Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Радно право » Имовински захтеви » Гж 1. 1519.11 Исплата разлике зараде
Гж 1. 1519.11 Исплата разлике зараде
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Гж 1 бр.1519/11
19.12.2011. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија: Есада Вељовића, председника већа, Мирјане Симић и Маријане Ђорђевић, чланова већа, у парници тужиоца Б. Ђ. из Б., чији су пуномоћници Р. П. из Д. и М. В., адвокат из К., против туженог „З. а.“ АД К. у реструктурирању, ради исплате разлике зараде, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Основног суда у Крагујевцу П1-1553/10 од 02.03.2011. године у седници већа одржаној дана 19.12.2011. године, донео је
П Р Е С У Д У
ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиоца Б. Ђ. из Б. и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Крагујевцу П1-1553/10 од 02.03.2011. године.
О б р а з л о ж е њ е
Пресудом Основног суда у Крагујевцу П1-1553/10 од 02.03.2011. године, ставом I изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца којим је тражио да суд обавеже туженог да му на име мање исплаћене зараде и накнаде зараде исплати, и то: за 1997. годину износ од 1.571,32 динара са законском затезном каматом од 01.01.1998. године до исплате, за 1998. годину износ од 4.062,01 динар са законском затезном каматом од 01.01.1999. године до исплате и за 1999. годину износ од 3.342,08 динара са законском затезном каматом од 01.01.2000. године до исплате. Ставом II изреке одлучено је да свака странка сноси своје трошкове.
Против наведене пресуде тужилац је благовремено изјавио жалбу због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног стања, погрешне примене материјалног права и одлуке о трошковима.
Тужени је поднео одговор на жалбу.
Испитујући првостепену пресуду у смислу члана 372. ЗПП Апелациони суд је нашао да жалба није основана.
У првостепеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачке 1, 2, 5, 7. и 9. ЗПП, на које другостепени суд пази по службеној дужности, а ни битна повреда одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 12. ЗПП, на коју жалба неосновано указује, јер су дати разлози о битним чињеницама јасни и непротивречни, тако да побијана пресуда нема недостатака због којих се не може испитати.
Неосновано се жалбом указује да је побијана пресуда донета на основу чињеничног стања које није правилно и потпуно утврђено, као и уз погрешну примену материјалног права.
Према утврђеном чињеничном стању првостепеног суда, тужилац је био у радном односу код туженог до 15.09.1999. године, када му је престао радни однос као технолошком вишку, уз исплату отпремнине. За период од 01.07.1997. године до престанка радног односа тужени је због поремећаја у пословању запосленима, па и тужиоцу, исплатио ниже износе зарада од припадајуће према Појединачном колективном уговору. Тражену висину разлике зараде тужени није оспорио.
Тужени је објавио јавни позив свим запосленима, бившим запосленима и наследницима бивших запослених којима нису исплаћене зараде за период од 01.06.1997. године до 31.05.2001. године, и обавестио их да ће се у просторијама туженог обавити закључивање споразума о вансудском поравнању у периоду од 27.10.2008. до 21.11.2008. године. Протоколом Министарства економије и регионалног развоја од 06.05.2008. године утврђен је начин исплате заосталих зарада за запослене код туженог. Анексом 1 овог протокола утврђено је да ће се тужени доставити Националној служби за запошљавање, Филијала К. до 31.10.2008. године потписане Споразуме о вансудском поравнању са сваким запосленим појединачно, а у вези неисплаћених зарада, те да је споразум потписан 21.08.2008. године између Министра економије регионалног развоја и представника репрезентативних синдиката код туженог. Споразумом закљученим између Министра економије и регионалног развоја и репрезентативног Синдиката туженог од 01.07.2010. године предвиђено је да ће запослени који су задржали статус запослених у Г. „З. в.“ АД и „З. а.“ наставити да примају зараду тако што ће запослени који су стално радно ангажовани остварити зараду у износу од 100 %, запослени који нису стално радно ангажовани остваривати зараду од 65 % коју би остваривали да су били радно ангажовани и запослени који повремено раде, односно који се ротирају ће остваривати зараду у складу са временом проведеним на раду.
Анексом 70 Појединачног колективног уговора туженог о условима за исплату разлике зараде и накнада за 1997, 1998, 1999, 2000. и 2001. годину бр. 2/09 од 31.12.2009. године утврђени су услови за исплату разлике зараде и накнаде зараде за наведени период који доспевају у децембру 2008. године, да се исти одлажу и да ће се исплата ових зарада вршити у децембру 2010. године, а чланом 3. овог анекса утврђено је да уколико поремећаји у пословању буду и даље трајали, уговорне стране ће и даље преговарати о условима исплате из овог анекса у складу са могућностима везаним за пословање туженог.
Анексом број 71 Појединачног колективног уговора туженог о условима за исплату разлике зараде и накнада зарада од 1997. године до 2001. године бр.1/10 од 30.11.2010. године утврђено је да уговорне стране, и то директор туженог и синдикална организација туженог, сагласно констатују тешку економску и финансијску ситуацију туженог, што доводи до неиспуњења обавеза утврђених анексима појединачних колективних уговора наведени у преамбули члана 2. овог анекса, којим је утврђено да обавезе послодавца према запосленима које се односе на исплату разлике зарада и накнаду зарада за период од 1997. године до 2001. године које доспевају у децембру 2009. године одлажу се за децембар 2011. године.
