Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Радно право » Имовински захтеви » Гж 1. 1142.11 Накнада штете
Гж 1. 1142.11 Накнада штете
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Гж 1 бр.1142/11
21.10.2011. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија: Есада Вељовића, председника већа, Мирјане Симић и Маријане Ђорђевић, чланова већа, у парници тужиоца Р. Ђ. из К., чији је пуномоћник Л. У., адвокат из К., против туженог Предузеће „С.“ ДОО у К., чији је пуномоћник М. М., адвокат из К., ради накнаде штете, одлучујући о жалби туженог изјављеној против пресуде Основног суда у Крагујевцу П1-1034/10 од 08.02.2011. године, у седници већа одржаној дана 21.10.2011. године, донео је
П Р Е С У Д У
ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Основног суда у Крагујевцу П1-1034/10 од 08.02.2011. године, у ставу I изреке, тако да иста сада гласи:
ДЕЛИМИЧНО СЕ УСВАЈА тужбени захтев тужиоца Р. Ђ. из К. па се обавезује туженo Предузеће „С.“ ДОО у К. да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете исплати, и то:
- за претрпљене душевне болове због умањења животне активности износ од 170.000,00 динара,
- за претрпљене физичке болове износ од 90.000,00 динара и
- за претрпљене душевне болове због наружености износ од 35.000,00 динара,
све са законском затезном каматом почев од 08.02.2011. године, као дана пресуђења, до исплате, у року од 8 дана од дана достављања преписа ове пресуде.
ОДБИЈА СЕ као неоснован део тужбеног захтева тужиоца Р. Ђ. из К., којим је тражио да се обавеже тужено Предузеће „С.“ ДОО у К. да му, поред досуђеног износа овом пресудом, на име накнаде нематеријалне штете исплати, и то:
- за претрпљене душевне болове због умањења животне активности износ од 110.000,00 динара,
- за претрпљене физичке болове износ од 10.000,00 динара и
- за претрпљене душевне болове због наружености износ од 35.000,00 динара,
све са законском затезном каматом од доношења пресуде па до исплате.
ОБАВЕЗУЈЕ СЕ тужени да тужиоцу накнади трошкове парничног у износу од 226.125,00 динара, у року од 8 дана од дана достављања преписа ове пресуде.
О б р а з л о ж е њ е
Пресудом Основног суда у Крагујевцу П1-1034/10 од 08.02.2011. године, ставом I изреке, обавезан је тужени да исплати тужиоцу накнаду штете због повреде на раду, и то: за претрпљене душевне болове због умањења опште животне активности износ од 280.000,00 динара, за претрпљене физичке болове износ од 100.000,00 динара и за претрпљене душевне болове због унакажености износ од 70.000,00 динара, све са законском затезном каматом почев од дана пресуђења, до исплате.
Ставом II изреке тужени је обавезан да тужиоцу на име трошкова парничног поступка исплати износ од 331.100,00 динара.
Против наведене пресуде тужени је благовремено изјавиo жалбу побијајући је због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, погрешне примене материјалног права и одлуке о трошковима.
Тужилац је поднео одговор на жалбу.
Апелациони суд је испитао побијану пресуду на основу члана 372. ЗПП и нашао да је жалба делимично основана.
У првостепеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачке 1, 2, 5, 7. и 9. ЗПП, на које другостепени суд пази по службеној дужности, као ни битна повреда одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 12. ЗПП, на коју се жалбом неосновано указује, јер изрека побијане пресуде не противречи разлозима пресуде, пресуда има разлоге о битним чињеницама, а наведени разлози су јасни и непротивречни и о битним чињеницама не постоји противречност између онога што се у разлозима пресуде наводи о садржини записника о исказима датим у поступку и самих тих записника и изведеним доказима, тако да пресуда нема недостатака због којих се не може испитати.
Међутим, првостепени суд је погрешно применио материјално право приликом доношења одлуке о висини накнаде нематеријалне штете, због чега је жалба туженог делимично усвојена и побијана пресуда преиначена.
