Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Радно право » Радни спор » Гж1.1114.10 Враћање на рад
Гж1.1114.10 Враћање на рад
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
ГЖ 1 бр. 1114/10
02.03.2011. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија: Есада Вељовића, председника већа, Мирјане Симић и Маријане Ђорђевић, чланова већа, у парници тужиоца Г. С. из П., чији је пуномоћник Љ. К., адвокат из В. против туженог Предузећа за прераду дрвета И. А. Д. у Ћ., чији је пуномоћник Р. Л., адвокат из Б., ради враћања на рад, одлучујући о жалби туженог изјављеној против пресуде Општинског суда у Варварину П1.бр.158/2009 од 30.11.2009. године, у седници већа одржаној дана 02.03.2011. године, донео је
П Р Е С У Д У
ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба туженог Предузећа за прераду дрвета И. А. Д. у Ћ. и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Општинског суда у Варварину П1.бр.158/2009 од 30.11.2009. године у ставу првом изреке у делу којим је обавезан тужени да тужиоца врати на рад на послове који одговарају степену и врсти његове стручне спреме, знању и способностима.
УКИДА СЕ пресуда Општинског суда у Варварину П1.бр.158/2009 од 30.11.2009. године у ставу првом изреке у делу којим је тужени обавезан да тужиоцу повери вршење послова радног места које је обављао пре престанка радног односа, без права на поновно одлучивање.
О б р а з л о ж е њ е
Пресудом Општинског суда у Варварину П1.бр.158/2009 од 30.11.2009. године, ставом првим изреке, обавезан је тужени да тужиоца врати на рад и да му повери вршење послова радног места које је обављао пре престанка радног односа или да га распореди и повери му вршење послова радних места која одговарају степену и врсти његове стручне спреме, знању и способностима.
Ставом другим изреке, обавезан је тужени да на име накнаде трошкова парничног поступка исплати тужиоцу износ од 39.000,00 динара.
Против наведене пресуде тужени је благовремено изјавио жалбу побијајући је у целини због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права, као и због одлуке о трошковима.
Апелациони суд је испитао побијану пресуду у смислу члана 372. ЗПП и нашао да жалба није основана у ставу првом изреке у делу којим је обавезан тужени да тужиоца врати на рад на послове који одговарају степену и врсти његове стручне спреме, знању и способностима и ставу другом изреке који се односи на трошкове поступка, а основана у ставу првом изреке у делу којим је тужени обавезан да тужиоцу повери вршење послова радног места које је обављао пре престанка радног односа.
У првостепеном поступку нису учињене битне повреде парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 1, 2, 5, 7. и 9. ЗПП, на које другостепени суд пази по службеној дужности, а у односу на став први изреке побијане пресуде у делу којим је обавезан тужени да тужиоца врати на рад на послове који одговарају степену и врсти његове стручне спреме, знању и способностима, као и ставу другом изреке којим је одлучено о трошковима поступка, ни битне повреде на које се жалбом туженог неосновано указује.
Неосновано се жалбом туженог указује да је првостепена пресуда у делу става првог изреке којим је тужени обавезан да тужиоца врати на рад и распореди на послове који одговарају степену и врсти његове стручне спреме, знању и способностима, донета уз битну повреду одредаба парничног поступка из члана 361. став 1. у вези члана 193. и члана 194. ЗПП. Ово из разлога што је првостепени суд правилно поступио када је, и поред противљења туженог, дозволио преиначење тужбе, јер је исто било целисходно за коначно решење односа између странака, а поступак по преиначеној тужби није знатно продужио трајање парнице.
