Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Накнада штете » Гж 1025.11 Накнада штете
Гж 1025.11 Накнада штете
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: ГЖ 1025/11
Дана 16.05.2011. године
К р а г у ј е в а ц
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ као другостепени, у већу састављеном од председника већа - судије Божидара Вујичића и чланова већа - судија Радмиле Радуловић и Мирјане Поповић, у парници тужиоца Привредно друштво „А. К.“ ДОО из У., кога заступа пуномоћник С. М. адвокат из У. против тужене Р. С. – Министарство заштите животне средине и просторног планирања, коју заступа законски заступник Републички јавни правобранилац, ради накнаде штете, одлучујући по жалбама странака изјављених против пресуде Вишег суда у Ужицу П.бр. 1/2011 од 21.02.2011. године, на седници већа од 16.05.2011. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
УКИДА СЕ пресуда Вишег суда у Ужицу П.бр. 1/2011 од 21.02.2011. године у односу на став 1, 2 и 4 изреке, па се у тим деловима предмет враћа првостепеном суду на поновно суђење.
О б р а з л о ж е њ е
Ожалбеном пресудом у ставу 1. обавезује се тужени да тужиоцу на име материјалне штете исплати на име трошкова поводом подношења туженој захтева од 04.11.2008. године за дозволу извоза износ од 170.680,00 динара и на име изгубљене добити износ од 6.584,166,00 динара, све са законском затезном каматом почев од 12.10.2010. године као дана вештачења па до коначне исплате у року од 15 дана по пријему пресуде под претњом извршења. Ставом 2. већи захтев тужиоца према туженој на име изгубљене добити за износ од 10.346.584,00 динара са законском затезном каматом почев од 12.10.2010. године па до коначне исплате одбија се као неоснован. Ставом 3. приговор тужене да је Виши суд у Ужицу месно ненадлежан да поступа у овој правној ствари одбија се као неоснован. Ставом 4. обавезује се тужена да тужиоцу на име парничних трошкова исплати 379.570,00 динара у року од 15 дана по пријему пресуде. Ставом 5. већи захтев тужиоца према туженој на име парничних трошкова за још 25.000,00 динара одбија се као неоснован.
Против наведене пресуде обе парничне странке су благовремено изјавиле жалбу:
Тужилац је жалбом побијао првостепену пресуду у односу на стaв 2. изреке због битних повреда одредаба парничног поступка и погрешне оцене чињеничног стања, док је тужена првостепену пресуду побијана у односу на став 1. и 4. изреке из свих законом предвиђених разлога.
Испитујући првостепену пресуду у ожалбеним деловима на основу чл. 372 ЗПП по увиду у списе предмета и садржине изјављених жалби, Апелациони суд је нашао да су жалбе странака основане.
У првостепеном поступку и приликом доношења ожалбене пресуде није учињена ни једна битна повреда одредаба парничног поступка на коју овај суд пази по службеној дужности нити повреда поступка на коју тужилац указује у својој жалби јер је првостепена пресуда разумљива и непротивуречи образложењу као и разлозима о одлучним чињеницама и изведеним доказима. Тужена Р. С., иако се у жалби позива на битне повреде одредаба парничног поступка, ни на једну конкретну повреду поступка у жалби не указује. Међутим, чињенично стање није потпуно и правилно утврђено па ни материјално право није могло бити правилно примењено.