Према утврђеном чињеничном стању првостепеног суда, тужилац је био у радном односу код туженог на пословима возача. Исти је био задужен са теретним моторним возилом „Ман“ и полуприколицом „Утва“. Да би се цирада на овом возилу запертлала и отпертлала нужно је да се због висине возила користе мердевине. Тужилац је тежак око 130 килограма, па је уместо алуминијумских мердевина, са којима је био задужен, а које нису биле адекватне за његову тежину, у последње две године користио дрвене мердевине које је сам направио. Запосленима код туженог је било познато да тужилац користи ове дрвене мердевине, а исти од стране туженог није био упозорен да те мердевине не користи. Дана 11.05.2000. године извршавајући радни задатак по путном налогу за транспорт робе из „З.“ у К. за И., тужилац се повредио тако што је, после утовара робе, приликом запертлавања цираде камиона, помоћу дрвених мердевина, које је сам израдио, стао на горњу пречку мердевина, која се тада поломила, услед чега је тужилац пао са истих. Том приликом тужилац је задобио тешку телесну повреду–тежи потрес мозга-нагњечење мозга и ишчашења зглоба између кључне кости и кљунастог наставка лопатице са леве стране и лаку телесну повреду-одлубљење нокта палца леве ноге. Тужилац је одмах након ове повреде трпео физички бол јаког интензитета у трајању од око три часа, затим болове средњег интензитета наредних десет дана и болове лаког интензитета због повреде главе у трајању од десет дана и повремено при напору у трајању од два месеца. Вештачењем од стране вештака неурохирурга и ортопеда утврђено је да је услед последица задобијене повреде животна активност тужиоца умањена за 15%, која се огледа у томе да је у знатној мери остала видљива хипотрофија његовог левог раменог појаса коју прати смањена мишићна снага и употребљивост леве руке, нарочито при одвајању руке од тела и подизању према глави. Вештачењем од стране вештака заштите на раду утврђено је да тужилац није био оспособљен од стране туженог за безбедан рад, a да је био оспособљен знао би које мердевине може да користи и на који начин.
Код оваквог утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је правилном применом одредаба Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, број 29/78, 39/85,45/89, 57/89 и „Службени лист СРЈ“, број 31/93), на које се позвао у образложењу побијане пресуде, утврдио да је тужени, као послодавац тужиоца, одговоран за ову штету, али је исти погрешно применио одредбу члана 200. Закона о облигационим односима када је тужиоцу досудио за претрпљене душевне болове због умањења опште животне активности износ од 280.000,00 динара, за претрпљене физичке болове износ од 100.000,00 динара и за претрпљене душевне болове због наружености износ од 70.000,00 динара, јер је превисоко одмерио висину за ове видове штете. Прихватајући налазе и мишљења вештака ортопеда и неурохирурга, а полазећи од одредбе члана 200. Закона о облигационим односима, по налажењу Апелационог суда, правична накнада за наведене душевне болове због умањења животне активности износи 170.000,00 динара, за претрпљене физичке болове износи 90.000,00 динара и за претрпљене душевне болове због наружености 35.000,00 динара. Стога је Апелациони суд првостепену пресуду у ставу I изреке преиначио тако што је обавезао туженог на накнаду нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због умањења животне активности у износу од 170.000,00 динара, за претрпљене физичке болове у износу од 90.000,00 динара и за претрпљене душевне болове због наружености у износу од 35.000,00 динара, а преко ових износа до досуђених износа овом пресудом, и то за износ од 110.000.00 динара за претрпљене душевне болове због умањења животне активности, за износ од 10.000,00 динара за претрпљене физичке болове и за износ од 35.000,00 динара за претрпљене душевне болове због наружености, одбијен је као неоснован тужбени захтев. Наиме, имајући у виду интензитет и дужину трајања физичких болова, као и степен умањења животне способности и наруженост, Апелациони суд је мишљења да су досуђени износи овом пресудом реална и правична новчана накнада, којом тужилац може успоставити психичку равнотежу и сатисфакцију за претрпљене душевне и физичке болове које је имао због ове повреде.
Наводи жалбе туженог своде се на оспоравање налаза и мишљења вештака заштите на раду и вештака ортопеда, а које налазе и мишљења је тужени оспоравао и у току првостепеног поступка. Међутим, Апелациони суд је оценио као неосноване ове жалбене наводе, јер су налази и мишљења дати у складу са правилима науке и струке, које тужени није довео у сумњу.
