Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Накнада штете » Гж 1050.11 Накнада штете
Гж 1050.11 Накнада штете
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: ГЖ-1050/11
Дана: 07.11.2011. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, као другостепени, у већу састављеном од судија: Смиљане Ристић, председника већа, Драгане Сретовић и Јасмине Симовић чланова већа, у правној ствари тужилаца Д., П. и Б. В., сви из села Л., СО Ћ., које заступа пуномоћник С. В., адвокат из Н., против тужене Р. С. – М. о., ВП 2078 К., коју заступа Дирекција за имовинско-правне послове Б., ради накнаде штете, одлучујући по жалби тужене на пресуду Основног суда у Крагујевцу 10П-1583/10 од 18.01.2011. године, која је исправљена решењем истог суда 10П-1583/10 од 08.03.2011. године у седници већа одржаној дана 07.11.2011. године, донео је следећу
П Р Е С У Д У
I ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужене Р. С. – М. о., ВП 2078 К., па се пресуда Основног суда у Крагујевцу 10П-1583/10 од 18.01.2011. године, која је исправљена решењем истог суда 10П-1583/10 од 08.03.2011. године у ставу 1. изреке, у делу који се односи на претрпљене душевне болове због умањења општеживотне активности, ПОТВРЂУЈЕ.
II ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ иста пресуда у ставу 1. изреке, у делу који се односи на накнаду штете за претрпљене физичке болове и за претрпљени страх као и изрека у ставу 2. и 6. изреке првостепене пресуде тако да иста гласи:
ОБАВЕЗУЈЕ СЕ тужена Р. С. М. о., ВП 2078 К., да тужиоцу Д. В. из Л., на име накнаде нематеријалне штете исплати и то:
-за претрпљене физичке болове износ од 500.000,00 динара
-за претрпљени страх износ од 550.000,00 динара,
све са законском затезном каматом почев од дана 18.01.2011. године, па до исплате, у року од 15 дана од пријема пресуде.
ОДБИЈА СЕ као неснован тужбени захтев тужиоца Д. В. из Л. којим је предложио да суд обавеже тужену да му на име нематеријалне штете преко износа досуђених у ставу другом изреке исплати још :
-због претрпљених физичких болова износ од 100.000,00 динара
-због претрпљеног страха износ од 100.000,00 динара,
све са законском затезном каматом почев од 18.01.2011. године, па до исплате, у року од 15 дана по пријему пресуде.
ОДБИЈА СЕ као неоснован тужбени захтев тужиоца Д. В. из Л. који је тражио да суд обавеже тужену Р. С. – М. о., ВП 2078 К., да му на име нематеријалне штете због душевних болова због наружености исплати износ од 150.000,00 динара, са законском затезном каматом почев од дана 18.01.2011. године, па до исплaте, у року од 15 дана од пријема пресуде.
ОДБИЈА СЕ као неоснован тужбени захтев тужилаца Б. и П. В. из Л., који су тражили да суд обавеже тужену Р. С. – М. о., ВП 2078 К., да им на име накнаде штете због претрпљених душевних болова услед повређивања и нарочито тешког инвалидитета њиховог сина Д. В. исплати износ од по 400.000,00 динара, све са законском затезном каматом почев од дана 18.01.2011. године, па до исплате, у року од 15 дана од пријема пресуде.
ОБАВЕЗУЈЕ СЕ тужена Р. С. – М. о., ВП 2078 К., да тужиоцу Д. В. на име трошкова парничног поступка исплати износ од 305.120,00 динара, у року од 15 дана од пријема пресуде.
О б р а з л о ж е њ е
Првостепеном пресудом у ставу 1. изреке, обавезана је тужена Р. С. – М. о., ВП 2078 К., да тужиоцу Д. В. из Л., на име накнаде нематеријалне штете, исплaти и то:
-за претрпљене физичке болове износ од 600.000,00 динара
- за претрпљени страх износ до 650.000,00 динара
-за претрпљене душевне болове због умањења општеживотне активности износ од 1.500.000,00 динара
-за претрпљене душевне болове због наружености износ од 150.000,00 динара
све са законском затезном каматом почев од дана 18.01.2011. године, па до исплате, у року од 15 дана од пријема пресуде, под претњом извршења.