Код оваквог утврђеног чињеничног стања првостепени суд је закључио да је тужбени захтев неоснован из разлога што је доспелост обавеза туженог по основу неисплаћених разлика зарада према тужиоцу и другим запосленима одлагана анексима Појединачног колективног уговора туженог због поремећаја туженог у пословању, а тиме и неспорне обавезе туженог на име неисплаћене разлике зараде тужиоцу, и да је последњим Анексом Појединачног колективног уговора број 71/04 од 30.11.2010. године одложена за децембар 2011. године та исплата разлике зараде, па како наведени рок није доспео, а тужени и даље послује са поремећајем у пословању, одлучено је као у ставу I изреке побијане пресуде.
За овакву своју одлуку првостепени суд је дао довољно основане разлоге, које у битном прихвата и Апелациони суд.
Наиме, имајући у виду да је тужени Анексом број 70 Појединачног колективног уговора туженог од 31.12.2009. године признао потраживања запослених на име разлике зараде за период од 1997. године до 2001. године и да је исплату тих потраживања одложио до 31.12.2010. године, а затим Анексом број 71 Појединачног колективног уговора туженог исплату разлике тих потраживања одложио за децембар 2011. године, а главна расправа у овој парници је закључена 02.03.2011. године, односно пре истека рока доспећа за исплату разлике зараде, то је правилан закључак првостепеног суда да у време доношења побијане пресуде обавеза исплате разлике зараде није доспела, због чега је првостепени суд правилно одбио тужбени захтев као неоснован. По мишљењу Апелационог суда у време закључења главне расправе тужбени захтев је био преурањен, с обзиром да још увек није истекао рок из закљученог Анекса број 71 од 30.11.2010. године Појединачног колективног уговора, па је са тог разлога одлука првостепеног суда о одбијању тужбеног захтева основана. Стога се жалбом тужиоца неосновано указује да је потраживање за исплату разлике зараде доспело.
Неосновано се у жалби указује да је првостепени суд одбио тужбени захтев из разлога што је потраживање застарело. Наиме, из побијане пресуде јасно произилази да је првостепени суд на страни 6. образложења те пресуде навео да је неоснован приговор застарелости из разлога што је тужени својим анексима продужавао рокове доспелости обавеза, тако да рок од три године у смислу члана 196. Закона о раду („Службени гласник РС“, број 24/05 и 61/05) није протекао.
Такође, неосновано се у жалби наводи да је тужени био дужан да тужиоцу исплати ову разлику зараде даном престанка радног односа. Наиме, чињеница да је тужиоцу престао радни однос није од утицаја на доношење друкчије одлуке, имајући у виду да су спорна потраживања настала за време важења Закона о радним односима („Службени гласник РС“, број 55/96) у условима поремећаја у пословању туженог, па престанак радног односа тужиоца не чини његово право да је тиме доспела разлика до пуне зараде, јер би то било у супротности са одредбама члана 65. став 2. и 3. наведеног Закона о радним односима, према којима када послодавац, услед поремећаја у пословању, није у могућности да обезбеди средства за исплату зарада запосленима у складу са колективним уговором или на нивоу вишем од средстава потребних за исплату гарантоване нето зараде, дужан је да запосленом исплати одговарајућу зараду, у складу са законом, односно колективним уговором, а према ставу 3. овог члана послодавац је дужан да, под условима утврђеним појединачним колективним уговором, запосленом исплати разлику између гарантоване нето зараде коју је примао и зараде коју би остварио у складу са колективним уговором. Самим престанком радног односа тужилац није могао бити доведен у повољнији положај у односу на остале запослене, с обзиром да његово право на исплату разлике зараде произилази из ранијих прописа који уређују услове и динамику разлике зараде у условима поремећаја у пословању послодавца. Каснијим изменама радног законодавства није се могло утицати на раније стечено право према којем запослени имају право на разлику зараде тек престанком поремећаја у пословању.
Ако би тужиоцу била исплаћена разлика зараде за спорни период зато што је истом престао радни однос, у том случају били би доведени у неравноправан положај други запослени којима је, такође, престао радни однос код туженог, а који нису тражили исплату разлике зараде, сходно наведеним законским одредбама. Поред тога, у неравноправном положају били би и запослени који су још увек у радном односу код туженог и који нису остварили право на исплату разлике зараде коју су стекли у истом периоду када и тужилац.
Чињеница да су анексе Појединачног колективног уговора туженог у име запослених потписали представници синдиката туженог, чији тужилац више није члан, такође, сама по себи није од значаја за доношење друкчије одлуке. Наиме, према наведеним одредбама Закона о радним односима разлика зараде се исплаћује у роковима и динамици утврђеним појединачним колективним уговорима, и та одредба није измењена каснијим прописима, а поред надлежног органа туженог, за закључење Појединачног колективног уговора туженог надлежна је одговарајућа синдикална организација, која је то и учинила приликом закључења анекса Појединачног колективног уговора туженог, којима су одређени рокови за исплату ове разлике зараде, а тужилац сходно члановима 220 - 223. ЗПП није доказао да су представници синдиката туженог неовлашћено закључили наведене анексе Појединачног колективног уговора.
Како ниједан жалбени навод није довео у сумњу правилност и законитост побијане пресуде, то је Апелациони суд применом одредбе члана 375. ЗПП, одлучио као у изреци ове пресуде.
Потврђена је и одлука о трошковима поступка садржана у ставу II изреке побијане пресуде, јер је иста заснована на правилној примени одредаба чланова 149. и 159. ЗПП, с обзиром да тужени који је успео у овом спору није тражио трошкове.
Председник већа-судија
Есад Вељовић,с.р.