Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Радно право » Имовински захтеви » ГЖ 1. 2180.10 Накнада штете
ГЖ 1. 2180.10 Накнада штете
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
ГЖ 1 бр.2180/10
03.02.2011. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија: Есада Вељовића, председника већа, Мирјане Симић и Маријане Ђорђевић, чланова већа, у парници тужиоца Љ. Ј. из Л., чији је пуномоћник П. М., адвокат из К., против туженог ДОО „Е.“ К., Е. К., чији је пуномоћник З. С., дипломирани правник из К., запослен код туженог, ради накнаде штете, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Општинског суда у Краљеву 1П.бр.862/08 од 06.10.2009. године, у седници већа одржаној дана 03.02.2011. године, донео је
П Р Е С У Д У
ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиоца Љ. Ј. из Л. и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Општинског суда у Краљеву 1П.бр.862/08 од 06.10.2009. године.
О б р а з л о ж е њ е
Пресудом Општинског суда у Краљеву 1П.бр.862/08 од 06.10.2009. године, ставом 1. изреке одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се тужени обавеже да му плати на име накнаде штете за период од 04.04.2007. године до 31.05.2009. године износ од 116.718,68 динара, са законском затезном каматом на појединачне износе, ближе назначене у овом ставу изреке и за период од 07.08.2005. године до 03.04.2007. године износ од 100.000,00 динара са законском затезном каматом на сваки појединачни месечни износ до коначне исплате, и да на име тужиоца уплати доприносе за пензијско и инвалидско осигурање Републичком фонду за пензијско и инвалидско осигурање Б., Филијала К. за период од 07.08.2005. године до 01.05.2009. године по стопи на дан уплате на износе из овог става изреке пресуде. Ставом 2. изреке одлучено је да свака странка сноси своје трошкове.
Против наведене пресуде тужилац је благовремено изјавио жалбу побијајући је због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.
Апелациони суд је испитао побијану пресуду на основу члана 372. ЗПП и нашао да жалба није основана.
У првостепеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 1, 2, 5, 7. и 9. ЗПП, на које другостепени суд пази по службеној дужности, а ни битна повреда одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 12. ЗПП, на коју се жалбом неосновано указује јер је изрека пресуде јасна, не противречи сама себи и разлозима пресуде, пресуда садржи јасне разлоге о битним чињеницама и о битним чињеницама не постоји противречност између онога што се у разлозима пресуде наводи о садржини исправа, записника о исказима датим у поступку и самих тих исправа, записника и изведеним доказима, тако да иста не садржи разлоге због којих се не може испитати.
Неосновано се жалбом истиче да је побијана пресуда донета на основу чињеничног стања које није правилно и потпуно утврђено, као и уз погрешну примену материјалног права.
Према утврђеном чињеничном стању првостепеног суда, тужилац је 26.01.1989. године засновао радни однос код РО „Е.“ К., ООУР „Е.“ К. на пословима КВ електромонтера приправника, на неодређено време, у Служби одржавања-технички сектор. Решењем помоћника директора ЕПС-ЈП „Е.“ К. од 22.09.1992. године тужилац је распоређен на радно место помоћног радника осталих струка у Комерцијалној служби-Одељење набавке почев од 01.10.1992. године. Решењем Републичког фонда пензијског и инвалидског осигурања запослених Б., Филијала К. од 02.02.2000. године тужиоцу је утврђена преостала радна способност и право на распоређивање са пуним радним временом на другом одговарајућем послу, без рада са струјом и на терену, са пуним радним временом. На дан утврђивања преостале радне способности тужилац је имао коефицијент зараде од 1,50. Решењем директора ЕПС-ЈП „Е.“ К. од 05.05.2000. године тужилац је привремено распоређен на послове помоћног радника у Служби правних и општих послова, уз задржавање коефицијента од 1,50. Зарада по наведеном коефицијенту исплаћивана је тужиоцу у периоду од 01.10.1992. године до 23.01.2003. године, када су тужилац и тужени закључили уговор о раду број 1406/184, којим је тужилац распоређен на послове приученог радника осталих струка, за које му је утврђен коефицијент зараде од 1,704. Зарада по овом коефицијенту исплаћивана је тужиоцу до 03.04.2007. године, јер је на основу новог Правилника о организацији и систематизацији послова код туженог закључен нови уговор о раду број 2141 од 04.04.2007. године, којим је тужилац распоређен на послове помоћног радника у Сектору за логистику Огранка „Е.