Законом о заштити на раду („Службени гласник РС“, број 42/91, 53/93, 67/93, 48/94, 42/98), који је важио у време повређивања тужиоца, уређено је остваривање заштите на раду запосленог у складу са тим законом, прописима о мерама и нормативима заштите на раду, општим актом и колективним уговором. Тако је овим законом прописано: да је предузеће дужно да организује послове заштите на раду ( члан 36 став 1.); да је радник који обавља стручне послове заштите на раду дужан да свакодневно обилази радна места и проверава да ли су обезбеђене мере заштите на раду које се односе, поред осталих, на: 1. употребу исправних оруђа за рад са обавезним упутством за безбедан рад и њихово одржавање; 3. обезбеђивање исправних средстава и опреме личне заштите и њихово коришћење и одржавање на прописан начин; 4. оспособљавање радника за безбедан рад; 5. обуставу рада кад утврди непосредну опасност по живот и здравље радника или забрану коришћења неисправног оруђа за рад, средстава и опреме личне заштите и обавештава о обустави рада руководећег радника, односно послодавца; 6. примену прописаних мера за побољшање услова рада на радном месту са повећаним ризицима; 7. спровођење и примену других мера које су уређене актом предузећа (члан 37); да је предузеће дужно да обезбеди да сваки радник буде оспособљен за безбедан рад, заштићен од повређивања и здравствених оштећења и теоријски и практично оспособљен за рад на одређеном радном месту, да се оспособљавање радника за рад на одређеном радном месту у смислу става 1. овог члана врши при сваком распоређивању радника, при променама у технолошком процесу, односно процесу рада као и приликом увођења нове или промене постојеће опреме и оруђа за рад (члан 38. став 1. и 2.); да је предузеће дужно да после извршене обуке провери оспособљеност радника за безбедан рад (члан 39. став 4.). Правилником о заштити на раду туженог уређена су међусобна права, обавезе и одговорности радника из области заштите на раду. Тако је овим Правилником уређено, између осталог: да директор туженог организује послове тако да се законски прописи и остали акти из материје заштите на раду правилно и поступно примењују и спроводе (члан 6.); да је руководилац радне јединице и други одговорни радник дужан и одговоран да све раднике обучи о намени, начину употребе и коришћењу одговарајућих средстава опреме, техничке, личне заштите и о последицама које могу да наступе по радника ако се заштитна средства не употребљавају или неоправдано користе, да се непрекидно брине о одржавању и исправности машина, оруђа за рад, уређаја, транспортних средстава, алата и других приручних средстава у правилном и сврсисходном коришћењу техничке заштите, употреби личних заштитних средстава од стране радника, а ако дође до неисправности истих да организује поправку или замену неисправних средстава заштите, да пријави директору сваки квар на машинама, оруђа за рад или уређајима који би могли да угрозе безбедност или живот радника, да радника који се при раду не придржава прописаних мера заштите на раду или не користи средства личне или техничке заштите или одбије да поступи по његовим упутствима за безбедан рад, привремено одстрани са рада и о томе одмах обавести руководиоца радне јединице (члан 7.); да радник који је ступио у радни однос, пре него што почне да ради, има право да буде обучен из заштите на раду (члан 27.); да је обучавање, васпитавање и употпуњавање знања радника из материје заштите на раду сталан задатак и обавеза свих радника и органа управљања у предузећу (члан 28.); да се обучавање, васпитавање и употпуњавање знања радника врши на основу програма обуке који по свом садржају обезбеђује стручно-теоријско и практично оспособљавање радника за безбедан рад на пословима које радник обавља (члан 29.); да се обука из материје заштите на раду утврди кроз практична упутства, предавања, саветовања, семинаре, информације као и друге погодне начине, да се после спроведеног програма обуке врши и обавезна провера знања радника и његове способности за безбедан рад и да се раднику који је пред одговарајућом комисијом за проверу знања показао позитивне резултате, издаје се писмени доказ да је оспособљен из материје заштите на раду за послове и радне задатке на које је распоређен (члан 31.). Правилником о унутрашњој контроли и безбедности саобраћаја туженог од августа 1996. године уређена је организација, делокруг, начин вршења унутрашње контроле безбедности саобраћаја, вођење евиденције о вршењу унутрашње контроле, овлашћења, обавезе и одговорности радника и друга питања од значаја за безбедност саобраћаја. Тако је овим Правилником уређено: да унутрашњу контролу и безбедност саобраћаја врше директор и референт (члан 6.); да се редовни технички прегледи врше у складу са Законом о безбедности саобраћаја (сваких шест месеци за возило којим се врши јавни превоз (члан 20); да дневни преглед техничке исправности возила врши директор или референт предузећа, који обухвата контролу, између осталог и опреме возила са којим је возач задужен (члан 24.); да се дневни преглед исправности возила врши свакодневно пред сваки полазак на пут и приликом повратка возила са пута, а најмање једанпут седмично а директор или референт, као и возач својим потписом потврђују да је возило технички исправно за јавни саобраћај (члан 25.); да се као опрема возила у саобраћају на путевима у смислу овог правилника сматрају, између осталог, металне мердевине.
