Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Радно право » Имовински захтеви » Гж 1. 28.11 Накнада за службено путовање
Гж 1. 28.11 Накнада за службено путовање
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: ГЖ-1-28/11
Дана 25. јануара 2011. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ у већу састављеном од судија: Изета Суљовића, председника већа, Светлане Бранковић и Јасминке Вукановић, чланова већа, у парници тужиоца Љ. Ђ., из Ч., чији је пуномоћник М. А., адвокат из Ч., против туженог A. АД Ч., кога заступа Ј. М., адвокат из Ч., ради накнаде штете због неисплаћених накнада за службена путовања у иностранству, одлучујући о жалби туженог изјављеној против пресуде Основног суда у Чачку 8 П1. бр. 132/10 од 21. априла 2010. године, у седници већа одржаној дана 25. јануара 2011. године, донео је
П Р Е С У Д У
ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба туженог A. АД Ч. и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Чачку 8 П1. бр. 132/10 од 21. априла 2010. године.
О б р а з л о ж е њ е
Ставом првим изреке првостепене пресуде обавезан је тужени да тужиоцу, на име неисплаћених трошкова за службена путовања у иностранство у периоду од 13. јануара 2005. године до 10. октобра 2006. године плати укупно износ од 7.266,96 ЕУР-а у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, уз обрачун камате у висини стопе коју прописује Централна европска банка за ЕУР-о, а у износима и од датума од када тече камата ближе одређеним овим ставом изреке.
Ставом другим изреке обавезан је тужени да тужиоцу, на име накнаде трошкова парничног поступка, исплати износ од 115.410,00 динара.
Против ове пресуде тужени је благовремено изјавио жалбу побијајући је због: битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.
Испитујући првостепену пресуду у смислу одредбе члана 372. ЗПП-а и у границама разлога наведених у жалби, Апелациони суд је утврдио:
Жалба није основана.
У поступку који је претходио доношењу ожалбене пресуде није учињена ни једна од битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачке 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП, на које Апелациони суд пази по службеној дужности, а ни битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачке 4. и 12. ЗПП-а, на које се неосновано указује жалбом. Наиме, супротно паушалном наводу жалбе, првостепена пресуда није донета уз битну повреду одредбе парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 4 ЗПП, јер је првостепени суд одлучивао о тужбеном захтеву за који јесте стварно надлежан. Такође, побијана пресуда није донета ни уз битну повреду одредбе парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 12 ЗПП-а јер, супротно жалбеним наводима, нема недостатака због којих се не може испитати, изрека пресуде је разумљива, не противречи сама себи нити разлозима пресуде, а пресуда садржи јасне и непротивречне разлоге о битним чињеницама.
Неосновано се указује жалбом да је побијана пресуда донета на основу чињеничног стања које није правилно и потпуно утврђено као и уз погрешну примену материјалног права.
Ово са разлога што је у поступку који је претходио доношењу ожалбене пресуде првостепени суд изведеним и, у смислу члана 8. ЗПП, правилно оцењеним доказима са сигурношћу утврдио све чињенице битне за одлуку о тужбеном захтеву. Наиме, утврђено је:
Да је тужилац у спорном периоду од 13. јануара 2005. године до 10. октобра 2006. године био у радном односу код туженог, када је обављао послове и радне задатке возача теретних возила у земљи и иностранству. За сва путовања добијао је путне налоге од туженог које је, заједно са осталом пратећом документацијом, враћао туженом након обављеног путовања. На име службених путовања која је обавио у иностранству тужени му је исплатио дневнице које је обрачунавао у складу са својим Правилницима о издацима за службена путовања у земљи и иностранству: број 8/1-3А од 5. фебруара 2002. године (који је био на снази до 30. јуна 2006. године) и број 16/7-2 од 16. јуна 2006. године (који се примењује од 1. јула 2006. године). Овако обрачунати и исплаћени износи дневница нижи су од износа обрачунатих у складу са Уредбом о издацима за службена путовања и селидбе у иностранство које се Савезним органима управе признају у материјалне трошкове („Службени лист СРЈ“ 14/95 … 43/00 и „Службени лист СЦГ“ 57/04), која је била на снази до 29. септембра 2007. године, тако да разлика између трошкова за службена путовања тужиоца у иностранству обрачунатих у складу са наведеном Уредбом и износа дневница обрачунатих и исплаћених у складу са наведеним Правилницима туженог, а за спорни период, износи укупно 7.266,96 ЕУР-а. Уговором о раду парничних странака евидентираним код туженог под бројем 489 од 25. фебруара 2002. године, између осталог, било је уговорено и то чланом 4. да запослени има право на зараду и друга примања у складу са општим актом послодавца, као и да се, према члану 6. истог, на права, обавезе и одговорности које нису утврђене уговором, примењују одговарајуће одредбе закона и општег акта послодавца. У спорном периоду од 13. јануара 2005. године до 10. октобра 2006. године код туженог су на снази били следећи општи акти и то: Појединачни колективни уговор од 25. фебруара 1999. године (који је био на снази до 11. октобра 2006. године) и Правилници о издацима за службена путовања у земљи и иностранству: број 8/1-3А од 5. фебруара 2002. године и број 16/7-2 од 16. јуна 2006. године. Тужени није предвидео увећање зараде тужиоцу, као запосленом који је у спорном периоду обављао послове и радне задатке возача теретних возила у земљи и иностранству, а по основу специфичних услова рада у погледу радног времена и евидентних расхода на име преноћишта и исхране мимо већ постојеће обавезе на исплату накнаде за топли оброк као обавезе према свим запосленима, није му обезбедио бесплатан смештај и исхрану нити му је аконтативно односно накнадно исплатио аутономно одређене износе на име наведених расхода.
