Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Радно право » Имовински захтеви » Гж 1. 2370.11 Исплата разлике зараде
Гж 1. 2370.11 Исплата разлике зараде
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: Гж1. 2370/11
Дана 24. октобра 2011. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија: Радованке Николић, председника већа, Светлане Бранковић и Јасминке Вукановић, чланова већа, у парници тужиље Б. Р. из Ч., чији је пуномоћник С. Ј., адвокат из Ч., против туженог АД“Д.“ Ч., кога заступа пуномоћник П. Т., запослен код туженог, ради исплате разлике зараде, накнаде трошкова за долазак и одлазак са рада и регреса за коришћење годишњег одмора, одлучујући о жалби туженог изјављеној против пресуде Основног суда у Чачку П1.бр.4/10 од 04.фебруара 2011. године, у седници већа одржаној 24. октобра 2011. године, донео је
П Р Е С У Д У
I ОДБИЈА СЕ, као неоснована жалба туженог АД“Д.“ Ч. и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Чачку П1.бр.4/10 од 04.фебруара 2011. године у ставу првом изреке пресуде.
II УКИДА СЕ иста пресуда у ставу трећем изреке којим је одлучено о трошковима поступка и у укинутом делу предмет враћа првостепеном суду на поновни поступак.
О б р а з л о ж е њ е
Пресудом Основног суда у Чачку П1.бр.4/10 од 04.фебруара 2011. године, ставом првим изреке делимично је усвојен тужбени захтев тужиље, па је обавезан тужени да тужиљи исплати: на име разлике између исплаћене и припадајуће зараде по Посебном колективном уговору за делатност трговине, за период од 01.10.1998.године до 28.02.2004. године износ од укупно 75.246,00 динара са законском затезном каматом на појединачне месечне износе ближе одређене овим ставом изреке почев од последњег дана у месецу за претходни месец па до исплате; на име накнаде трошкова превоза за долазак и одлазак са рада за период од 01.01.2002. године од 28.02.2004. године износ од 3.967,00 динара са законском затезном каматом на појединачне месечне износе ближе одређене овим ставом изреке, почев од последњег дана у месецу за претходни месец, па до исплате; на име накнаде регреса за коришћење годишњег одмора за период од 01.01.1998. године до 01.01.2002. године износе ближе одређене овим делом изреке, са законском затезном каматом од доспелости сваког појединачног потраживања па до исплате.
Ставом другим изреке одбијен је део тужбеног захтева тужиље којим је тражила да се обавеже тужени да јој на име накнаде трошкова за долазак и одлазак за период од 01.10.1998.године до 31.12.2001. године исплати износ од 1.337,00 динара са законском затезном каматом на појединачне месечне износе ближе одређене овим ставом изреке почев од последњег дана у наредном месецу за претходни месец и на име накнаде за регрес за коришћење годишњег одмора за период од 01.01.1998. године до 31.12.2004. године, преко износа досуђеним ставом првим изреке, као неоснован.
Ставом трећим изреке обавезан је тужени да тужиљи на име накнаде трошкова парничног поступка исплати износ од 229.858,00 динара.
На наведену пресуду благовремено је жалбу изјавио тужени побијајући је у ставу првом и трећем изреке, због битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 1. и став 2. тачка 12. ЗПП, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, погрешне примене материјалног права и одлуке о трошковима поступка.
Апелациони суд је испитао побијану пресуду на основу члана 372 ЗПП и утврдио:
Жалба туженог није основана за одлуку суду садржану ставу 1 изреке, а основана је за одлуку суда садржану у ставу 3 изреке.
У поступку који је претходио доношењу првостепене пресуде садржане у ставу 1 изреке нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачке 1,2,5,7. и 9. ЗПП, на које Апелациони суд пази по службеној дужности, а ни битна повреда из тачке 12 наведеног члана, јер супротно паушалним наводима жалбе да побијана пресуда у овом делу има таквих недостатака због којих се не може са сигурношћу испитати, јер изрека пресуде противречи чињеницама и доказима који су изведени током првостепеног поступка, првостепена пресуда овакве недостатке не садржи.
Неосновано се жалбом истиче да је првостепена пресуда у наведеном делу донета на основу чињеничног стања које није у потпуности и правилно утврђено, као и уз погрешну примену материјалног права.
Наиме, према чињеничном утврђењу првостепеног суда, које се ни наводима жалбе не доводи у сумњу, тужиља је у радном односу код туженог на радном месту КВ дактилографа. Тужени у утуженом периоду тужиљи није исплаћивао зараду у складу са Посебним колективним уговором за делатност трговине, као ни регрес за коришћење годишњег одмора и трошкове превоза за долазак и одлазак са рада у складу са својим Појединачним колективним уговором. Вештачењем преко вештака економско-финансијске струке утврђена је висина потраживања тужиље сходно одредбама Посебног колективног уговора за делатност трговине и Појединачног колективног уговора туженог. Утврђено је и то да код туженог у спорном периоду није постојао поремећај у пословању.