Првостепеном пресудом је утврђено да је тужилац друштво са ограниченом одговорношћу основано 1999. године а оснивач, власник и директор друштва је М. А. Поред осталог, друштво је регистровано и за прикупљање секундарних сировина, с тим што се искључиво бави прикупљањем старих акумулатора у С. а регистрацијом је обухваћен и спољно - трговински промет и услуге. Извозом отпадних оловних акумулатора тужилац је започео да се бави 2005. године када је од надлежног Министарства животне средине и просторног планирања добио прву дозволу која је важила до 20.08.2005. године. По новом захтеву од 13.07.2005. године надлежно министарство тужене је тужиоцу издало нову дозволу за извоз од 17.11.2005. године са роком важности до 30.08.2006. године. По трећем захтеву од 22.05.2006. године тужена је преко надлежног министарства издала дозволу тужиоцу 01.08.2007. године са роком важења до 31.08.2007. године. Све дозволе су се односиле на извоз од по 2.000 тона отпадних акумулатора осим дозволе од 01.08.2007. године која се односила на количину од 500 тона отпадних акумулатора. Тужилац је 04.11.2008. године поднео поново захтев надлежном министарству тужене да му се одобри извоз отпадних оловних акумулатора а пре тога 18.09.2008. године тужилац је закључио са предузећем „Т“ из Б. као прерађивачем Уговор о преради отпадних акумулатора по коме је тужилац био дужан да поменутом прерађивачу испоручи отпадне акумулаторе у количини од 2.000 тона са роком испоруке сукцесивно од 01.10.2008. године до 01.10.2009. године. Тужиочев захтев за добијање извозне дозволе од 04.11.2008. године примљен је у писарници заједничких пословa републичких органа али је био насловљен као документација везана за добијање дозволе за извоз оловних отпадних акумулатора па је по налогу тужене од 07.11.2008. године тужилац факсом проследио нови поднесак означен као захтев за добијање дозволе за извоз опасног отпада. Надлежне службе тужене су утврдиле да документација коју је тужилац доставио има недостатака па је поново 17.12.2008. године тужиоцу упућен факс да документацију у року од 15 дана допуни а тужилац је у остављеном року 31.12.2008. године доставио део тражене документације. Након тога тужилац је и даље наставио да доставља документацију коју му је тужена тражила па је 02.02.2009. године доставио нешто од документације, потом још и 11.04.2009. године а дана 25.05.2009. године надлежно министарство је издало тужиоцу обавештење о нотификацији које је представљало сагласност за кретање отпада и то је предуслов за издавање дозволе. На основу те нотификације В. Д. Б. је донела решење 03.06.2009. године којим се издаје сагласност предузећу „Т.“ за увоз 2.000 тона отпадних истрошених оловних акумулатора ради њихове рециклаже. Та сагласност је достављена туженој 09.06.2009. године и тиме је тужиочева документација о издавању дозволе била потпуна. Међутим и поред тога тужена преко својих надлежних органа тужиоцу није издала дозволу за извоз отпадних акумулатора. Пошто је 01.10.2009. године истекао период на који је тужиоцу могла да буде издата дозвола по поднетом захтеву, тужилац је 13.10.2009. године поднео захтев Министарству да се обустави поступак издавања дозвола те да му се врати документација како би се раздужио код надлежних установа па је 23.10.2009. године Министарство донело закључак којим се обуставља поступак покренут по захтеву од 04.11.2008. године. После овог периода тужиоцу је 02.02.2010. године поново издата дозвола за извоз отпадних акумулатора. Тужилац у овој парници тврди да је због тога што му тужена није издала дозволу за извоз отпадних акумулатора, иако је он испуњавао све услове претрпео материјалну штету и то најпре штету везану за саме трошкове прибављања дозволе а потом и штету због измакле добити коју је могао остварити да му је дозвола издата на време.
Вештачењем преко вештака одговарајуће струке у првостепеном поступку је утврђено да је тужилац имао трошкове поводом подношења захтева туженог за издавање дозволе од 170.680,00 динара. Што се тиче измакле добити на бази извезене количине отпадних акумулатора по ранијим дозволама као и по дозволи која је касније издата те оствареној добити и по том основу, вештак је дао мишљење у две варијанте: по првој варијатни уколико би дозвола тужиоцу била издата тако да му је остало 9 месеци за реализацију уговора, онда би његова измакла добит износила 16.930.714,00 динара, а уколико би му дозвола била издата тако да би му остало три ипо месеца за реализацију уговора у том случају његова добит би износила 6.584.166,00 динара. Првостепени суд налази да тужиоцу припада материјална штета у вези трошкова прибављања дозволе у износу од 170.680,00 динара како је то нашао вештак. Када се ради о измаклој добити првостепени суд сматра да је тужилац тиме што је сукцесивно достављао потребну документацију и исту комплетирао тек 09.06.2009. године и сам допринео да штету коју је трпео буде већа. Отуда суд налази да у том делу има подељену одговорност сходно чл. 192 ЗОО па тужиоцу треба досудити штету по основу материјалне добити за период од три ипо месеца, односно рачунајући од 09.06.2009. године до истека уговора 01.10.2009. године. Како је вештак навео по овој варијатни штета износи 6.584.166,00 динара па је првостепени суд тужиоцу досудио тај износ а за веће тражење му је захтев одбијен као неоснован. При томе је првостепени суд закључио да је тужена одговорна за штету коју је тужилац у конкретном случају претрпео јер је до штете дошло незаконитим и неправилним радом органа тужене и то управо због тога што му у законом предвиђеном року није издата дозвола односно није уопште одлучено по његовом захтеву.
Овакви закључци првостепеног суда се за сада не могу прихватити као правилни. Пре свега уколико суд говори о подељеној одговорности из чл. 192 ЗОО није јасно зашто се она односи само на штету по основу измакле добити а не и на штету поводом трошкова које је тужилац имао у вези поднетог захтева за издавање дозволе. Ако се дозвола по закону не може издати пре но што се комплетира документација, а тужилац је то коначно урадио 09.06.2009. године, онда се пре тога не може говорити о неправилном или незаконитом раду органа тужене па отуда ни о одговорности тужене за штету тужиоцу. Тужена, односно надлежно министарство је пре тога могло да поступак обустави због некомплетне документације, али то што тако није урађено свакако није било на штету овде тужиоца. Дакле, нужно је разликовати основаност тужбеног захтева од подељене одговорности.