Код оваког утврђеног чињеничног стања правилно је поступио првостепени суд када је, применом правила о терету доказивања садржаног у одредби члана 223. ЗПП-а и применом одредби материјалног права на које се позвао у образложењу побијане пресуде – одредбе члана 7, 8, 89 став 2 Закона о раду („Службени гласник Републике Србије“ 70/01 и 73/01), члана 4, 8, 9, став 1, 105. и 118 тачка 3 Закона о раду („Службени гласник Републике Србије“ број 24/05 и 61/05), члан 41. став 2 тачка 4 Општег колективног уговора („Службени гласник Републике Србије“ број 22/97), члан 31 Посебног колективног уговора („Службени гласник Републике Србије“ број 21/98), члан 1 Уредбе о издацима за службена путовања и селидбе у иностранство који се савезним органима управе признају у материјалне трошкове („Службени лист СРЈ“ 14/95... 43/00 и „Службени лист СЦГ“ број 57/04), усвојио тужбени захтев тужиоца и одлучио као у ставу првом изреке ожалбене пресуде. Правилно је поступио првостепени суд и када је, применом одредбе члана 277. ЗОО-а, обавезао туженог, као странку која је задоцнила са (потпуним) испуњењем своје обавезе да тужиоцу плати и камату на начин ближе описан у ставу првом побијане пресуде.
За овакву своју одлуку првостепени суд је дао јасне, основане и детаљне разлоге које као правилне прихвата и Апелациони суд.
Жалбени наводи своде се на тврђење да је првостепени суд због погрешне примене материјалног права и то Уредбе о издацима за службена путовања и селидбе у иностранство који се савезним органима управе признају у материјалне трошкове погрешно закључио да је он, тужени, дужан да тужиоцу, на име накнаде трошкова за време проведено на службеном путу у иностранству, исплати разлику од 7.266,96 ЕУР-а између износа обрачунатих у складу са наведеном Уредбом и износа обрачунатих и исплаћених у складу са његовим Правилницима о издацима за службена путовања у земљи и иностранству: број 8/1-3А од 5. фебруара 2002. године и број 16/7-2 од 16. јуна 2006. године. Ово са разлога што почев од 23. септембра 2005. године, када су престали да важе Општи колективни уговор („Службени гласник Републике Србије“ број 22/97) и Посебни колективни уговор („Службени гласник Републике Србије“ број 21/98), чији су члан 41. Општег и члан 31. Посебног колективног уговора упућивали на примену наведене Уредбе, више не постоји директан упут за примену исте. Од тада, односно од 24. септембра 2005. године, запослени сходно одредби члана 118 Закона о раду имају право на накнаду трошкова за време проведено на службеном путу у иностранству у складу са општим актом послодавца, а то су у конкретном случају његови Правилници о издацима за службена путовања у земљи и иностранству: број 8/1-3А од 5. фебруара 2002. године и број 16/7-2 од 16. јуна 2006. године, у складу са којима је тужиоцу обрачунао и исплатио накнаде за службена путовања у иностранство. Такође, жалбом се истиче и да наведена Уредба по врсти накнаде и условима плаћања не даје могућност да се примени на лица запослена ван савезних органа, односно државних органа.
Међутим, по оцени Апелационог суда, жалбени наводи туженог нису основани.
