Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Облигационо право » Гж 1032.21 Ништавост уговора
Гж 1032.21 Ништавост уговора
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Гж-1032/21
06.07.2021. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија Јасмине Јовановић, председника већа, Слободана Петровића и Амеле Бабовић Васић, чланова већа, у парници по тужби тужиоца „АА“ из …, ЈМБГ …, чији је пуномоћник Оливера Бабић, адвокат из …, против туженог „ББ“ д.о.о …, МБ …, чији је пуномоћник Светислав Пантовић, адвокат из …, ради утврђења ништавости уговора, вредност предмета спора 1.100.000,00 динара, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Основног суда у Рашкој П.бр.344/17 од 12.01.2021. године, у седници већа одржаној дана 06.07.2021. године, донео је
П Р Е С У Д У
ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиоца „АА“ из … и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Рашкој П.бр.344/17 од 12.01.2021. године.
О б р а з л о ж е њ е
Ставом I изреке побијане пресуде одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца да се утврди да је ништав уговор о купопродаји непокретности у изградњи закључен између тужиоца као продавца и туженог као купца, оверен код Основног суда у Краљеву, Судска јединица у Рашки под Ов3.бр.265/2013, што је тужени дужан признати у року од 15 дана.
Ставом II одбијен је као неоснован евентуални тужбени захтев тужиоца да се раскине уговор о купопродаји непокретности у изградњи закључен између тужиоца као продавца и туженог као купца, оверен код Основног суда у Краљеву, Судска јединица у Рашки под Ов3.бр.265/2013, што је тужени дужан признати у року од 15 дана.
Ставом III обавезан је тужилац да туженом на име трошкова парничног поступка исплати износ од 127.500,00 динара, у року од 15 дана.
Против наведене пресуде жалбу је благовремено, преко пуномоћника, изјавио тужилац, побијајући је због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.
Испитујући побијану пресуду на основу чл. 386 Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 72/11 ... 18/20), Апелациони суд је утврдио да је жалба тужиоца неоснована.
Побијана пресуда није донета уз битне повреде одредаба парничног поступка из чл. 374 ст. 2 тач. 1 до 3, 5, 7 и 9 ЗПП, на које другостепени суд пази по службеној дужности, а ни уз битну повреду одредаба парничног поступка из чл. 374 ст. 2 тач. 12 ЗПП, на коју жалба тужиоца неосновано указује, јер је изрека пресуде разумљива, не противречи сама себи ни разлозима пресуде, пресуда садржи јасне и непротивречне разлоге о битним чињеницама и о битним чињеницама не постоји противречност између онога што се у разлозима пресуде наводи о садржини изведених доказа и самих тих доказа, тако да пресуда нема недостатака због којих се не би могла испитати.
Побијаном пресудом првостепени суд је утврдио да је ,,ВВ“ био власник кп.бр. ..., уписане у лн.бр. ... КО ..., који је имао намеру да на тој парцели изгради двојну викенд кућу, те је од Општинске управе Општине ... прибавио решење о одобрењу за изградњу бр. 351-513/06 од 11.02.2008. године. ,,ВВ“ није имао довољно финансијских средстава, па је у посао изградње укључио тужиоца на тај начин што су њих двојица сачинили уговор који су оверили пред Основним судом у Рашкој под ОвI бр.17768/2012 дана 02.11.2012. године, у коме је констатовано да је ,,ВВ“ 08.07.2008. године извршио пријаву почетка градње предметног објекта која важи до 2016. године, да је започео изградњу објекта тако што је урадио комплетан темељ, па се обавезао да тужиоцу пренесе право власништва на наведеној парцели, као и сва права и обавезе по основу решења о одобрењу за изградњу објекта, односно да уступи започету изградњу двојне куће за одмор по поменутом одобрењу и главном архитектонском пројекту, док се тужилац обавезао да ,,ВВ“ пренесе право својине на три апартмана у будућем објекту и то апартмане бр. 11, 12 и 13. Такође су се споразумели да ће тужилац својим средствима изградити предметни објекат, те да ће сви посебни делови тог објекта, осим апартмана који ће припасти ,,ВВ“ , бити у власништву тужиоца, који са њима може располагати по свом нахођењу, без посебног одобрења друге уговорне стране.