“ К., Служба за правне и опште послове, Одељење за опште послове, за које му је утврђен коефицијент зараде од 1,460. Тужилац није тражио поништај овог решења пред надлежним судом. Економско-финансијским вештачењем утврђено је да је у периоду од 01.10.1992. године до 23.01.2003. године, рачунајући и изгубљену зараду за време док се тужилац налазио ван радног односа због отказа, зарада тужиоца обрачуната према коефицијенту од 1,50 и да између његове зараде и зараде других запослених са истим коефицијентом није имало разлике. Од 23.01.2003. године до ступања на снагу Закона о пензијском и инвалидском осигурању 10.04.2003. године, тужиоцу је исплаћена зарада по уговору о раду закљученим 23.01.2003. године по коефицијенту 1,704. Решењем Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање запослених, Филијала К. број 9456 од 15.04.2005. године тужиоцу није признато право на накнаду због мање зараде на другом одговарајућем послу за период од 01.01.2003. године до 10.04.2003. године, а ни пре тог периода, јер је просечна зарада тужиоца остварена на другом послу била већа од валоризоване зараде коју је имао на ранијем послу. У периоду од 07.08.2005. године до 03.04.2007. године тужиоцу је обрачуната зарада по коефицијенту од 1,704 а у периоду од 04.04.2007. године до 31.05.2009. године тужиоцу је обрачуната зарада по коефицијенту од 1,460. Зарада тужиоца у периоду од 07.08.2005. године до 31.05.2009. године је била већа од 50% износа просечне зараде по запосленом у Републици у 2002. години, и то у сваком месецу спорног периода.
Код овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је правилно закључио да на дан ступања Закона о пензијском и инвалидском осигурању („Службени гласник РС“, број 34/03) није било разлике у заради тужиоца за послове које је обављао на ранијем радном месту и зараде за послове које је обављао на новом радном месту, због чега му ни решењем Републичког фонда пензијског и инвалидског осигурања запослених Б., Филијала К. од 15.04.2003. године није признато право на накнаду због мање зараде на другом одговарајућем послу у периоду од 01.01.2003. године до 10.04.2003. године, те да тиме није ни оштећен, па је тужбени захтев одбио као неоснован, с тим што је првостепени суд мериторно одлучио и о делу тужбеног захтева који се односи за период од 07.08.2005. године до 03.04.2007. године, за који део је тужилац повукао тужбу, а на које повлачење тужени није пристао.
Такође, првостепени суд је нашао да тужилац није трпео штету ни у периоду од 04.04.2007. године до 31.05.2009. године, независно од накнаде због мање зараде на другом одговарајућем послу, будући да се истом зарада исплаћивала у складу са коефицијентом из уговора о раду од 04.04.2007. године, при чему је првостепени суд имао у виду да тужилац није тражио судску заштиту поводом тог закљученог уговора, а који је донет у складу са новом организацијом туженог.
За овакву своју одлуку првостепени суд је дао основане разлоге, које као правилне прихвата и Апелациони суд.
Законом о основама пензијског и инвалидског осигурања („Службени гласник РС“, број 30/96), који је важио у време утврђивања преостале радне способности тужиоца, било је прописано: да осигураник-запослени код кога постоји преостала радна способност има право на распоређивање на други одговарајући посао, односно право на одговарајуће запослење с пуним радним временом, право на преквалификацију или доквалификацију, ако је потребна, као и право на новчане накнаде у вези са коришћењем тих права (члан 52. став 1); да осигураник-запослени с преосталом радном способношћу има право на новчану накнаду због мање зараде на другом одговарајућем послу (члан 55. став 1. тачка 4); да се новчана накнада из члана 55. став 1. тачка 4. овог закона одређује у висини разлике између валоризованог просечног месечног износа зараде коју је осигураник остварио у последњој години осигурања која претходи години у којој је настала инвалидност и просечног месечног износа зараде коју он остварује на другом одговарајућем послу (члан 57. став 1.); да ако последња година осигурања из става 1. овог члана није година која непосредно претходи години у којој је настала инвалидност, већ нека ранија година, просечан месечни износ зараде из те године доводи се валоризацијом на ниво просечног месечног износа зараде у години која непосредно претходи години у којој је настала инвалидност (члан 57. став 2.); да се новчане накнаде из члана 55. овог закона усклађују у току године, са кретањем просечне нето-зараде запослених остварене на територији Републике, односно послодавца(члан 58.); да осигураник-запослени код кога је утврђена преостала радна способност остварује право на новчану накнаду из члана 55. став 1. тачка 4. овог закона, код организације за осигурање, односно на њен терет(члан 59. став 1. тачка 2.).
