Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Радно право » Имовински захтеви » Гж 1. 3737.10 Отпремнина
Гж 1. 3737.10 Отпремнина
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: ГЖ-1-3737/10
Дана 1. фебруара 2011. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ у већу састављеном од судија Симониде Милорадовић, председника већа, Светлане Бранковић и Јасминке Вукановић чланова већа у парници тужиље Р. Ђ. из У. коју заступа Д. П. запослен у стручној служби Савеза самосталног синдиката У., против туженог УТ АД С. у У. кога заступа заступник С. М. из У. Ради исте отпремнине, решавајући о жалби туженог изјављеној против пресуде Основног суда у Ужицу П1-455/10 од 25. новембра 2010. године, у седници већа одржаној дана 1. фебруара 2011. године, донео је
П Р Е С У Д У
ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Основног суда у Ужицу П1-455/10 од 25. новембра 2010. године у ставу I и II изреке тако да гласи:
ОДБИЈА СЕ као неоснован тужбени захтев тужиље Р. Ђ. из Ужица којим је тражила да се тужени УТ АД С. у У. обавеже да јој на име разлике отпремнине исплати износ од 103.297,48 динара са каматом по стопи према Закону о висини стопе затезне камате почев од 24.02.2010. године до коначне исплате.
ОБАВЕЗУЈЕ СЕ тужиља да туженом на име накнаде трошкова парничног поступка плати износ од 28.750,00 динара у року од 15 дана од дана достављања преписа пресуде под претњом извршења.
ОБАВЕЗУЈЕ СЕ тужени да тужиљи на име накнаде трошкова парничног поступка плати износ од 7.000,00 динара у року од 15 дана од дана достављања преписа пресуде под претњом извршења.
О б р а з л о ж е њ е
Ставом првим изреке ожалбене пресуде обавезан је тужени да тужиљи на име разлике отпремнине плати износ од 103.297,48 динара са каматом по стопи према Закону о висини стопе затезне камате почев од 24.02.2010. године до исплате. Ставом другим изреке обавезан је тужени да тужиљи на име трошкова спора плати износ од 30.720,00 динара.
Против ове пресуде благовремено је изјавио жалбу тужени побијајући је због битне повреде одредаба парничног поступка и због погрешне примене материјалног права.
Тужиља је одговорила на жалбу.
Испитујући првостепену пресуду на основу чл. 372 ЗПП Апелациони суд је утврдио:
Жалба је делимично основана.
Првостепена пресуда није захваћена битним повредама одредаба парничног поступка из чл. 361 ст. 2 тач. 1,2,5,7 и 9 ЗПП на које Апелациони суд пази по службеној дужности а на друге повреде жалба конкретно не указује.
Међутим, првостепена пресуда донета је уз погрешну примену материјалног права.
Према чињеничном утврђењу првостепеног суда које се ни жалбом не доводе у сумњу тужиљи је отказан уговор о раду на основу решења туженог број 01-872/10 од 24.02.2010. године због престанка потребе за њеним радом услед економских, технолошких и организационих промена. Наведеним решењем, тачком 2, одређено је да ће тужени исплатити отпремнину тужиљи у износу од 20.660,00 динара најкасније 30 дана од дана кад јој је престао радни однос. Тужиља је била у радном односу код туженог у периоду од 1.06.2007. године до 24.02.2010. године. Отпремнина у износу од 20.660,00 динара исплаћена је тужиљи 12.03.2010. године. У претходном периоду, пре заснивања радног односа код туженог, тужиља је била запослена код другог послодавца АД З. С. у У. који је по истом основу (услед технолошких економских и организационих промена), отказао уговор о раду тужиљи и исплатио јој отпремнину обрачунату за сваку навршену годину рада проведеном у радном односу код њега. У моменту престанка радног односа код туженог тужиља је била у радном односу укупно 12 година и 6 месеци. Вештачењем од стране вештака финансијске струке утврђена је висина потраживања тужиље по основу отпремнине за пуних 12 година и 6 месеци радног стажа у износу од 123.957,48 динара као и разлика између овог износа и износа примљене отпремнине код туженог 20.660,00 динара, а у износу од 103.297,48 динара.