Ставом 2. исте пресуде обавезана је тужена Р. С. – М. о., ВП 2078 К., да тужиоцима Б. и П. В., обоје из села Л., на име нематеријалне штете због претрпљених душевних болова услед повређивања и нарочито тешког инвалидитета њиховог сина, исплати износ од по 400.000,00 динара, све са законском затезном каматом почев од дана 18.01.2011. године, па до исплате, у року од 15 дана од пријема пресуде, под претњом извршења.
Ставом 3. исте пресуде одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца Д. В. из Л., којим је предложио да суд обавеже тужену Р. С. – М. одбране ВП 2078 К., да му на име накнаде нематеријалне штете због претрпљених душевних болова због наружености преко износа из става 1. изреке, исплати још 350.000,00 динара са законском затезном каматом почев од дана 18.01.2011. године, па до исплате, у року од 15 дана од пријема пресуде, под претњом извршења.
Ставом 4. првостепене пресуде одбијен је као неоснован тужбени захтев тужилаца Б. и П. В. из Л. којим су предложили да суд обавеже тужену Р. С. – М. о. ВП 2078 К. да им на име накнаде нематеријалне штете услед повређивања и нарочито тешког инвалидитета њиховог сина исплати износ од још по 200.000,00 динара све са законском затезном каматом почев од 18.01.2011. године, па до исплате, у року од 15 дана од пријема пресуде, под претњом извршења.
Ставом 5. исте пресуде утврђено је да је повучена тужба тужиоца Д. В., у делу којим је предложио да суд обавеже тужену Р. С. – М. о. ВП 2078 К. да му на име накнаде материјалне штете исплати износ од 300.000,00 динара.
Ставом 6. првостепене пресуде обавезана је тужена да тужиоцима на име накнаде трошкова парничног поступка исплати износ од 468.370,00 динара у року од 15 дана од дана пријема пресуде под претњом извршења.
Против наведене пресуде тужена је благовремени изјавила жалбу побијајући исту у ставу 1., 2., и 6. изреке из свих законских разлога.
Испитујући побијану пресуду у смислу чл.372 ЗПП Апелациони суд је нашао да је жалба тужене делимично основана.
Побијана пресуда није донета уз битне повреде одредаба парничног поступка из чл.361 ст.2 ЗПП на које другостепени суд пази по службеној дужности и због којих би пресуда била укинута, као ни уз повреде поступка на које се у жалби тужене указује.
У првостепеном поступку на основу изведених доказа утврђено је да је тужилац Д. В. као војник по уговору-десетар код тужене обављао дужност водича службених паса редовног обезбеђења у ИО „П. У.“ у П. Дана 18/19.10.2006. године у времену између 19,00 и 07,00 сати, када је дошло до експлозије у објекту где се тужилац налазио и вршио своју дужност, којом приликом је тужилац био изложен низу експлозија, услед чега је задобио бројне повреде, након чега је као последица уследило обољење дијабетес и инсипинус, констатовано је и оштећење 2/3 хипофизе, цурење мождане течности у регији хипофизе, повреда кичме и бласт повреда целог организма, због којих је био лечен у ВБ „Н.“ и на ВМА Б., где је надлежна војно лекарска комисија установила да је тужилац, десетар, Д. В., трајно неспособан за рад за П.В.С уз процену инвалидности од 80%, а која је настала као директна последица вршења дужности у ИО „П. У.“.
Тужилац Д. В. је од последица повређивања задобио болест задњег режња хипофизе, код које је траума верификована као могући етиолошки фактор. Наведена болест је праћена великим измокравањем 101/24 ха, чак и више, великом жеђи, која је праћена узимањем велике количине течности (око 10 литара) и потребом измокравања исте и захтева трајно лечење, што је довело до трајног умањења општеживотне ативности и трајног поремећаја квалитета живота, имајући при том у виду да тужилац мора да се придржава хигијенско- дијететског режима исхране. Ограничење општежовитне активности постоји због чињенице да тужилац, због наведене болести користи лек свакодневно и трајно, да не постоји могућност побољшања здравственог стања и да је немогуће да живи без лека, јер би то значило да на сваких пола сата мора да мокри, док се употребом лека та потреба одлаже. Због стања у коме се тужилац налази искључена је могућност да се бави било каквим послом, неком спортском активношћу и сл.
