Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Радно право » Имовински захтеви » Гж 1. 2041.11 Стицање без основа
Гж 1. 2041.11 Стицање без основа
Р е п у б л и к а С р б и ј а
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: Гж-1-2041/11
Дана: 20.02.2012. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судије Изета Суљовића, као председника већа и судија Јасминке Вукановић и Душана Дражовића, као чланова већа у правној ствари тужиоца „Г. З. в.“АД у реструктурирању К., која је правни следбеник „З. з. и о.“ Д.О.О. К., против туженог П. Ј. из К., чији је пуномоћник М. М., адвокат из К., ради стицања без основа, вредност спора 77.476,13 динара, одлучујући о жалби туженог, изјављеној против пресуде Основног суда у Крагујевцу П1-500/10 од 04.04.2011. године, у седници већа одржаној дана 20.02.2012. године, донео је
П Р Е С У Д У
I ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба туженог П. Ј. из К., и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Крагујевцу П1-500/10 од 04.04.2011. године у делу става 1. изреке пресуде којим је усвојен тужбени захтев тужиоца „Г. З. в.“ АД у реструктурирању из К. и обавезан тужени П. Ј. из К. да тужиоцу исплати износ од 77.476,13 динара по основу повраћаја новчаних средстава стечених без правног основа са законском затезном каматом почев од 05. 06. 2006. године па до коначне исплате и у ставу 2. изреке пресуде, који садржи одлуку о трошковима парничног поступка.
II ПРЕИНАЧАВА СЕ пресуда Основног суда у Крагујевцу П1-500/10 од 04.04.2011. године у преосталом делу става 1. изреке пресуде тако да гласи:
ОДБИЈА СЕ тужбени захтев тужиоца „Г. З. в.“ АД у реструктурирању из К. у делу којим је тражио да се обавеже тужени П. Ј. из К. да тужиоцу исплати законску затезну камату на износ од 77.476,13 динара почев од 01. 04. 2006. године до 04. 06. 2006. године, КАО НЕОСНОВАН.
О б р а з л о ж е њ е
Ставом 1. изреке првостепене пресуде усвојен је тужбени захтев тужиоца па је обавезан тужени П. Ј. из К. да тужиоцу исплати износ од 77.476,13 динара по основу повраћаја новчаних средстава стечених без правног основа са законском затезном каматом почев од 01. априла 2006. године па до коначног враћања наведеног износа уплатом на жиро рачун тужиоца број 150-2-35 „C. B.“ АД К.
У ставу 2. изреке исте пресуде одлучено је да свака страна сноси своје трошкове поступка.
Против првостепене пресуде, благовремено је изјавио жалбу тужени побијајући пресуду из свих законских разлога прописаних одредбом чл. 360 ст. 1 ЗПП.
Тужилац је доставио одговор на жалбу са предлогом да Апелациони суд жалбу одбије као неосновану, а првостепену пресуду потврди.
Апелациони суд је испитао првостепену пресуду на основу чл. 372 ЗПП-а и у границама жалбених навода па је нашао:
Жалба туженог је делимично основана.
У поступку који је претходио доношењу првостепене пресуде нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из чл. 361 ст. 2 тач. 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП-а на које Апелациони суд пази по службеној дужности, а на друге се жалбом конкретно не указује. Међутим, првостепена пресуда је за део одлуке о законској затезној камати на досуђени износ главног дуга донета уз погрешну примену материјалног права, на шта се жалбом туженог основано указује.
Правилном оценом изведених доказа у складу са одредбом члана 7 и 8 ЗПП, првостепени суд је у поступку потпуно и тачно утврдио битне чињенице за доношење одлуке у овој правној ствари. Пресудом Општинског суда у Крагујевцу 2П-23-470/2002 од 01. 10. 2003. године усвојен је тужбени захтев, у тој парници тужиоца, Ј. П. из К., овде туженог и поништен је као незаконит отказ уговора о раду том тужиоцу. Ова првостепена одлука потврђена је од стране Окружног суда у Крагујевцу пресудом тога суда Гж. 304/04 од 14. 07. 2004. године, али је, одлучујући по ревизији туженог у тој парници, Врховни суд Србије својом пресудом Рев. 2-653/05 од 05. 05. 2005. године преиначио обе наведене пресуде тако да је одбио тужбени захтев тужиоца П. Ј. као неоснован. Ревизијску одлуку пуномоћник тужиоца П. Ј. примио је дана 14. 03. 2006. године.