Побијана пресуда у наведеном делу става првог изреке није донета ни уз битну повреду одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 3. ЗПП, на коју се жалбом неосновано указује, јер првостепени суд није одлучио о захтеву по тужби која је подигнута после законом прописаног рока. Наиме, према члану 191. став 1. Закона о раду („Службени гласник РС“, број 24/05 и 61/05) ако суд донесе правноснажну одлуку којом је утврђено да је запосленом незаконито престао радни однос, суд ће одлучити да се запослени врати на рад, ако запослени то захтева, према члану 195. став 1. овог закона, против решења којим је повређено право запосленог или кад је запослени сазнао за повреду права, запослени може да покрене спор пред надлежним судом, а према ставу 2. овог члана рок за покретање спора јесте 90 дана од дана достављања решења, односно сазнања за повреду права. Према томе, доношењем правноснажне одлуке којом је утврђено да је запосленом незаконито престао радни однос, запослени стиче право да захтева од суда да донесе одлуку о његовом враћању на рад. Даном достављања наведене правноснажне одлуке запослени сазнаје о повреди права, а у року од 90 дана од дана достављања те одлуке запослени може да захтева враћање на рад. Како је правноснажном пресудом Општинског суда у Варварину П.1.бр.100/08 од 19.01.2009. године утврђено да је тужиоцу незаконито престао радни однос, а исти је у року од 90 дана од правноснажности наведене пресуде (15.10.2009. године) преиначеном тужбом од 06.11.2009. године тражио враћање на рад, то је преиначена тужба благовремена, тако да се неосновано у жалби указује да рок од 90 дана тече од 01.07.2008. године, као дана пријема решења о отказу уговора о раду од стране тужиоца, да је преиначена тужба поднета после истека рока од 90 дана и да је тиме неблаговремена.
Такође, неосновано се жалбом указује да је у наведеном делу става првог изреке побијана пресуда донета уз битну повреду одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 7. ЗПП, тиме што туженом није пружена могућност да расправља пред судом, јер му није остављен рок из члана 193. став 4. ЗПП, којим је прописано да је суд, кад дозволи преиначење тужбе, дужан да остави туженом време потребно да се може припремити за расправљање по преиначеној тужби, ако за то није имао довољно времена. Имајући у виду да је тужени примио преиначену тужбу на дан 18.11.2009. године, а рочиште за главну расправу у поновном поступку је одржано 30.11.2009. године, дакле после 12 дана од пријема преиначене тужбе, исти је имао довољно времена да се изјасни о преиначеној тужби, без обзира што се противио преиначењу. Поред тога, из одредбе члана 193. став 2. ЗПП произилази да се тужени може упустити у расправљање о главној ствари по преиначеној тужби, уколико се пре тога противио преиначењу, тако да је истим поднеском тужени могао и да се противи преиначењу и да се истовремено упусти у расправљање о главној ствари по преиначеној тужби. Како је тужени је имао довољно времена да се упусти у расправљање по преиначеној тужби, а што је правилно закључио првостепени суд, то није учињена наведена битна повреда одредаба парничног поступка. У супротном, да је првостепени суд усвојио предлог пуномоћника туженог да му се остави време за писмено изјашњење по преиначеној тужби, у том случају поступио би супротно одредби члана 9. у вези члана 435. ЗПП, јер је сходно тим одредбама суд дужан да спречи сваку злоупотребу права које имају странке у поступку, а нарочито приликом одређивања рокова и рочишта, суд је дужан да увек обрати нарочиту пажњу на потребу хитног решавања радних спорова. Такође, неосновано се жалбом указује да је учињена ова битна повреда одредаба парничног поступка и из разлога што је првостепени суд одбио предлог туженог да се изведе доказ саслушањем странака у циљу утврђивања чињенице да ли код туженог постоје послови на које тужилац може да буде враћен на рад, и да му је тиме ускратио право да расправља пред судом. Наиме, послодавац је дужан да сходно одредби члана 191. став 1. Закона о раду, у случају када суд донесе правноснажну одлуку којом је утврђено да је запосленом незаконито престао радни однос и одлучи да запосленог врати на рад, ако запослени то захтева, омогући запосленом обављање послова који одговарају степену и врсти његове стручне спреме, знању и способностима или му омогући коришћење других права по основу враћања на рад.
Жалбом се неосновано истиче да је побијана пресуда у наведеном делу донета и уз битну повреду одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 12. ЗПП, а на коју се само паушално указује жалбом, без конкретног навођења које недостатке из наведене одредбе побијана пресуда садржи и у чему се исти огледају.