У погледу јачине трајања страха мишљење је дао вештак психијатар из кога произилази да је тужилац током трајања детонације и излагања сопственог живота сигурној смрти био у стању шока, интензивног страха за сопствени живот и како се спасти што је био вишесатни догађај, да би након тога уследио период буђења и схватања свега око себе и поремећаја са јасним депресивним експресијама, самодеструктивним размишљањима која су уследила у наредним месецима и манифестовала се као страх средњег интензитета и као душевна патња средњег интензитета. По закључку истог вештака тужилац је неколико часова, колико је трајао и период детонације био у стању страха високог интензитета, док је душевна патња високог интензитета била присутна првих 15 дана. Страх средњег интензитета је био присутан у наредних месец дана. Након 15 дана душевна патња средњег интензитета била је присутна наредних 6 месеци, са сталним преживљавањем и враћањем слике трауматског догађаја. Страх ниског интензитета је био присутан наредних годину дана, а који се огледао у забринутости за сопствено физичко здравље уз присуство физичких тегоба и болова. Душевна патња ниског интензитета стално је присутна до дана израде налаза, која се редовно контролише терапијом антидепресива и анксиолитика.
Према налазу истог вештака нема трајних промена код тужиоца због претрпљеног страха, а што се тиче душевне патње због умањења општеживотне активности иста ће бити присутна и то ниског интензитета у будућем периоду, што је утицало на тужиоца да након повреде престане са обављањем креативног рада - израдом икона.
Како код тужиоца Д. доминирају депресивни садржаји и појачана пажња усмерена на трауматски догађај који је довео до промена у његовом начину живота, то је узроковало његово понашање манифестовано ниским фрустрационим прагом-реакција на неки стресни догађај, склон је социјалном повлачењу у стресним ситуацијама, преплављен је осећајем инфериорности и сопствене безвредности, са сталним интерпретацијама онога што је био некада, предавању летаргији и бесмислу живота, па је стога тужилац испуњен негативном енергијом и самодеструкцијом.
Тужилац Д. се после прве експлозије која се догодила око 03,00 сата ујутру самостално извукао тек после 3-4 сата, па је разумљиво да је трпео бол јаког интензитета због нагњечења тела, ударањем о чврсте подлоге при одбацивању, тумбању и поремећајима које узрокује траума (отоци удараних делова тела, мокрокрварењима плућног паренхима и других органа у трбуху). По указаном збрињавању у П. и за време лечења у Војној болници у Н. у наредних 10 дана има болове средњег интензитета око 5 сати, а болове слабог интензитета и до 7 сати. Наредне три недеље повлачењем отока има средње болове 2-3 сата, око 4 сата слабе болове (кашље, искашљава, обавља нужне активности самостално). Месец дана потом имао је болове средњег интензитета 1-2 сата, слабе око 3 сата, због нужних активности временских услова али и патофизиолошких поремећаја пострауматских. Након откривања компликација врши се испитивање и лечење на неурохирургији (током јануара, фебруара, марта и априла 2007. године) тужилац је и даље трпео болове све ово време и то средњег интензитета у просеку 1 сат дневно после дужих активности уз појачан напор, али и 2-3 сата болове слабе јачине. Након овог испитивања и лечења, уводи се трајно лечење главног обољења-инсипидног диабетеса, душевних патњи али уз стално лечење болова слабог интензитета у просечном трајању 1 па и 2 сата зависно од активности, са појачањем код активности уз напрезање и код промене временских прилика, па из тог разлога везан је за непрекидно узимање лекова за ублажавање болова. Описани болови утичу на умањење општеживотне активности.