Тужилац је ову парницу покренуо тврдећи да му је суштини пропао извозни посао који је имао уговорен са предузећем „Т.“ из Б. кривицом органа тужене који му није издао извозну дозволу за старе оловне акумулаторе иако је он за издавање такве дозволе испунио све услове. Он је због тога трпео стварну штету у висини трошкова издавања дозволе укључујући и пратећу документацију а имао је штету и у виду измакле користи односно због тога што није остварио добит из уговореног посла. Што се тиче посла са страним партнером он је дефинисан уговором број 11/08 о преради оловних акумулатора и истим је била предвиђено да тужилац извезе 2.000 тона отпадних оловних акумулатора с тим што је наведено да ће се цена дефинисати на бази тржишне ситуације на подручју секундарних сировина, цене олова на ЛМЕ и других зависних трошкова. С обзиром да се ради о конкретном послу, при утврђивању постојања и висине штете мора се поћи управо од тог конкретног – уговореног посла а не од просека који су остваривани у ранијим и каснијим извозним пословима, као што је то урадио вештак у овој парници, а првостепени суд прихватио. Као што је штета око трошкова прибављања дозволе утврђена за конкретан извозни посао, на исти начин се мора утврдити штета око измакле добити из тог посла применом чл. 189 ст. 3 ЗОО. Дакле, под условом да суд остане при ставу о постојању одговорности тужене за штету по чл. 172 ЗОО, нужно је утврдити који се то добитак из уговорног посла основано могао очекивати према редовном току ствари, а што је изостало пропуштањем тужене да изда дозволу. Што се тиче основа одговорности тужене, прихватљив је став првостепеног суда да тај основ постоји. Ово због тога што је у члану 72 Закона о управљању отпадом, који је ступио на снагу у мају месецу 2009. године, прописано да се дозвола за извоз отпада издаје у року од 60 дана од дана пријема захтева из става 2. тог члана односно захтева са свим потребним прилозима а што значи да није остављено дискреционо право државном органу о томе да ли ће или неће издати дозволу, ако подносилац захтева испуни све услове. Међутим, као тренутак од када тужена поступа незаконито и неправилно сигурно се не може узети 09.06.2009. године јер је и чланом 208 ЗУП-а прописано у којим роковима орган мора донети решење а то су месец, односно два месеца од подношења уредног захтева а у овом случају тужилац је уредан захтев поднео тек 09.06.2009. године и рок за доношење решења је одређен посебним законом, односно то је 60 дана од подношења уредног захтева. Што се тиче подељене одговорности, коју је помињао првостепени суд, за штету њу управо треба оценити са аспекта чињенице да је тужилац захтев за дозволу поднео 04.11.2008. године, да првостепени орган тај захтев није одбацио као неуредан јер је он комплетиран тек 09.06.2009. године а то све за посао који је требао по уговору да важи до 01.10.2009. године а тужена је дозволу требала да изда до 09.08.2009. године. Код висине штете из чл. 189 ст. 3 ЗОО треба ценити и напред наведену околност везану за уговорену сукцесивну испоруку и самим тим могућност тужиоца да у преосталом времену сакупи секундарне сировине у мери у којој је то било потребно по уговору, јер их он није скупљао пре него што би добио дозволу, како је то сам у поступку тврдио при чему евентуално и то треба ценити са аспекта могућности спречавања настанка или смањења штете а што је обавеза доброг привредника. Коначно, цена је уговорена по уговору између странака, она је одредива, и отуда се она не може упросечавати како је то рађено у првостепеном поступку већ се мора тачно утврдити колико би она износила по уговору у време када се уговор могао реализовати да је тужена издала дозволу када је то по закону била дужна да уради. О свим напред наведеним питањима првостепени суд се у поступку није изјашњавао а она су битна за доношење правилне и законите одлуке, те све то упућује на непотпуно утврђено чињенично стање што је онемогућило и правилну примену материјалног права те су то разлози због којих је првостепена пресуда морала бити укинута на основу чл. 377 ст. 1 ЗПП.
У поновном поступку првостепени суд ће имати у виду све напред наведено, па ће употпунити чињенично стање у односу на конкретан уговорени посао како је то напред наведено и након тога ће донети на закону засновану одлуку. При одлучивању о трошковима спора, суд ће дати потпуније разлоге, а везано за примену одговарајуће одредбе ЗПП.
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ Гж.бр. 1025/11 од 16.05.2011. године.
Председник већа-судија
Божидар Вујичић,с.р.