АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија: Есада Вељовића, председника већа, Мирјане Симић и Светлане Бранковић, чланова већа, у парници тужиље Р. А. из П., чији је пуномоћник В. М., адвокат из П., против тужене Б. Ф. З. У. у П., чији је пуномоћник С. К., адвокат из П., ради исплате отпремнине, одлучујући о жалби тужене изјављеној против пресуде Основног суда у Параћину П1.бр.287/10 (2008)  од 11.02.2010. године, у седници већа одржаној дана 09.02.2011. године, донео је

                    ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужене Б. Ф. З. У. у П. и ПОТВРЂУЈЕ  пресуда Основног суда у Параћину П1.бр.287/10 (2008)  од 11.02.2010. године.

                    Пресудом Основног суда у Параћину П1.бр.287/10 (2008) од 11.02.2010. године, ставом I изреке, усвојен је тужбени захтев тужиље, па је тужена обавезана да тужиљи на име отпремнине због одласка у пензију исплати износ од 129.549,00 динара са законском затезном каматом почев од 19.08.2008. године до исплате.  

                   Ставом II изреке  обавезана је тужена да тужиљи на име трошкова парничног поступка исплати износ од 69.098,00 динара.  

                    Против наведене пресуде тужена је благовремено изјавила жалбу побијајући је због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.  

                   Апелациони суд је испитао побијану пресуду на основу члана 372. ЗПП и нашао да жалба није основана. 

                  У првостепеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачке 1, 2, 5, 7. и 9. ЗПП, на које другостепени  суд пази по службеној дужности, а ни битна повреда одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 12. ЗПП, на коју се жалбом указује, јер изрека пресуде не противречи разлозима пресуде, пресуда садржи jaсне и непротивречне разлоге о битним чињеницама и о одлучним чињеницама не постоји противречност између онога што се у разлозима пресуде наводи о садржини исправа и самих тих исправа, тако да иста нема недостатака због којих се не може испитати.              

                   Неосновано се жалбом истиче да је побијана пресуда донета на основу чињеничног стања које није правилно и потпуно утврђено, као и уз погрешну примену материјалног права. 

                   Према утврђеном чињеничном стању првостепеног суда тужиља је на дан 02.03.1972. године засновала радни однос код Б. Ф. З. У. у П. на пословима фризера. На дан 06.10.1981. године закључен је самоуправни споразум о удруживању у Б. Ф. З. У. у П., према којем је та задруга настала удруживањем рада и средстава радних људи који самостално обављају занатску делатност личним радом и средствима у својини грађана. На дан 20.12.1999. године основана је тужена под истим називом, а један од оснивача тужене је и тужиља, чиме је иста стекла статус задругара. Тужиља  је са туженом закључила уговор о раду број 11/2 од 01.11.2002. године на пословима фризера. За време овог радног односа тужиља је код тужене остваривала права из радног односа. Између осталог тужиљи је решењем тужене број 18 од 02.07.2004. године одређено коришћење годишњег одмора за 2004. годину у трајању од 30 радних дана за период од 26.07.2004. године до 05.09.2004. године, а тужена је издала и потврду да се тужиља код исте налази у радном односу на неодређено време почев од 02.03.1972. године. Решењем директора тужене тужиљи је престао радни однос отказом уговора о раду са 21.12.2006. године, јер је  привременим решењем Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање запослених, Филијала у Ћ. број 181.1-1 00888/08 од 08.08.2007. године тужиљи утврђено право на старосну пензију почев од 22.12.2006. године. Тужена није исплатила тужиљи отпремнину при одласку у пензију, која према налазу и мишљењу вештака износи 129.549,00 динара.           

       Код оваквог утврђеног чињеничног стања првостепени суд је правилном применом одредаба материјалног права на које се позвао у образложењу побијане пресуде закључио да је тужиља, поред тога што је имала својство задругара код тужене, била у радном односу код тужене код које је остваривала права из радног односа, и тиме остварила право на исплату отпремнине, па је и одлучио као у ставу I изреке побијане пресуде.