Законом о пензијском и инвалидском осигурању („Службени гласник РС“, број 34/03…и 85/05), који се примењује од 10.04.2003. године, прописано је: да се права из пензијског и инвалидског осигурања остварују код фонда пензијског и инвалидског осигурања; да решење о правима из пензијског и инвалидског осигурања доноси орган фонда одређен општим актом фонда (члан 98. став 1.); да корисници права из пензијског и инвалидског осигурања која су та права остварили по прописима о пензијском и инвалидском осигурању, до дана ступања на снагу овог закона а која нису утврђена овим законом, користе их под условима, у обиму и на начин утврђен овим законом (члан 218. став 2.); да корисник права на накнаду због рада са скраћеним радним временом ( II категорија инвалидности), накнаде због мање зараде на другом одговарајућем послу (III категорије инвалидности) накнаде по основу преостале радне способности, накнаде по основу распоређивања на други одговарајући посао и опасности од настанка инвалидности који је запослен, задржава износ накнаде коју користи на дан ступања на снагу овог закона, с тим што она не може бити већа од 50% износа просечне зараде по запосленом у Републици у 2002. години који објављује орган надлежан за послове статистике (члан 224. став 1.); да се накнаде из члана 224. став 1. овог закона усклађују на начин предвиђен за усклађивање пензија, а према ставу 3. овог члана изузетно од става 2. овог члана, кориснику коме је износ накнаде већи од износа просечне зараде из става 1. овог члана, накнада се не усклађује све док се не изједначи са износом просечне зараде из става 1. овог члана (члан 224. став 1, 2. и 3.).
Како Законом о пензијском и инвалидском осигурању из 2003. године није утврђено право на новчану накнаду због мање зараде на другом одговарајућем послу по основу преостале радне способности запосленог, то се од 10.04.2003. године у односу на тужиоца примењивао овај закон, па како на дан ступања на снагу овог закона тужилац није имао право на накнаду због мање зараде на другом одговарајућем послу, а после тога тужилац није остваривао то право пред надлежним фондом пензијског и инвалидског осигурања, то тужилац нема право на ову новчану накнаду за период од 07.08.2005. године до 31.05.2009. године, а тиме ни право на уплату доприноса за пензијско и инвалидско осигурање на те новчане накнаде за наведени период.
Законом о раду („Службени гласник РС“, број 24/05 и 61/05), који се примењује од 24.03.2005. године, прописано је: да ако поједине одредбе уговора о раду којима су утврђени неповољнији услови рада од услова утврђених законом и општим актом, односно које се заснивају на нетачном обавештавању од стране послодавца о појединим правима, обавезама и одговорностима запосленог-ништаве су (члан 9. став 2.); да се ништавост одредаба уговора о раду утврђује пред надлежним судом (члан 11. став 1.); да послодавац може запосленом да понуди измену уговорених услова рада (анекс уговора) ради премештаја на други одговарајући посао, због потреба процеса и организације рада(члан 171. став 1. тачка 1.); да ако запослени прихвати понуду за закључивање анекса уговора, задржава право да пред надлежним судом оспорава законитост тог уговора (члан 172. став 4.); да против решења којим је повређено право запосленог или кад је запослени сазнао за повреду права, запослени, односно представник синдиката чији је запослени члан ако га запослени овласти, може да покрене спор пред надлежним судом (члан 195. став 1.); и да рок за покретање спора јесте 90 дана од дана достављања решења, односно сазнања за повреду права (члан 195. став 2.).
Будући да је на дан 04.04.2007. године тужилац закључио уговор о раду број 2141, којим је премештен на други одговарајући посао, због потреба процеса и организације рада, који се може сматрати анексом уговора, с обзиром да је већ раније имао закључен уговор о раду са туженим, а исти пред надлежним судом није оспорио законитост тог уговора, то се има узети да је тај уговор донет у складу са законом а тиме и да је тужиоцу правилно утврђена зарада по коефицијенту од 1,460. Пошто тужилац код надлежног фонда није остварио право на разлику зараде за период од 04.04.2007. године до 31.05.2009. године, а тужиоцу је утврђен коефицијент од 1,460 на законит начин, то исти нема право на накнаду штете на име разлике између зараде која је утврђена на основу коефицијента од 1,460 и зараде која се обрачунавала по коефицијенту од 1,740.
