престанак радног односа тужиоца код туженог наступио ipso isure. Дакле, за престанак радног односа тужиоцу код туженог била је довољна само изјава воље тужиоца као запосленог, па оспорено решење туженог о отказу уговора о раду број 76 од 22.09.2009. године има само деклаторан карактер, односно њиме је само констатовано да је до престанка радног односа по вољи запосленог дошло.
Из изнетих разлога, незаконитост самог Анекса уговора о раду број 43 од 2.09.2009. године, којим је тужилац фактички био распоређен на друге послове, не утиче на другачију одлуку суда, јер се поништајем истог не мења начин престанка радноправног статуса тужиоца насталог као искључива последица његове изјављене воље код отказивања уговора о раду туженом. Како је решење туженог о отказу уговора о раду тужиоцу број 76 од 22.09.2009. године законито, то нема ни основа за примену одредбе чл.191ст.4 Закона о раду.
Пропуст првостепеног суда да на правилно и потпуно утврђено чињенично стање правилно примени и материјално право исправио је Апелациони суд и на основу чл.380 тач.4 ЗПП одлучио као у изреци ове пресуде, с тим што је применом одредбе чл.161 ст.2 и чл.149 ст.2 ЗПП, одлучио да свака странка сноси своје трошкове, јер тужени, који је у спору успео, трошкове није тражио.
Председник већа-судија,
Симонида Милорадовић,с.р.