Након доношења другостепене одлуке у тој парници, поступајући по пресуди Окружног суда у Крагујевцу Гж. 304/04 од 14. 07. 2004. године, правни претходник тужиоца „З. з. и о.“ ДОО К. је решењем од 15. 03. 2005. године туженог П. Ј. вратио у радни однос у статусу запосленог на плаћеном одсуству, са правом на исплату накнаде зараде. Према обрачуну исплаћених накнада зарада за П. Ј. почев од марта 2005. године до јануара 2006. године, утврђено је да је за наведени период тужени П. Ј. примио нето износ од 77.476,16 динара од правног претходника тужиоца, „З. з. и о.“ ДОО К. У поступку је утврђено да је у регистар привредних субјеката по решењу Агенције за привредне регистре број БД 163832/2009 од 21. 10. 2009. године уписана статусна промена спајања уз припајање привредном друштву Г. З. в. АД К. у реструктурирању, као друштву стицаоцу, његових потпуно зависних друштава, од којих је једно и „З. з. и о.“ ДОО К., касније „З. о.“ ДОО К., с тим што је као дан спајања са припајањем одређен 30. 09. 2009. године.
Након доношења наведене ревизијске одлуке правни претходник тужиоца је донео решење број 8980 од 16. 03. 2006. године, којим се ставља ван снаге решење истог субјекта од 15. 03. 2005. године (којим је тужени П. Ј. враћен у радни статус као запослени на плаћеном одсуству) и којим је предвиђено да остаје на снази решење о отказу уговора о раду П. Ј. од 27. 02. 2002. године, те да се исти ретроактивно одјави са евиденције осигураника Фонда ПИО до 26. 02. 2002. године. Истим решењем одређено је да тужени П. Ј. врати стечено без основа, износе примљене накнаде зараде коју је примио за време наведеног плаћеног одсуства за период од марта 2005. године до јануара 2006. године у износу од 134.633,33 динара. У овој правној ствари тужилац, према поднеску од 06. 05. 2009. године, којим је коначно постављен тужбени захтев, од туженог П. Ј., поред износа главног дуга од нето 77.476,16 динара потражује и законску затезну камату на тај износ почев од 01. 04. 2006. године, као дана који представља датум по истеку 15 дана од дана када је пуномоћник туженог Ј. примио одлуку ревизијског суда, односно сазнао за одлуку, а што је било 14. 03. 2006. године.
Код овако утврђеног чињеничног стања правилно је, и по оцени Апелационог суда, првостепени суд поступио када је применом одредби материјалног права на које се у образложењу своје пресуде позвао, чл. 210 ст. 2 ЗОО, тужбени захтев тужиоца према туженом П. Ј. усвојио и обавезао туженог да тужиоцу на име стеченог без основа исплати износ од нето 77.476,13 динара. Правилно је првостепени суд оценио и истакнуте приговоре недостатка активне легитимације на страни тужиоца и недостатка пасивне легитимације на страни туженог, као неосноване. Наиме, тужилац је активно легитимисан да наведени износ потражује од туженог, као правни следбеник „З. з. и о.“ ДОО К., касније „З. о.“ ДОО К., које привредно друштво је било послодавац туженог, извршило исплату накнаде зараде тужиоцу чији се повраћај овом тужбом тражи, а које привредно друштво је престало да постоји дана 30. 09. 2009. године услед статусне промене спајања уз припајање овде тужиоцу, Привредном друштву „Г. З. в.“ АД К. у реструктурирању, као друштву стицаоцу. Тужени је пасивно легитимисан у овој правној ствари, јер је спорни износ накнаде од правног претходника тужиоца примио по основу који је постојао, али који је накнадно отпао. За своју одлуку којом је тужиоцу усвојен тужбени захтев и обавезан тужени да му исплати наведени износ на име главног дуга, као стечен без основа, односно по основу који је постојао па отпао, првостепени суд је дао јасне и основане разлоге које у свему прихвата и Апелациони суд.
Суштина навода жалбе туженог своди се на тврђење да првостепена пресуда не садржи никакав основ по коме је тужени обавезан да тужиоцу исплати наведени износ главног дуга са законском затезном каматом почев од 01. 04. 2006. године, обзиром да је тужени наведени износ прибавио у поступку извршења правноснажне судске пресуде. Жалбом се истиче да је донета ревизијска одлука Врховног суда Србије без икаквог утицаја на повраћај средстава која тужилац од туженог у овом предмету потражује, јер тужилац уколико је сматрао да тужени нема право на овај износ није требао исти туженом ни исплатити, те је тужилац штету коју је евентуално претрпео исплатом недугованог могао потраживати од Републике Србије, као одговорне за неусклађеност прописа која је довела до овакве чињеничне и правне ситуације.