Оспоравајући правилност и потпуност утврђеног чињеничног стања и правилну примену материјалног права, жалба тужиоца се у суштини своди на тврђење да је погрешном и непотпуном оценом доказа првостепени суд испустио из вида чињеницу да је правни основ тужбе, која је преиначена 27.08.2009. године и поднеском од 05.10.2009. године, накнада штете због тога што тужиоцу није исплаћена зарада, а не по коефицијенту 1,460 која разлика је дата у налазу вештака од 18.06.2009. године, те да је првостепени суд погрешно одбио тужбени захтев из разлога што тужилац не трпи штету у периоду за који је преиначена тужба од 04.04.2007. године до 31.05.2009. године, независно од накнаде, због мање зараде на другом одговарајућем послу.
По оцени Апелационог суда овакви жалбени наводи не доводе у сумњу законитост и правилност првостепене пресуде у погледу утврђеног чињеничног стања, јер је правилном оценом изведених доказа првостепени суд са сигурношћу утврдио да тужилац није претрпео штету због мање исплаћене зараде, а у жалби се само паушално наводи да је погрешно примењено материјално право, не указујући конкретно на које одредбе и на који начин то право није примењено.
Према члану 164. Закона о раду („Службени гласник РС“, број 24/05) ако запослени претрпи повреду или штету на раду или у вези са радом, послодавац је дужан да му надокнади штету, у складу са законом и општим актом. Према члану 104. став 1. овог закона, запослени има право на одговарајућу зараду, која се утврђује у складу са законом, општим актом и уговором о раду. Како је тужилац повукао тужбу у делу који се односи на накнаду штете због изгубљене зараде на другим пословима у периоду од 07.08.2005. године до 03.04.2007. године, на које повлачење тужени није пристао, а вештачењем је утврђено да нема разлике између зараде коју је тужилац примао на ранијим и садашњим пословима, нити је решењем Републичког фонда пензијског и инвалидског осигурања била утврђена накнада зараде због мање зараде на другом одговарајућем послу, то није наступила штета у исплати зараде тужиоцу за наведени период, а било је нужно да првостепени суд мериторно одлучи о овом делу тужбеног захтева, с обзиром да тужени није пристао на повлачење тужбе у том делу.
С обзиром да је тужиоцу у периоду од 04.04.2007. године до 31.05.2009. године исплаћена зарада у складу са закљученим уговором о раду од 04.04.2007. године, а у том периоду тужилац код надлежног Фонда пензијског и инвалидског осигурања није остварио право на новчану накнаду због мање зараде на другом одговарајућем послу, нити је тужилац доказао да је тужени одговоран за накнаду штете због ове разлике, то је неоснован тужбени захтев којим је тражено да се исплати накнада штете на име разлике између зараде обрачунате по коефицијенту 1,406 и раније зараде тужиоца за коју је био утврђен коефицијент од 1,704. Да би тужени евентуално био одговоран за накнаду штете због разлике у овим зарадама, нужно је било да се утврди да је до премештаја тужиоца на други одговарајући посао дошло због повреде на раду или професионалног обољења тужиоца, па како тужилац то није доказао у смислу члана 223. ЗПП, а из списа овог предмета произилази да је тужиоцу утврђена преостала радна способност због болести, то тужилац нема право на накнаду ове штете.
Чињеница да у уговору о раду од 04.04.2007. године не стоји правна поука, сама за себе не значи да тужилац није могао да тражи поништај тог уговора о раду, а сходно напред наведеним одредбама члана 11. став 1, члана 172. став 4. и члана 195. Закона о раду, тим пре што није прописано да уговор о раду садржи поуку о правном леку, већ је право на судску заштиту утврђено наведеним одредбама Закона о раду. Наиме, према члану 33. став 1. Закона о раду уговор о раду не садржи поуку о правном леку, а према ставу 3. овог члана на права и обавезе која нису утврђена уговором о раду примењују се одговарајуће одредбе закона и општег акта, што указује да је тужилац могао да тражи поништај тог уговора о раду, уколико је сматрао да је исти ништав, а сходно члану 11. став 1. Закона о раду, или, уколико је сматрао да се ради о анексу уговора о раду, да тражи поништај тог уговора сходно одредби члана 172. став 4. и члана 195. Закона о раду.
Како ниједан жалбени навод није довео у сумњу законитост и правилност побијане пресуде Апелациони суд је применом одредаба члана 375. ЗПП, одлучио као у изреци ове пресуде.
Обзиром да је тужени успео у овој парници, а није тражио трошкове спора, то је првостепени суд правилно одлучио ставом другим изреке побијане пресуде да свака странка сноси своје трошкове.
Председник већа- судија
Есад Вељовић,с.р.