Даље је утврђено да је тужилац као инвеститор изградње објеката у … од 2000. године интензивније сарађивао са „ГГ“, који је изводио машинске радове, инсталације и грејање у зградама тужиоца, па је између њих постојао договор да тужилац преда „ГГ“ стан у … површине 42 м2 за противвредност извођења термомашинских инсталација у његовој згради, који договор није реализован иако је „ГГ“ извео радове у вредности 2/3 стана који је био предмет договора, што у квадратима чини 28 м2, па су се споразумели да „ГГ“ наплати своје потраживање у будућности када тужилац оствари профит од зграде. У међувремену тужилац је на име дуга предао „ГГ“ возило марке „Citroen“ у вредности од 6.000 евра и вештачки камен у вредности 1.200 евра, о чему је „ГГ“ водио евиденцију. У току 2012. године тужилац је понудио „ГГ“ да учествује у изградњи објекта на … и да истовремено наплати своје потраживање од раније тиме што ће му по изградњи предметног објекта припасти право својине на једном стану, што је „ГГ“ прихватио, па је тужиоцу предао износ од 7.000 евра од продаје свог локала како би радови на изградњи апартмана напредовали.
„ГГ“ био је власник „ДД“ д.о.о. …, која је са туженим „ББ“ д.о.о. … у власништву „ЂЂ“ из … имала закључен уговор о пословно-техничкој сарадњи од 10.06.2010. године и од кога је набављала материјале за своју делатност, па је имала дуг према туженом, између осталог и по спецификацији рачуна од 10.01.2011. године до 31.05.2012. године у износу од 4.512.928,52 динара.
Почетком 2013. године на … су се састали тужилац, „ГГ“, „ВВ“ и „ЂЂ“, па су, након што су обишли локацију изградње објекта и прегледали документацију, постигли договор да компензују своја међусобна потраживања на тај начин што ће „ГГ“ своје потраживање које има према тужиоцу пренети на туженог и тиме истовремено угасити дуг своје фирме према туженом у висини тог потраживања, чиме ће тужени постати нови поверилац тужиоца, који ће своје потраживање наплатити тако што ће му тужилац пренети право својине на стану бр. 14 у објекту који се гради на … . У циљу реализације постигнутог договора најпре је „ГГ“, као физичко лице и зајмодавац, дана 12.02.2013. године са „ДД“ д.о.о. …, као зајмопримцем, закључио уговор о краткорочној позајмици бр. 086/13, на основу кога је зајмопримцу дао краткорочну бескаматну позајмицу у износу од 4.512.982,52 динара, а затим је истог дана закључен уговор о цесији бр. 087/13 од 12.02.2013. године између „ГГ“ као цедента-ранијег повериоца, „ДД“ д.о.о. … као цесионара-новог повериоца и тужиоца као цесуса-дужника, који уговор су потписали тужилац и „ГГ“, по основу ког цедент уступа цесионару своје новчано потраживање које има према цесусу по основу предуговора о куповини и уплаћеног дела стана у ул. … на другом спрату, од чије је куповине цедент одустао, а од 05.05.2002. године, у износу од 4.512.928,52 динара (40.436 евра). Истог дана тужилац као цесус, „ДД“ д.о.о. … као цедент и тужени у својству цесионара потписали су изјаву о цесији, по основу које је „ДД“ д.о.о. … предметно потраживање према тужиоцу пренела на туженог, чиме је уједно измирила свој дуг према туженом по спецификацији рачуна од 10.01.2011. године до 31.05.2012. године у износу од 4.512.982,52 динара, тако да је тужени постао нови поверилац тужиоца за наведени износ.
Тужилац и тужени су 13.02.2013. године закључили и пред Основним судом у Краљеву оверили уговор о купопродаји непокретности у изградњи под Ов3.бр.265/2013, на основу кога је тужилац, као продавац, продао туженом, као купцу, апартман бр. 14, површине 36,73 м2, у двојној викенд кући која се гради на кп.бр. …, уписаној у лн.бр. … КО … за цену од 40.436 евра, која је исплаћена у целини пре потписивања уговора, колико иначе износи потраживање туженог према тужиоцу. Тужилац је 18.04.2013. године пред Основним судом у Новом Саду оверио потврду под ОвI.бр.16628/2013, којом потврђује да је купац, односно тужени, у целости измирио купопродајну цену по наведеном уговору који је оверен пред Основним судом у Краљеву под Ов3.бр.265/2013. У својим књиговодственим документацијама „ДД“ д.о.о. … и тужени су књижили плаћање у износу од 4.512.912,52 динара путем наведеног уговора и изјаве о цесији од 13.02.2013. године, а тужени је књижио да је тужилац измирио обавезе према њему у вредности апартмана који је купљен. Објекат у коме се налази спорни стан изграђен је уз промену инвеститора, тако да је нови инвеститор „ЕЕ“ завршио објекат, па је тужени ушао у посед стана 2017. године.