Како је вештачењем од стране вештака заштите на раду М. Б. утврђено да је тужени пропустио да тужиоца оспособи за безбедан рад, да врши контролу о исправности средстава и опреме за рад и замењује је у прописаним роковима, да обезбеди одговарајуће мердевине према тежини тужиоца, да врши контролу њихове исправности или да дрвене мердевине направљене од стране тужиоца верификује као исправне и подобне или да забрани њихово коришћење и да при редовној техничкој контроли возила пре поласка на утовар и превоз робе изврши контролу исправности припадајуће опреме, то је тужени одговоран за наступање ове штете. Стога је неосновано истицање туженог у жалби да је тужилац одговоран за настанак ове штете. Како тужени није доказао да је предузео наведене мере заштите на раду и оспособио тужиоца за рад, то се исти у конкретном случају не може позивати на пропусте тужиоца приликом коришћења ових мердевина.
С обзиром да из налаза и мишљења вештака заштите на раду произилази да обућа тужиоца није била од утицаја на настанак ове штете, то је неосновано указивање у жалби да је до пада тужиоца дошло услед тога што је исти имао папуче на ногама, као неадекватну обућу.
Цењени су и остали наводи жалбе, па је Апелациони суд нашао да исти нису од битног утицаја на доношење друкчије одлуке у овој правној ствари.
Очигледне погрешке у писању датума и презимена сведока, као и друге очигледне погрешке у писању, на које се указује у жалби туженог, нису од битног утицаја на доношење друкчије одлуке, јер се из осталих навода побијане пресуде и стања у спису предмета могло закључити који су стварни датуми и презимена сведока, као и шта је првостепени суд одлучио у вези основаности тужбеног захтева. Поред тога, погрешке у именима и бројевима, као и друге очигледне погрешке у писању, могу се исправити у свако доба сходно члану 349. став 1. ЗПП.
Из изнетих разлога, на основу члана 380. тачка 4. ЗПП Апелациони суд је одлучио као у ставу првом изреке ове пресуде.
На основу члана 161. став 2. ЗПП у вези члана 149. став 1. и члана 150. ЗПП Апелациони суд је одлучио о трошковима поступка, па је обавезао туженог да на име накнаде нужних трошкова плати тужиоцу, и то: на име састава тужбе од стране адвоката износ од 5.000,00 динара, на име заступања тужиоца од стране адвоката на 20 одржаних рочишта у износима од по 6.250,00 динара, на име заступања тужиоца од стране адвоката на 25 неодржаних рочишта у износима од по 3.125,00 динара, који трошкови су одређени према Тарифи о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката („Службени гласник РС“, број 53/10) и на име трошкова вештачења износ од 8.000,00 динара, све у укупном износу од 226.125,00 динара при чему је имао у виду вредност спора за коју је тужилац успео у овој парници. Трошкови таксе на тужбу и таксе на пресуду нису досуђени из разлога што у спису предмета нема доказа да је тужилац те трошкове платио.
Председник већа - судија
Есад Вељовић,с.р.