Код овако утврђеног чињеничног стања правилно је првостепени суд поступио када је, применом норми материјалног права на које се позвао у образложењу побијане пресуде закључио да је тужбени захтев тужиље делимично основан и одлучио као у ставу 1 изреке пресуде.
За овакву своју одлуку првостепени суд је дао јасне, основане и детаљне разлоге које у свему, као правилне прихвата и Апелациони суд.
Оспоравајући правилност утврђеног чињеничног стања и правилност примењеног материјалног права жалба туженог своди се на оспоравање налаза и мишљења вештака и истицање да вештак приликом израде налаза није применио одредбе Уговора о раду број 1858 који су странке закључиле дана 14.10.2002. године, решење директора туженог број 346 од 03.04.2003. године којим је уведена исплата минималних зарада код туженог, решења о упућивању тужиље на плаћено одсуство, као и да првостепени суд није дао разлоге због којих не прихвата ове доказе.
Апелациони суд је ценио ове жалбене наводе и нашао да су исти неосновани. Ово са разлога што је првостепени суд правилно поступио када је прихватио налаз вештака економско-финансијске струке у коме је вештак правилно утврдио висину потраживања тужиље на име разлике између исплаћене и припадајуће зараде у складу са Посебним колективним уговором за делатност трговине, на име регреса за коришћење годишњег одмора за 1998., 1999. и 2000. годину у складу са одредбом члана 29 Појединачног колективног уговора туженог од 01.05.1991. године и на име трошкова превоза за долазак и одлазак са рада у складу са Појединачним колективним уговором туженог број 242 од 20.02.2002 . године.
Навод жалбе да ни вештак, а ни суд нису прихватили уговор о раду број 1858 од 14.10.2002. године, закључен између парничних странака у коме је утврђена цена рада и коефицијент сложености послова тужиље је без основа и без утицаја на законитост и правилност одлуке првостепеног суда, обзиром да у складу са одредбом члана 8 тада важећег Закона о раду („Службени гласник РС“ број 70/01 и 73/01) у случају да су појединим одредбама уговора о раду утврђени неповољнији услови рада од услова утврђеним законом и општим актом, такве одредбе се сматрају ништавим, па се непосредно примењује закон и општи акт, односно у конкретном случају имају се применити одредбе Посебног колективног уговора за делатност трговина, како је то правилно закључио и првостепени суд.
Оцењен је као неоснован и навод жалбе да је првостепени суд погрешио када није прихватио решење директора туженог број 346 од 03.04.2003. године, којим је уведена исплата минималних зарада код туженог, обзиром да је директор, у складу са одредбама Закона о раду који је тада био у примени, био овлашћен да донесе такво решење. Ово са разлога што је одредбом члана 81 став 1. Закона о раду прописано да запослени има право на одговарајућу зараду која се утврђује у складу са законом, општим актом или уговором о раду, из које јасно произилази да се зарада запосленог не може утврђивати решењем директора.
Неосновано се жалбом указује да првостепени суд није имао у виду решења туженог о упућивању тужиље на плаћено одсуство јер је тужиља у току поступка смањила тужбени захтев поднеском од 09.02.2009.године, а управо за периоде у којима је била на плаћеном одсуству.
Апелациони суд је ценио и навод жалбе да је првостепени суд погрешио када је тужиљи досудио накнаду на име трошкова превоза за период од 01.01.2002. године до 28.02.2004. године и утврдио да је исти неоснован, обзиром да је Појединачним колективним уговором туженог од 20.02.2002. године, а који се примењује од 01.01.2002. године, чланом 36 прописано да запослени има право на накнаду трошкова за долазак и одлазак са посла, за време проведено на службеном путу и то до неопорезивог износа и за време теренског рада, и то 5 % дневно од месечне зараде запосленог, из које произилази да право запосленог на накнаду ових трошкова није условљено одређеном раздаљином између места становања запосленог и места рада.
Из изнетих разлога, Апелациони суд је на основу члана 375.ЗПП одлучио као у ставу I изреке ове пресуде.
Међутим, основано се указује жалбом туженог да је решење трошковима поступка садржано у ставу 3 изреке првостепене пресуде донето уз битну повреду парничног поступка из члана 361 став 2. тачка 12 ЗПП. Ово са разлога што првостепена пресуда у овом делу не садржи разлоге о битној чињеници да ли је првостепени суд приликом досуђивања трошкова тужиљи, имао у виду успех тужиље у спору, а у складу са одредбом члана 149. став 2. ЗПП, којом је прописано да ако странка делимично успе у парници суд може, с обзиром на постигнути успех одредити да свака странка сноси своје трошкове или да једна странка надокнади другој сразмеран део трошкова.
С обзиром да је решење о трошковима поступка донето уз наведену битну повреду одредбе парничног поступка, то је исто морало бити укинуто.
У поновном поступку првостепени суд ће отклонити наведену битну повреду одредбу парничног поступка, па ће донети правилну и на закону засновану одлуку о трошковима поступка.
Из наведених разлога, Апелациони суд је на основу одредбе члана 387. тачка 3. у вези члана 376. став 1. одлучио као у изреци под II ове пресуде.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА Радованка Николић