                   За овакву своју одлуку првостепени суд је дао јасне и основане разлоге  које у свему прихвата и Апелациони суд.       

                   Према члану 2. став 1. Закона о раду („Службени гласник РС“, број 24/05 и 61/05)     одредбе овог закона примењују се на запослене који раде на територији Републике Србије код домаћег или страног правног лица, односно физичког лица, као и на запослене који су упућени на рад у иностранство  од стране послодавца ако законом није друкчије одређено. Према члану 5. став 1. овог закона запослени, у смислу овог закона, јесте физичко лице које је у радном односу код послодавца, а према ставу 2. овог члана послодавац, у смислу овог закона, јесте домаће, односно страно правно лице или физичко лице које запошљава, односно радно ангажује једно или више лица. Према члану 119. став 1. овог закона послодавац је дужан да исплати, у складу са општим актом запосленом отпремнину при одласку у пензију, најмање у висини три просечне зараде.  Према члану 5. став 1. Закона о задругама („Службени лист СРЈ“, број 41/96, 12/98 и „Службени гласник РС“, број 101/05 и 34/06) задруга је правно лице. Одредбом члана 6. овог закона, прописано је да задруга у правном промету иступа у своје име и за свој рачун, у своје име и за рачун задругара или у име и за рачун задругара,  чланом 7. став 1. овог закона да задруга у правном промету одговара за своје обавезе свом својом имовином, а ставом 2. овог члана прописано је да за обавезе које се нису могле измирити из имовине задруге одговарају задругари солидарно, најмање износом свог удела, ако уговором о оснивању, односно задружним правилима није предвиђено да одговарају већим износом. Како је тужена правно лице, то се на запослене код исте примењују одредбе  Закона о раду, па и одредба члана 119. став 1. тог закона која даје право запосленом  на исплату отпремнине при одласку у пензију. Пошто је тужиља била у радном односу код тужене, код које јој је престао радни однос због одласка у пензију, то истој припада отпремнина при одласку у пензију у висини утврђеној  вештачењем у овој парници, која висина није оспорена од стране тужене.

                   Жалба тужене  се своди на тврдњу да  је задруга облик организовања физичких лица у којој они, пословањем на задружним принципима добровољности и солидарности, демократичности, економског учешћа, једнаког права управљања, самосталности, задружног образовања и међузадружне сарадње, остварују своје економске, социјалне и културне интересе, да је тужиља један од оснивача и задругара тужене, да  тужена нема предвиђена средства за исплату отпремнине при одласку у пензију запослених, да ова отпремнина није исплаћена ниједном запосленом, да за обавезе које се нису могле измирити из имовине задруге одговарају задругари солидарно, тако да би и тужиља морала бити обавезана за исплату ове отпремнине, што је апсурдно.  

      Овакви жалбени наводи су неосновани. Наиме,  из напред наведених законских прописа произилази да је тужена правно лице, да се на запослене код исте примењују одредбе Закона о раду, да је тужиља била у радном односу код тужене и да је тужена као њен послодавац била дужна да истој исплати ову отпремнину при одласку у пензију, без обзира што тужиља, поред својства запослене, има и својство задругара. Такође, није од значаја чињеница што тужена није предвидела средства за исплату ове отпремнине, као и да ли је отпремнина исплаћена другим запосленима.            

               Како ниједан жалбени навод није довео у сумњу правилност и законитост побијане пресуде, Апелациони суд је на основу члана 375. ЗПП одлучио као у изреци ове пресуде.              

               Потврђена је и одлука о трошковима поступка садржана у ставу II  изреке побијане пресуде, јер је иста заснована на правилној примени одредаба члана 149. и члана 150. ЗПП и Тарифе о наградама и  накнадама за рад адвоката и Закона о судским таксама, које су важиле у време доношења побијане пресуде, а тужена није оспорила висину трошкова поступка.