Неосновано се жалбом указује да је побијана пресуда у наведеном делу става првог изреке којим је обавезан тужени да тужиоца врати на рад на послове који одговарају степену и врсти његове стручне спреме, знању и способностима, донета на основу погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.
Према утврђеном чињеничном стању првостепеног суда, тужилац је био у радном односу код туженог, на неодређено време, на основу закљученог уговора о раду од 28.09.2005. године. Решењем директора туженог тужиоцу је отказан уговор о раду са 15.07.2008. године због престанка потребе за његовим радом. Пресудом Општинског суда у Варварину П.1.бр.100/08 од 09.01.2009. године поништено је као незаконито наведено решење директора туженог о отказу уговора о раду тужиоца, која пресуда је постала правноснажна на дан 15.10.2009. године. У поновном поступку тужилац је поднеском од 06.11.2009. године преиначио тужбу тако што је уместо првобитног тужбеног захтева за накнаду штете уместо враћања на рад, тражио враћање на рад.
Код овако утврђеног чињеничног стања првостепени суд је правилном применом одредаба члана 191. став 1. и члана 195. став 2. Закона о раду и члана 193. став 1. и 2. ЗПП, дозволио преиначење тужбе из разлога целисходности и обавезао туженог да тужиоца врати на рад на послове који одговарају степену и врсти његове стручне спреме, знању и способностима, па је и одлучио као у ставу првом изреке побијане пресуде.
За овакву своју одлуку првостепени суд је дао основане разлоге које у свему прихвата и Апелациони суд.
Оспоравајући правилност утврђеног чињеничног стања, као и правилну примену материјалног права, жалба туженог своди се на тврђење да је тужилац преиначену тужбу за враћање на рад поднео после истека рока од 90 дана прописаног одредбом члана 195. став 2. Закона о раду, јер је за повреду права сазнао 01.07.2008. године, када је примио решење о отказу уговора о раду, те да датум пријема правоснажне пресуде којом је утврђена незаконитост решења о отказу уговора о раду, није од значаја за утврђивање почетка рока за подношење тужбе. Међутим, по оцени Апелационог суда правилно је првостепени суд закључио да је тужилац у законском року од 90 дана од дана сазнања за повреду права утврђену наведеном правноснажном пресудом, у складу са одредбом члана 191. став 1. Закона о раду и члана 193. став 1. ЗПП, захтевао да се врати на рад, а како је то напред изнето.
Како ниједан жалбени навод није довео у сумњу правилност и законитост првостепене пресуде у ставу првом изреке у делу који се односи на враћање на рад на послове који одговарају врсти и степену стручне спреме, знању и способностима тужиоца, то је Апелациони суд сходно одредби члана 375. ЗПП у том делу одлучио као у ставу првом изреке ове пресуде.
Правилна је и одлука о трошковима спора, јер је иста донета сагласно одредбама члана 149. и 150. ЗПП као и одредбама Тарифе о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката која је важила у време доношења првостепене пресуде.
Међутим, основано се жалбом указује да је побијаном пресудом у ставу првом изреке у делу којим је тужени обавезан да тужиоцу повери вршење послова радног места које је обављао пре престанка радног односа, повређена одредба члана 3. став 1. ЗПП, јер је у том делу прекорачен тужбени захтев и досуђено више од онога што је тужилац тражио, с обзиром да је тужени обавезан да тужиоцу повери вршење послова радног места које је обављао пре престанка радног односа, иако тужилац преиначеном тужбом од 06.11.2009. године то није тражио, већ само враћање на послове који одговарају степену и врсти његове стручне спреме, знању и способности. Прекорачењем тужбеног захтева учињена је битна повреда одредаба парничног поступка из члана 361. став 1. у вези члана 3. став 1. ЗПП, а што је било од утицаја на доношење законите и правилне пресуде, па је Апелациони суд сходно одредби члана 379. став 1. ЗПП побијану пресуду у том делу укинуо, без права на поновно одлучивање.
Председник већа- судија
Есад Вељовић,с.р.