Ово из разлога што су, супротно жалбеним наводима, на примену Уредбе о издацима за службена путовања и селидбе у иностранство који се савезним органима управе признају у материјалне трошкове и након 23. септембра 2005. године (када су престали да важе Општи колективни уговор („Службени гласник Републике Србије“ број 22/97) и Посебни колективни уговор („Службени гласник Републике Србије“ број 21/98), упућивале одредбе члана 89 став 2 раније важећег Закона о раду („Службени гласник Републике Србије“ 70/01 и 73/01) и члана 118 тачка 3 сада важећег Закона о раду („Службени гласник Републике Србије“ број 24/05 и 61/05), којима је прописано да запослени има право на накнаду трошкова у складу са општим актом и уговором о раду, између осталог, и за време проведено на службеном путу у иностранству и то под условима, на начин и у висини, односно најмање у висини, утврђеној посебним прописима. Правилници туженог о издацима за службена путовања у земљи и иностранству: број 8/1-3А од 5. фебруара 2002. године и број 16/7-2 од 16. јуна 2006. године као и Појединачни колективни уговор туженог од 25. фебруара 1999. године (који је био на снази до 11. октобра 2006. године) немају карактер посебног прописа на који упућују наведене норме материјалног права, већ имају карактер општих аката туженог као послодавца, а у складу са одредбама члана 1 став 2, члана 6 раније важећег Закона о раду односно члана 1 став 2, члан 3 и члан 8 сада важећег Закона о раду. Сходно одредбама члана 7. и 8. раније важећег Закона о раду, односно члана 4, 8. и 9. сада важећег Закона о раду општи акти не могу да садрже одредбе којима се, између осталог, запосленом дају мања права од права и услова који су утврђени законом, а ако такве одредбе садржи тада се примењују одредбе закона.
Како је право запослених на накнаду трошкова за време проведено на службеном путу у иностранству прописано одредбама члана 89 став 2 раније важећег Закона о раду односно члана 118. тачка 3. сада важећег Закона о раду, то је тужени, по оцени Апелационог суда, био дужан да својим општим актима предметне трошкове утврди на начин на који запослени не би имали мања права од оних која су утврђена Законом о раду и посебним прописима. Тужени је, међутим, својим општим актима, Правилницима о издацима за службена путовања у земљи и иностранству: број 8/1-3А од 5. фебруара 2002. године и број 16/7-2 од 16. јуна 2006. године, запосленима дао мања права од права и услова који су утврђени законом незаконито ограничавајући висину утужених трошкова на износе мање од оних који су прописани Уредбом о издацима за службена путовања и селидбе у иностранство који се савезним органима управе признају у материјалне трошкове, чиме је поступио супротно одредбама члана 7. и 8. раније важећег Закона о раду, односно члана 4, 8. и 9. сада важећег Закона о рада, због чега се на спорни однос има непосредно применити закон, односно наведена Уредба, којом се, у складу са одредбом члана 30 Закона о влади Републике Србије („Службени гласник РС“ бр. 5/91, 45/93), ближе уређују односи од значаја за извршавање закона односно у складу са одредбом члана 42. Закона о влади („Службени гласник РС“ бр. 55/05, 71/05) подробније разрађује однос уређен законом у складу са сврхом и циљем закона. Из наведених разлога, неосновано се жалбом истиче и да је првостепени суд противно одредбама члана 167 и члана 168 Устава Републике Србије и члана 63 Закона о Уставном суду на недозвољен начин суспендовао примену Правилника туженог о издацима за службена путовања у земљи и иностранству: број 8/1-3А од 5. фебруара 2002. године и број 16/7-2 од 16. јуна 2006. године као и Појединачни колективни уговор туженог од 25. фебруара 1999. године.
Неосновани су и жалбени наводи којима се тврди да Уредба о издацима за службена путовања и селидбе у иностранство који се савезним органима управе признају у материјалне трошкове „по врсти накнаде и условима плаћања не даје могућност да се примени на лица запослена ван савезних органа, односно државних органа“. Ово са разлога што иако наведена Уредба именује круг лица на који се односи иста ниједном одредбом на искључује своју примену и на остале запослене код других послодаваца нити се именовањем односно неименовањем у ситуацији непостојања других односно посебних прописа могу искључити императивне одредбе члана 89. став 2. раније важећег односно члана 118. тачка 3. сада важећег Закона о раду које јасно упућују на њихову примену у погледу утврђивања минималних права за све запослене.
Неосновано се жалбом истиче да је првостепени суд висину накнаде коју је признао тужиоцу неоправдано изједначио са висином накнаде државних службеника и намештеника јер тужилац није имао друге трошкове осим смештаја и исхране. Ово са разлога што је висина тужиочевог потраживања утврђена вештачењем преко вештака економско-финансијске струке, П. В., из Ч., чији су налаз и мишљење дати у предмету Општинског суда у Чачку 3Р. 27/08, за који су се пуномоћници странака сагласили да се користи у текућој парници и на који није било примедби, због чега истицање ове чињенице у жалби, по оцени Апелационог суда, нема карактер нове чињенице у смислу одредбе члана 359. став 1. ЗПП-а.
Како ниједан жалбени навод није довео у сумњу законитост и правилност првостепене пресуде, то је Апелациони суд, применом одредбе члана 375. ЗПП-а одлучио као у изреци, с тим што је потврдио и одлуку о трошковима парничног поступка садржану у ставу другом изреке првостепене пресуде јер је иста донета у свему у складу са одредбама члана 149. и 150. ЗПП-а, Тарифним бројем 7., 9. 14. и 17 Тарифе о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката („Службени гласник РС“ бр. 129/07) и Тарифним бројем 1. и 2. Закона о судским таксама („Службени гласник РС“ бр. 28/94…31/09).
Председник већа – судија
Изет Суљовић