Закључењем уговора о цесији бр. 087/13 од 12.02.2013. године, по налажењу првостепеног суда тужилац је потврдио да има дуг према „ГГ“ у износу од 4.512.928,52 динара (40.436 евра), тако да се потписивањем наведеног уговора и изјаве о цесији тужилац сагласио са тиме да „ГГ“ своје потраживање према њему уступи свом предузећу „ДД“, а да „ДД“ исто потраживање даље уступи туженом и тиме пребије свој дуг према туженом у износу од 4.512.928,52 динара по спецификацији рачуна од 10.01.2011. године до 31.05.2012. године, те да коначно тужени постане његов нови поверилац. Да је тужилац свој дуг у напред назначеном износу према туженом као коначном повериоцу пребио продајом стана туженом по основу уговора о купопродаји непокретности у изградњи Ов3.бр.265/2013 од 13.02.2013. године, по оцени првостепеног суда потврђено је и тиме што је по закључењу тог уговора, а на захтев заступника туженог, тужилац безусловно потписао и пред Основним судом у Новом Саду дана 18.04.2013. године оверио потврду под ОвIбр.16628/2013 да је купац, односно тужени у целости измирио купопродајну цену стана. Да је у конкретном случају стан бр. 14 у објекту који је изграђен на … тужени платио компензацијом потраживања које је имао према тужиоцу потврђено је и налазом и мишљењем вештака финансијске струке.
По оцени првостепеног суда, а полазећи од одредби чл. 47, чл. 103 ст. 1 и чл. 124 Закона о облигационим односима, у конкретном случају ради се о реалној, а не фиктивној продаји стана на …, који је плаћен компензацијом потраживања туженог према тужиоцу по основу изјаве о цесији, што је у смислу чл. 46 ст. 2 Закона о платном промету, према коме правна и физичка лица која обављају делатност могу међусобне новчане обавезе, између осталог, измиривати и уговарањем промене повериоца, односно дужника, као и пребијањем (компензација), дозвољено, тако да предметни уговор није противан принудним прописима, јавном поретку, нити добрим обичајима, због чега је првостепени суд одбио основни тужбени захтев тужиоца за утврђење ништавости овог уговора и одлучио као у ставу I изреке побијане пресуде. С обзиром да су уговорне стране испуниле своје обавезе, да је тужени ушао у посед стана 2017. године и да је од закључења предметног уговора прошло готово пет година до подношења тужбе, првостепени суд је закључио да је и евентуални тужбени захтев за раскид предметног уговора неоснован, па је одлучио као у ставу II изреке побијане пресуде.
По оцени Апелационог суда побијаном пресудом правилно је утврђено чињенично стање од значаја за доношење одлуке у овој правној ствари и правилно је примењено материјално право када је одбијен како основни тако и евентуални тужбени захтев из разлога наведених у побијаној пресуди.
