Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Радно право » Имовински захтеви » Гж 1. 2794.12 накнада штете ѕа неискоришћени одмор
Гж 1. 2794.12 накнада штете ѕа неискоришћени одмор
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
ГЖ 1 бр.2794/12
19.03.2013. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија: Симониде Милорадовић, председника већа, Јасминке Вукановић и Светлане Бранковић, чланова већа, у парници из радног односа тужиоца Б. Ј. из Ј., чији је пуномоћник М. Ј., адвокат из Ј., против тужене Р. С., М. п., О. С. у Ј., коју заступа Републички јавни правобранилац, Одељење у К., ради накнаде штете за неискоришћени годишњи одмор, одлучујући о жалби тужене изјављеној против пресуде Основног суда у Јагодини П1-156/12 од 23.07.2012. године, у седници већа одржаној дана 19.03.2013. године, донео је
П Р Е С У Д У
ОДБИЈА СЕ, као неоснована жалба тужене Р. С., М. П.,О. С. у Ј., и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Јагодини П1-156/12 од 23.07.2012. године.
О б р а з л о ж е њ е
Побијаном пресудом ставом првим изреке, усвојен је тужбени захтев тужиоца па је обавезана тужена да му за неискоришћени годишњи одмор за 2009. годину исплати износ од 51.122,00 динара са законском затезном каматом почев од 01.01.2010. године до исплате. Ставом другим изреке, обавезана је тужена да тужиоцу накнади парничне трошкове у износу од 44.558,00 динара са законском затезном каматом почев од 23.07.2012. године до исплате.
Против пресуде донете у првом степену, благовремено је изјавила жалбу тужена побијајући је због погрешне примене материјалног права.
Испитујући првостепену пресуду на основу члана 372. ЗПП Апелациони суд је утврдио:
Жалба није основана.
У првостепеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачке 1, 2, 5, 7. и 9. ЗПП, на које Апелациони суд пази по службеној дужности, а на друге повреде жалба не указује.
Неосновано се жалбом истиче да је првостепена пресуда донета уз погрешну примену материјалног права.
Према чињеничном утврђењу, првостепеног суда које се ни жалбом не доводи у сумњу, тужилац је обављао судијску функцију у О. С. у Ј. до Одлуке Високог савета судства од 25.12.2009. године, у којој је наведено да је разрешен судијске функције са 31.12.2009. године. У току 2009. године тужилац је искористио део годишњег одмора, а према потврди тужене VIII СУ број 92/2012 од 07.02.2012. године, није искористио преостали део годишњег одмора за 2009. годину у трајању од 14 дана. Висина утуженог потраживања утврђена је на основу писане документације коју тужена није оспорила.
Код оваквог чињеничног утврђења, правилно је по оцени Апелационог суда, првостепени суд поступио кад применом одредби материјалног права на које се у образложењу пресуде позвао, тужбени захтев тужиоца усвојио и одлучио као у изреци пресуде.
За овакву своју одлуку првостепени суд је дао довољно јасне и основане разлоге, које као правилне прихвата и Апелациони суд.
Оспоравајући правилност примене материјалног права, жалба тужене своди се на тврђење што тужилац није искористио преостали део годишњег одмора, да је тужена била у обавези сходно одредби члана 71. Закона о раду само да тужиоцу изда потврду о искоришћеном броју дана годишњег одмора и да је тужилац након престанка судијске дужности примао накнаду у висини плате на основу посебне одлуке као да је и даље у радном односу, због чега за тужиоца није ни наступила штета.
Међутим, по оцени Апелационог суда, овакви жалбени наводи нису основани. Поред разлога датих у образложењу ожалбене пресуде, ово и из разлога што по оцени Апелационог суда, неизабрани судија који није искористио други део годишњег одмора за 2009. годину има право на накнаду штете због неискоришћеног тог дела годишњег одмора, јер у време доношења одлуке о времену коришћења годишњег одмора он није знао нити је могао знати за одлуку о његовом неизбору. Како се ради о оствареном праву на одмор по основу рада за годину дана рада, то тужилац не може бити лишен новчаног износа као вредности накнаде штете због тога што му материјализација тог права није омогућена, тим пре што је тужена као послодавац, чији је надлежни орган после донете Одлуке о избору судија од 25.12.2009. године, имао сазнања да неизабраном судији, тужиоцу, треба без одлагања да омогући остваривање права на преостали део годишњег одмора доношењем решења, јер је тада за тужену било извесно да тај судија неће бити у могућности да искористи преостали део годишњег одмора накнадно у 2010. години, односно до 30.06.2010. године.
Из изнетих разлога, Апелациони суд је применом одредбе члана 375. ЗПП, одлучио као у изреци с тим што је потврдио и одлуку о парничним трошковима садржану у ставу II изреке првостепене пресуде, јер је иста заснована на правилној примени одредбе члана 149. и 150. ЗПП и Тарифе о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката.
Председник већа-судија
Симонида Милорадовић,с.р.