Из налаза и мишљења вештака офтомолога произилази да је тужилац Д. задобио повреду главе и оба ока под клиничком дијагнозом тупа механичка повреда чврстим ударним таласом, да повреде оба ока представљају лаке телесне повреде, са неизвесном прогнозом по функције вида. Након задобијене повреде оба ока тужилац је добио корекцију вида са наочарима стално, док је видна оштрина оба ока умањена за 10 %. Клинички налаз на очном дну обострано указује на дегенеративне промене тачке најјаснијег вида, настале повредама главе и очију. Уочени су и знаци повишеног артеријалног притиска обострано на очном дну дискретно бледило ПНО, више лево што указује на исхенички атак очних живаца. Умањење општеживотне активности је 15 % што се тиче вида, а због чега се пацијент не бави занимањем-хобијем који му је доносио приход, затим слабије се орјентише у простору , на улици, на семафору у саобраћају и слично. Тужилац је трпео бол у пределу очију јаког интензитета у тренутку повређивања до 48 сати, средњег интензитета 2 месеца и слабог интензитета је трајно присутан зависно од покрета очију, изложености сталним офтомолошким клиничким прегледима, од којих се неки изводе у директном контакту са очима.
У погледу наружености свој налаз је дао вештак ортопед, у коме истиче да због насталог догађаја код тужиоца постоји наруженост средњег степена, а која условљава радозналост околине због честог мокрења, уношења веће количине течности и због уочљиве патње у погледу болова који се јављају код активности у рукама-лактовима коленима , уз ограничење покретљивости тих зглобова. Што се тиче налаза вештака офтомолога у погледу наружености, исти је истакао да наруженост очију не постоји.
Имајући у виду све изведене доказе утврђено је да су се вештаци који су у вези са предметном повредама дали своје мишљење, у конкретном случају изјаснили и у погледу степена умањења општеживотне активности, о чему су дали и кумулативно конзилијарно мишљење, које је у сагласности са мишљењем које је дала војнолекарска комисија, тако да је проценат умањења општеживотне активности опредељен на 80%.
Имајући у виду околности под којима је настао штетни догађај, првостепени суд је оценио да је тужена одговорна за штету коју је тужилац претрпео на раду и у вези са радом, сходно чл.164 Закона о раду.
Приликом одлучивања о висини правичне накнаде за предметне видове нематеријалне штете првостепени суд је узео у обзир дужину и интензитет претрпљених физичких болова, дужину и интензитет претрпљеног страха, степен умањења општеживотне активности од 80% те је сходно томе првостепени суд имајући у виду и животну доб тужиоца Д. досудио износе који су ближе означени у ставу 1. изреке, у складу са чл. 200 ЗОО.
У погледу тужбеног захтева који су истакли П. и Б. у смислу чл.201 ст.3 ЗОО, првостепени суд је посебно ценио чињеницу да између њих и тужиоца Д. постоји заједница живота, као и да након штетног догађаја нису знали да ли је тужилац Д. уопште жив и да су све време његовог лечења били у страху од исхода лечења, па како повреде тужиоца изискују трајно лечење односно узимање терапије, то је истима досудио правичну накнаду због тешког инвалидитета блиског лица, у износу који је ближе означен у ставу 2. изреке првостепене пресуде.
Апелациони суд није у потпуности прихватио становиште првостепеног суда и то у погледу накнаде нематеријалне штете за претрпљене физичке болове и страх, сматрајући да је у том делу првостепени суд правилно утврдио све одлучне чињенице с тим што је у погледу одлуке о висини накнаде за наведене видове штете погрешно применио материјално право услед чега је одлуку у том делу преиначио. Дакле овај суд је полазећи од заједничког мишљења вештака и основног принципа да правична накнада треба да представља сатисфакцију за претрпљене видове нематеријалне штете сходно чл.200 ст.1 ЗОО, узео у обзир интензитет и трајање страха и физичких болова, па је у конкретном случају досудио новчану накнаду за наведене видове нематеријалне штете, при чему је имао у виду да исти представљају сатисфакцију тужиоцу за негативна осећања која је претрпео услед повређивања у предметном догађају, сматрајући да досуђивање већих износа не би било у складу са сврхом којој служи ова накнада.
У погледу накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због умањења општеживотне активности, Апелациони суд налази да је првостепени суд правилно одлучио имајући у виду пре свега животну доб оштећеног и степен умањења животне активности, као и чињеницу да неће моћи да обавља низ животних активности које је обављао до повреда, те је сходно томе у погледу овог вида нематеријалне штете одлучио као у ставу првом изреке у складу са чл.200 и 201 ЗОО.