Жалбеним наводима тужиоца углавном се оспорава налаз и мишљење вештака економско-финансијске струке, да он не може бити подобан да се на основу њега донесе законита одлука. Према стању у списима након што је налаз и мишљење вештака „ЖЖ“ достављен пуномоћницима странака, пуномоћник тужиоца примио га је 01.07.2020. године, пуномоћник тужиоца је поднеском од 14.10.2020. године изнела примедбе на налаз и мишљење, о којим примедбама се вештак изјаснио у писаном изјашњењу предатом првостепеном суду дана 10.11.2020. године и на рочишту за главну расправу одржаном дана 12.01.2021. године. Пуномоћник тужиоца је на истом рочишту предложио да се расправа одложи, истичући да због вируса короне и новогодишњих празника тужилац није доставио налаз другог вештака финансијске струке, као и да вештак „ЖЖ“ допуни налаз и провери евиденцију „ГГ“ упоређивањем са постојећим материјалним доказима, односно одговарајућим исправама. Првостепени суд у побијаној пресуди наводи да ове предлоге није прихватио јер је по оцени првостепеног суда вештак свој налаз засновао на анализи књиговодствене документације „ДД“, туженог и „ГГ“ која је сагласна његовом исказу и прихватљива из разлога што не постоји друга документација која би исту довела у питање. Поред тога, вештак је упоредио периоде пословања два привредна друштва која су везана за плаћање цесијом и приликом давања налаза имао је у виду све околности које су битне за утврђивање спорних чињеница. Првостепени суд наводи да није прихватио предлог тужиоца да вештак допуни налаз и мишљење и провери евиденцију „ГГ“, налазећи да би то знатно продужило трајање и повећало трошкове поступка, без битног утицаја на утврђено чињенично стање. Из истих разлога првостепени суд је одбио и предлог тужиоца да се последње одржано рочиште одложи како би тужилац доставио налаз другог вештака финансијске струке, јер је оценио да је тужилац имао довољно времена за достављање налаза другог вештака. Из наведеног произилази да се вештак изјаснио о свим примедбама тужиоца на налаз и мишљење достављеним у складу са одредбом чл. 271 ст. 1 ЗПП, а да тужилачка страна током више од 6 месеци није доставила на основу чл. 271 ст. 2 ЗПП примедбе на достављени налаз и мишљење или нов налаз и мишљење сачињене од стране ангажованог стручњака или другог вештака. Стога је и по оцени Апелационог суда првостепени суд правилно одбио предлог тужиоца да се главна расправа одложи ради нове допуне налаза и мишљења од стране вештака „ЖЖ“ и ради достављања од стране тужиоца налаза и мишљења другог вештака финансијске струке и прихватио налаз и мишљење вештака „ЖЖ“, све из разлога наведених у побијаној пресуди, тако да се жалбеним наводима тужиоца којима се неосновано оспорава налаз и мишљење вештака економско-финансијске струке не доводи у сумњу правилност побијане пресуде.
Тужилац такође истиче у жалби да је уговор о позајмици закључен између „ГГ“ и „ДД“ фиктиван правни посао и да су због тога и сви каснији правни послови фиктивни, да је тужилац као добар пријатељ и пословни сарадник, а како би „ГГ“ изашао из незгодне пословне ситуације, пристао да му потпише све што је тражио, рачунајући да потписивањем правних послова које му је „ГГ“ предложио неће имати некаквих негативних последица, обзиром да су и раније тако превазилазили сличне ситуације, због чега тражи да се утврди да је ништав предметни уговор о купопродаји закључен између странака. По оцени Апелационог суда ни овим жалбеним наводима тужиоца не доводи се у сумњу правилност побијане пресуде. Тужилац није покретао поступак у коме би оспоравао правну ваљаност правних послова који су претходили закључењу предметног уговора о купопродаји између тужиоца и туженог, па је првостепени суд о правној ваљаности уговора који су претходили закључењу уговора о купопродаји између странака одлучивао као о претходном питању у овој парници у смислу чл. 12 ЗПП, са правним дејством само у овој парници, налазећи да се не ради о фиктивним правним пословима и да ни предметни уговор о купопродаји закључен између странака није фиктиван, да се ради о реалној продаји стана, те да уговор закључен између странака није противан принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима. Осим тога ни тужилац не истиче да није постојала његова неизмирена обавеза према „ГГ“ и „ДД“, а на којој се заснива цесија. С обзиром на све наведено правилан је закључак првостепеног суда да уговор о купопродаји закључен између странака није ништав и одлука којом је, на основу одредби чл. 47 и чл. 103 ст. 1 Закона о облигационим односима, тужбени захтев тужиоца за утврђење ништавости овог уговора ставом I изреке побијане пресуде као неоснован одбијен.
Правилно је првостепени суд ставом II изреке побијане пресуде одбио као неоснован и евентуални тужбени захтев тужиоца за раскид предметног уговора о купопродаји закљученог између странака, налазећи да нису испуњени услови из чл. 124 Закона о облигационим односима, јер су уговарачи своје обавезе из наведеног уговора испунили пре подношења тужбе у овој парници, а у ком делу се побијана пресуда посебним жалбеним наводима тужиоца и не оспорава.
Правилна је и одлука о трошковима поступка садржана у ставу III изреке побијане пресуде, донета правилном применом одредаба чл. 153 ст. 1, чл. 154 и чл. 163 ст. 1 и 2 ЗПП и Тарифе о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката, која одлука се конкретним жалбеним наводима тужиoцa и не оспорава.
Из свих наведених разлога Апелациони суд је жалбу тужиоца као неосновану одбио и применом одредбе чл. 390 ЗПП одлучио као у изреци ове пресуде.
Председник већа-судија
Јасмина Јовановић,с.р.