Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Радно право » Имовински захтеви » Гж 1. 2219.11 Исплата разлике зараде
Гж 1. 2219.11 Исплата разлике зараде
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Гж 1 бр. 2219/11
16.11.2011. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија: Есада Вељовића, председника већа, Мирјане Симић и Маријане Ђорђевић, чланова већа, у парници тужилаца: В. М., Т. В., Бо. К., сви из Ч., и Б. П. из Д. Г., чији је заједнички пуномоћник Д. О., адвокат из Ч., против туженог К. „С.“ АД у Ч., чији је пуномоћник Г. В., запослена код тужене, ради исплате разлике зараде, одлучујући о жалби туженог изјављеној против пресуде Основног суда у Чачку П1.бр.2/2011 од 24.01.2011. године, у седници већа одржаној дана 16.11.2011. године, донео је
П Р Е С У Д У
ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба туженог К. „С.“ АД у Ч. и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Чачку П1.бр.2/2011 од 24.01.2011. године.
О б р а з л о ж е њ е
Пресудом Основног суда у Чачку П1.бр.2/2011 од 24.01.2011. године, ставом првим изреке, обавезан је тужени да тужиоцима исплати разлику између исплаћене и припадајуће зараде по Посебном колективном уговору металаца Србије, и то тужиоцима В. М. и Т. В. за период од 01.02.1998. године до 10.11.2000. године, тужиоцу Б. К. за период од 01.02.1998. године до 09.11.1999. године и тужиоцу Б. П. за период од 01.02.1998. године до 15.12.1999. године, у појединачним месечним износима ближе назначеним у овом ставу изреке, са законском затезном каматом почев од последњег дана у текућем месецу за претходни месец до исплате.
Ставом другим изреке обавезан је тужени да тужиоцима, као солидарним повериоцима, на име накнаде трошкова парничног поступка исплати износ од 198.097,00 динара.
Против наведене пресуде тужени је благовремено изјавио жалбу побијајући је због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.
Апелациони суд је испитао побијану пресуду у смислу члана 372. ЗПП и нашао да жалба туженог није основана.
У првостепеном поступку нису учињене битне повреде парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 1, 2, 5, 7. и 9. ЗПП, на које другостепени суд пази по службеној дужности.
Неосновано се жалбом указује да је побијана пресуда донета на основу погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.
Према утврђеном чињеничном стању првостепеног суда, тужиоци су били запослени код туженог, и то: Б. К. до 09.11.1999. године, Б. П. до 15.12.1999. године и В. М. и Т. В. до 10.11.2000. године, када су им престали радни односи. У периоду од 01.02.1998. године до престанка њихових радних односа тужиоцима је за одређене месеце исплаћена нижа зарада од припадајуће зараде по одредбама Посебног (Гранског) колективног уговора металаца Србије („Службени гласник РС“, број 50/95 и др.). Анексом Појединачног колективног уговора туженог о условима за исплату разлике зараде број 43/01 од 23.01.2001. године тужени се обавезао да запосленима изврши исплату разлике зараде између зараде која је запосленима исплаћена за период од 1997. године до 2000. године и зараде на коју запослени имају право према Посебном (Гранском) колективном уговору металаца Србије, која ће бити исплаћена запосленима у поступку власничке трансформације туженог, издавањем деоница у висини утврђене разлике на коју запослени имају право или 12 једнаких месечних рата почев од 01.01.2003. године, а ако наступе околности које онемогућавају исплату разлике зараде запосленима према утврђеној динамици тужени је дужан да о томе информише синдикалну организацију, а евентуални продужетак утврђених рокова ће се уредити новим анексом ПКУ. Одлуком Уставног суда Србије бр. IУ-116/2001 од 05.12.2002. године утврђено је да тај анекс није у сагласности са Уставом и законом, јер је истим тужени уредио рокове и начин остваривања права на зараду за период пре његовог закључења, што је супротно одредби члана 121. став 2. Устава Републике Србије, према коме закон, други прописи и општи акти не могу имати повратно дејство. Поред тога, Законом о раду утврђена је обавеза да послодавац исплаћује зараду само у новцу, и то најмање једанпут месечно, тако да позитивни законски прописи не омогућују да се ово питање уређује на други начин општим актом предузећа, а Закон о приватизацији не допушта могућност издавања акција на име неисплаћених зарада, нити да се ова питања уређују општим актом предузећа.