Ови жалбени наводи оцењени су као неосновани. Поред разлога датих у првостепеној пресуди, ово и из разлога што је тужилац, поступајући по правноснажној пресуди Општинског суда у Крагујевцу, туженог вратио на рад у статусу запосленог на плаћеном одсуству и у спорном периоду од марта 2005. године до јануара 2006. године вршио исплату накнаде зараде туженом у нето износу који се тужбеним захтевом у овој правној ствари потражује, чиме му је, по оцени Апелационог суда савесно регулисао радно-правни статус за време трајања ревизијског поступка, а није вршио исплату недугованог. Са таквим радно-правним статусом запосленог на плаћеном одсуству уз накнаду зараде тужени Ј. се сагласио и исплату накнаде зараде у спорном периоду примио. С обзиром да су ревизијском одлуком преиначене и првостепена и другостепена одлука и одбијен тужбени захтев П. Ј. за поништај одлуке о отказу уговора о раду, а које су биле правни основ за враћање туженог на рад и регулисање његовог радно-правног статуса, отпао је правни основ по коме је тужени враћен на рад и по коме је примио спорну накнаду зараде, због чега је правилном применом одредбе члана 210 став 2 ЗОО првостепени суд усвојио тужбени захтев тужиоца за повраћај, односно исплату накнаде у нето износу који је тужени несумњиво примио по основу који је постојао, па отпао.
На основу изнетог, Апелациони суд је, применом одредбе чл. 375 ЗПП изреком ове пресуде под I првостепену пресуду потврдио у делу става 1. изреке којим је одлучено о главном дугу и у ставу 2. изреке, за одлуку суда о трошковима парничног поступка, јер је одлука о трошковима поступка донета правилном применом одредбе чл. 149 ЗПП при чему тужени није успео у спору, па му трошкови нису досуђени, а тужилац који је успео у спору трошкове није тражио.
Међутим, одлука првостепеног суда о законској затезној камати на досуђени износ главног дуга, донета је уз погрешну примену материјалног права на коју се основано указује жалбом туженог. Наиме, одредбом чл. 214 Закона о облигационим односима прописано је да се, кад се враћа оно што је стечено без основа, морају вратити плодови и платити затезна камата и то ако је стицалац несавестан од дана стицања, а иначе од дана подношења захтева. У конкретној правној ствари, тужилац је поступајући по правноснажној пресуди Општинског суда у Крагујевцу у тој парници тужиоца, а овде туженог П. Ј. вратио на рад и исплатио му накнаду зараде у спорном периоду од марта 2005. године до јануара 2006. године у нето износу од 77.476,13 динара. Све до доношења ревизијске одлуке у поступању тужиоца и туженог нема несавесности, тако да тужени није несавестан од дана стицања у смислу цитиране законске одредбе. Тужилац је у извршењу правноснажне судске одлуке туженог Ј. вратио на рад и исплаћивао му накнаду зараде као запосленом на плаћеном одсуству, чиме је регулисан његов радно правни статус док траје судски поступак по ванредном правном леку, а у поступку по његовој тужби за поништај одлуке о отказу уговора о раду и враћању на рад. Иако је тужени П. Ј., односно његов пуномоћник ревизијску одлуку примио 14. 03. 2006. године, што је у првостепеном поступку несумњиво утврђено, тужилац, као исплатилац накнаде по основу који је постојао, па накнадно отпао, нема право на законску затезну камату почев од 01. 04. 2006. године као 15-тог дана од када је тужени примио ревизијску одлуку, већ по императивној одредби чл. 214 ЗОО има право на законску затезну камату од дана подношења захтева, а у овој правној ствари тужба је поднета дана 05. 06. 2006. године, од када на досуђени износ главног дуга сходно цитираној законској норми тече и законска затезна камата и због чега је одлука првостепеног суда о току законске затезне камате морала бити, правилном применом материјалног права, преиначена.
Апелациони суд је, применом одредбе чл. 380 ст. 4 ЗПП изреком ове пресуде под II првостепену пресуду преиначио у делу става 1. изреке којим је одлучено о законској затезној камати.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА – СУДИЈА
Изет Суљовић, с.р.