Апелациони суд није прихватио становиште првостепеног суда у погледу накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због наружености, обзиром да је првостепени суд за овај вид нематеријалне штете дао разлоге које овај суд није прихватио, јер код тужицоа Д. нема трајне наружености и која се огледа у спољашњем изгледу оштећеног, имајући при томе у виду објективни и субјективни критеријум, као битан за одлучивање у конкретном случају. Наиме, овај суд налази да често мокрење и уношење веће количине воде не могу бити критеријуми за одређивање правичне накнаде за овај вид штете, јер се они не могу сврстати ни у објективна мерила што се односи на спољашњу видљивост и реакцију околине (измењен изглед оштећеног, који изазива гађење у околини), а не могу представљати ни субјективна мерила која подразумевају утицај објективних мерила на психичку равнотежу оштећеног, а коју треба свести на разумну меру. Како се наруженост не утврђује према степену телесног оштећења, то у конкретном случају овај суд налази да првостепени суд није у вези са овим видом нематеријалне штете правилно применио материјални право, па је одлучио као у изреци.
Апелациони суд налази да првостепени суд није правилно применио материјално право ни у погледу тужбеног захтева за накнаду штете који су истакли тужиоци П. и Б., због нарочито тешког инвалидитета њиховог сина. Наиме, како нарочито тежак инвалидитет представља уочљиве промене на телу оштећеног које у околини изазивају страх, згражавање, жаљење и другу негативну реакцију, због које су сродници изложени томе да непрестано учествују у његовим патњама у свакодневном животу због оштећења његовог телесног интегритета, то родитељима оштећеног као тужиоцима у конкретном случају не припада накнада за овај вид штете. Апелациони суд налази да се под тешким инвалидитетом сматра целокупни телесни изглед који је услед инвалидитета толико нарушен да је лице са таквим повредама неспособно фактички да обавља основне животне функције, а како ни вештаци који су вештачили у овој правој ствари нису квалификовали наведене повреде као нарочито тежак инвалидитет, који би изазвао згражавање и жаљење околине, то је овај суд одлучио као у изреци, јер нису испуњени услови из чл.201 ст.3 ЗОО.
Жалбени наводи туженог којима се указује да су износи досуђени за предметне видове штете превисоко одмерени делимично су основани, тако да је
Апелациони суд, полазећи од основног принципа да правична накнада треба да представља сатисфакцију оштећеном за претрпљене видове нематеријалне штете сходно чл.200 ст.1 ЗОО, узео у обзир интензитет и трајање страха, физичких болова, претрпљене душевне болове због умањене животне активности, затим је ценио постојање душевних болова због степена наружености и основаност тужбеног захтева у погледу накнаде коју су тражили родитељи тужиоца Д. због нарочито тешког инвалидитета блиског лица, па је у конкретном случају овај суд преиначио првостепену пресуду и досудио новчану накнаду за поједине видове штете у смислу чл. 224 ЗПП, и одлучио као у ставу 3. изреке а за вишак одбио тужбени захтев и одлучио као у ставу 4, 5. и 6. изреке.
Имајући у виду досуђену накнаду за предметне видове нематеријалне штете, овај суд је преиначио одлуку о трошковима парничног поступка и узео у обзир нужне трошкове које је тужилац Д. В. имао за вођење ове парнице а све у складу са чл. 149 и 150 ЗПП и то: за састав тужбе износ од 18.750,00 динара, за заступање од стране адвоката на 5 одржаних рочишта износ од по 20.000,00 динара, за заступање од стране адвоката на 6 одложених рочишта износ од по 10.625,00, све у складу са важећом АТ, за трошкове вештачења износ од 54.000,00, за таксу на тужбу и пресуду износ од по 34.310,00 динара, а све у складу са Законом о судским таксама.
Како се осталим жалбеним наводима не доводи у питање правилност испитане одлуке то је Апелациони суд одлучио као у изреци, сходно чл.380 ст. 1 тач.4 и чл.375 ЗПП.
Председник већа-судија
Смиљана Ристић