Странке су се сагласиле да се у овој парници користи налаз и мишљење Комисије вештака од 05.01.2009. године из предмета Општинског суда у Чачку П1.бр.193/08, па је на основу тог налаза утврђено да је у периоду од 1997. до 2002. године код туженог постојао поремећај у пословању. У допунском налазу од 14.05.2009. године комисија вештака је утврдила да је поремећај у пословању код туженог трајао од 24.03.1999. године до 01.04.2002. године, због објективних околности, о чему је у предмету Општинског суда у Чачку П1.бр.327/03 иста комисија усагласила свој налаз и мишљење са другом комисијом вештака. Вештачењем од стране вештака Р. В. из Ч. од 28.06.2006. године утврђено је да тужени у спорном периоду није вршио обрачун и исплату зараде у складу са Посебним колективним уговором металаца Србије већ је претежно исплаћивао зараду на нивоу гарантоване нето зараде или у вишем износу од гарантоване нето зараде, али у нижем износу од наведеног посебног колективног уговора, те да је висина укупне разлике између исплаћене зараде тужиоцима и зараде која им припада по овом посебном колективном уговору у спорном периоду, и то: за В. М. 32.648,00 динара, за Т. В. 20.879,00 динара, Б. К. 6.135,00 динара и Б. П. 4.103,00 динара, а у појединачним месечним износима који се наводе у ставу првом изреке побијане пресуде.
Код оваквог утврђеног чињеничног стања правилно је првостепени суд применом одредби чланова 63. и 65. Закона о радним односима („Службени гласник РС“, број 55/96 ), које су важиле у спорном периоду, закључио да су тужбени захтеви тужилаца основани, па је и одлучио као у ставу првом изреке побијане пресуде.
За овакву своју одлуку првостепени суд је дао основане разлоге које у свему прихвата и Апелациони суд.
Према члану 63. став 1. Закона о радним односима, која одредба се примењивала до 31.05.2001. године, запослени има право на одговарајућу зараду која се утврђује у складу са законом и колективним уговором, а према ставу 2. овог члана зарада се исплаћује у роковима утврђеним колективним уговором, једанпут месечно. Према члану 65. став 1. овог закона, која одредба се, такође, примењивала до 31.05.2001. године, послодавац је био дужан да запосленом исплати одговарајућу зараду, у складу са законом, односно колективним уговором, према ставу 2. овог члана било је прописано да кад послодавац, услед поремећаја у пословању, није у могућности да обезбеди средства за исплату зарада запосленима у складу са колективним уговором, или на нивоу вишем од средстава потребних за исплату гарантоване нето зараде, био је дужан да запосленом исплати гарантовану нето зараду, ради обезбеђивања његове материјалне и социјалне сигурности, а према ставу 3. овог члана послодавац је био дужан да, под условима утврђеним појединачним колективним уговором, запосленом исплати разлику између гарантоване нето зараде коју је примио и зараде коју би остварио у складу са колективним уговором. Како је код туженог поремећај у пословању престао 01.04.2002. године, то је тужени био дужан да запосленима исплати разлику између гарантоване нето зараде коју су примили и зараде коју би остварили у складу са колективним уговором одмах након престанка овог поремећаја, под условима утврђеним његовим Појединачним колективним уговором.
Жалба туженог се своди на истицање да је код туженог постојао поремећај у пословању у периоду од 1997. године до 2002. године, у којем тужени није био у могућности да врши исплату зарада у складу са законом, да вештаци нису правилно утврдили када је био поремећај у пословању код туженог, па је због тога погрешно примењено материјално право на штету туженог, јер да је правилно утврђено трајање поремећаја у пословању туженог сва потраживања би доспела даном престанка поремећаја у пословању, односно 01.04.2002. године, а погрешно је утврђена доспелост потраживања која су настала до 24.03.1999. године.
Овакви наводи жалбе су неосновани. Наиме, с обзиром да тужени својим Појединачним колективним уговором није утврдио услове и рокове за исплату ове разлике, нити су ти услови и рокови накнадно утврђени у поступку колективног преговарања или пред арбитражом за радне спорове, захтев за исплату те разлике доспео је истеком последњег дана у месецу за који је извршена исплата гарантоване нето зараде. Стога је без утицаја на доспелост ових потраживања чињеница да ли је поремећај у пословању туженог трајао у периоду од 1997. године до 01.04.2002. године, како је то било прво утврђено од стране вештака, или у периоду од 24.03.1999. године до 01.04.2002. године, како је то касније утврђено коначним мишљењем комисије вештака, јер у оба случаја исплата разлике зараде је доспела истеком последњег дана у месецу за који је извршена исплата гарантоване нето зараде, а не престанком поремећаја у пословању, а имајући у виду да тужени није утврдио услове и рокове за исплату ове разлике, пошто је одлуком Уставног суда Србије утврђено да Анекс Појединачног колективног уговора туженог број 43/2001 од 23.01.2001. године, којим су били утврђени рокови и динамика исплате разлике зараде, није у сагласности са Уставом и законом, нити су ти рокови накнадно утврђени.
Како ниједан жалбени навод није довео у сумњу правилност и законитост побијане пресуде, а жалбом се уопште не указује на правилност и законитост одлуке о исплати регреса за коришћење годишњег одмора за 1999. годину, Апелациони суд је на основу члана 375. ЗПП одлучио као у изреци ове пресуде.
Потврђена је и одлука о трошковима парничног поступка, јер је иста заснована на одредбама чланова 149. и 150. ЗПП и одредбама Тарифе о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката и Закона о судским таксама, а тужени није оспорио висину досуђених трошкова.
Председник већа- судија
Есад Вељовић,с.р.