Код оваквог чињеничног утврђења првостепени суд је усвојио тужбени захтев тужиље и обавезао туженог да тужиљи на име разлике отпремнине исплати износ од 103.297,48 динара, са припадајућом затезном каматом почев од 24.03.2010. године, са образложењем које се своди на тврђење да ни одредбом чл. 158 Закона о раду а ни чл. 51 Колективног уговора туженог, (који се у конкретном случају примењује), није предвиђено да ће тужени у случају отказа уговора о раду вршити исплату отпремнине запосленом само за године рада у радном односу проведеном код тог послодавца и што Законом о раду није ни искључена могућност да запослени који је већ остварио право на отпремнину код једног послодавца, приликом поновног престанка радног односа код другог послодавца по истом основу, захтева исплату отпремнине за сваку навршену годину рада према укупном времену проведеном у радном односу које запослени има, а који закон, као lex specialis, искључује примену одредба Закона о облигационим односима, због чега је тужбени захтев тужиље усвојио и одлучио као у изреци пресуде.
Међутим, по оцени Апелационог суда овакав закључак првостепеног суда није правилан. Ово у првом реду с разлога што Закон о раду („Службени гласник РС“ 24/05 и 61/05) ниједном својом одредбом не прописује право запосленог који је већ остварио право на отпремнину код једног послодавца за сваку навршену годину рада у радном односу код тог послодавца (услед економских, технолошких и организационих промена) приликом престанка радног односа код другог послодавца по истом основу захтева исплату отпремнине поново према свим годинама које је провео у радном односу, а не само за време проведено у радном односу код послодавца код кога сада остварује право на отпремнину по истом основу. Како Закон о раду ниједном својом одредбом не прописује овакву врсту права, сама чињеница да га не искључује, по оцени Апелационог суда не значи да такво право треба прихватити. Ово тим пре, што је предмет тужбеног захтева тужиље новчано потраживање из радног односа које као такво има имовинско-правни карактер због чега се на исто не само у процесном смислу (рок за извршење чинидбе, рок за изјављивање жалбе – закључак усвојен на седници грађанског одељења Врховног касационог суда Србије 04.10.2010. године) већ и у материјалном смислу примењују поред радно правних прописа и норме облигационог права. С тога би по оцени Апелационог суда обавезивање туженог код кога је тужиља била у радном односу у периоду од 01.06.2007. године до 24.02.2010. године, на исплату отпремнине за укупно време проведено у радном односу (12 година и 6 месеци и код других послодаваца, који су јој по истом основу већ исплатили отпремнину), било супротно основним начелима облигационог права, начелу савесности и поштења садржаног у чл. 12, начелу забране злоупотребе права садржаног у чл. 13 и начелу једнаке вредности давања садржаног у чл. 15 Закона о облигационим односима.
Пропуст првостепеног суда да на правилно и потпуно утврђено чињенично стање правилно примени материјално право отклонио је Апелациони суд па је на основу чл. 380 тач. 4 ЗПП.
О трошковима парничног поступка Апелациони суд је одлучио применом чл. 161 ст. 2 ЗПП, и на основу чл. 149 ст. 2 и чл. 150 ЗПП досудио тужиљи нужне трошкове спора а које је она имала на име трошкова вештачења у износу од 7.000,00 динара, а обавезао тужиљу да туженом накнади нужне трошкове поступка које је он имао за заступање од стране пуномоћника на 3 одржана рочишта (28.04.2010. године, 23.07.2010. године и 25.11.2010. године) у износу од по 6.250,00 динара и на име састава жалбе износ од 10.000,00 динара а све у укупном износу као у изреци ове пресуде.
Председник већа – судија
Симонида Милорадовић, с.р.