Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Стварно право » Гж 1060.13 Утврђивање права својине и коришћења
Гж 1060.13 Утврђивање права својине и коришћења
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: ГЖ-1060/13
Дана 15.07.2013. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија Смиљане Ристић, председника већа, Росе Терзић и Јасмине Симовић, чланова већа, у правној ствари тужиоца М. М. из С., кога заступа пуномоћник адвокат С. Х. из С., против туженика Н. М. и В. М. из С., које заступа пуномоћник адвокат З. К. из С., основ спора утврђивање права својине и коришћења, вредност спора 50.000,00 динара, одлучујући о жалби туженика на пресуду Основног суда у Новом Пазару, Судске јединице у Сјеници I-15 П.бр. 499/11 од 24.12.2012. године, у седници већа одржаној дана 15.07.2013. године, донео је
П Р Е С У Д У
УСВАЈА СЕ жалба туженика Н. М. и В. М., па се ПРЕИНАЧУЈЕ пресуда Основног суда у Новом Пазару, Судске јединице у Сјеници I-15 П.бр. 499/11 од 24.12.2012. године у ставу првом и трећем изреке тако да гласи:
ОДБИЈА СЕ тужбени захтев тужиоца М. М., којим је тражио да се утврди да је према туженима Н. М. и В. М. стекао право коришћења на делу кат. парцеле број 415/1 КО С., уписане у листу непокретности број 2441 КО С., на име Р. С., као власника, а на име тужиоца као корисника у мерама и границама као у налазу вештака геометра од 14.10.2012. године и то: са севера до преосталог дела кат. парцеле број 415/1 укупне дужине 39,63 метара, мерено у 17 прелома између објеката и засађених борова у дужини (6,09м+1,88м+1,60м+0,97м+0,84м+0,58м+0,88м+1,49м+1,00м+4,34м+2,27м+1,79м+2,05м+4,93м+1,15м+2,04м+3,46м) све мерено из правца улице па до кат. парцеле број 413 КО С.; са запада до кат. парцеле број 413 у дужини од 18,45 метара, као и до преосталог дела кат. парцеле број 415/1 постављањем гараже за дужину од 1,71 метар; са истока до преосталог дела кат. парцеле број 415/1 до улице постављањем гараже у дужини од 2,44 метра, као и до кат. парцеле број 414 за дужину од 20,95 метара; са југа до преосталог дела кат. парцеле број 415/1 у дужини од 16,33 метра, укупне површине од 0.02,52 ха, са обавезом туженика да тужиоцу признају утврђено право коришћења на спорном делу кат. парцеле број 415/1 и исти предају у посед уз претходно уклањање монтажне дрвене гараже и засађених стабала бора, дрвене жичане ограде и других ствари и лица са спорног дела парцеле, у року од 15 дана, КАО НЕОСНОВАН.
ОБАВЕЗУЈЕ СЕ тужилац М. М. да туженицима накнади трошкове парничног поступка у износу од 95.300,00 динара, у року од 15 дана од дана пријема пресуде.
О б р а з л о ж е њ е
Ставом првим изреке пресуде усвојен је тужбени захтев тужиоца и утврђено да је тужилац према туженицима стекао право коришћења на делу кат. парцеле број 415/1 КО С., уписане у листу непокретности број 2441 КО С., на име Р. С. као власника, а на име тужиоца као корисника, у мерама и границама ближе наведеним у овом ставу са обавезом туженика да тужиоцу признају да је стекао право коришћења на спорном делу кат. парцеле број 415/1 и исти предају у посед уз претходно уклањање монтажне, дрвене гараже и свих засађених стабала бора, дрвене жичане ограде и других ствари лица са спорног дела, у року од 15 дана.
Ставом другим изреке одбијен је тужбени захтев тужиоца према туженицима којим је тражио да се утврди да је власник дела кат. парцеле број 415/1 КО С. у мерама и границама наведеним у ставу првом изреке у површини од 0.02,52ха, као неоснован.
Ставом трећим изреке обавезани су туженици да солидарно накнаде трошкове парничног поступка у износу од 122.700,00 динара, у року од 15 дана од дана пријема пресуде.
Против првостепене пресуде, жалбу су благовремено изјавили туженици на одлуку у ставу првом и трећем изреке, из свих законских разлога прописаних чл. 360 ЗПП, са предлогом да се првостепена пресуда преиначи и одбије тужбени захтев тужиоца, а тужилац обавеже да туженицима накнади трошкове парничног поступка.
Испитујући првостепену пресуду и жалбу тужених, сагласно овлашћењима из чл. 372 ЗПП, а пазећи на правилну примену материјалног права, Апелациони суд је одлучио:
Жалба је основана.
Првостепена пресуда у ставу првом изреке, није донета уз битне повреде одредби парничног поступка из чл. 361 ст. 2 тач. 1, 3, 5, 7 и 9 ЗПП, на које Апелациони суд пази по службеној дужности и због којих би морала бити укинута.
Нема битне повреде ни из цитиране законске одредбе тач. 12 на коју се жалбом неосновано указује јер изрека пресуде није супротна сама себи, нити образложењу пресуде.
Супротно жалбеним наводима туженика, првостепена пресуда у ставу првом изреке није донета ни уз битну повреду одредбе парничног поступка из чл. 361 ст. 1 у вези чл. 8 ЗПП, указујући да првостепени суд није ценио све доказе појединачно и у узајамној повезаности. По оцени Апелационог суда, првостепени суд је применио одредбу чл. 8 ЗПП, ценио све писане доказе, како појединачно, тако и у њиховој међусобној повезаности, а за доказе које није посебно образлагао и то исказе саслушаних сведока првостепени суд је правилно закључио у ожалбеној пресуди да нису од утицаја на исход спора.
Према стању у списима предмета произилази да је првостепени суд нашао за утврђено да је катастарска парцела број 415/1 КО С., уписана у лист непокретности број 2441 КО С., као власништво Р. С., корисништво тужиоца у површини од 0.14,57 ха. Према стању из Службе за катастар непокретности по листу непокретности број 2441 КО С., тужилац је уписан као корисник целе катастарске парцеле, али део наведене парцеле у мерама и границама налази се на коришћењу код туженика Н. и В., као правних следбеника пок. С. М., брата тужиоца. У поступку је утврђено да је покојни С. М., негде око 1989. године поставио дрвену ограду и издвојио спорни део означене парцеле и припојио га својој кат. парцели број 414 КО С. на којој има кућу у којој живе туженици, да је поред постављене ограде засадио стабла четинара и приближно у то време поставио и једну дрвену – монтажну гаражу, која једним својим делом захвата и кат. парцелу број 415/1 КО С. како је то и приказано на скици лица места коју је урадио вештак геометар. Спорни део катастарске парцеле број 415/1 у површини од 0.02,52 ха, граничи се са преосталим делом катастарске парцеле број 415/1 КО С., а границу чини ограда од дрвеног коља и тараба и засађена стабла бора, као и привремени објекат – гаража који је у власништву туженика, а чије се уклањање тужбом тражи. Катастарска парцела број 454 КО С. укупне површине од 0.04,35ха, уписана је у поседовном листу број 559 КО С. са правом коришћења тужиоца и уделом од 2/4, туженика са уделом од по 1/8 или укупно 1/4 и мајке тужиоца, а бабе по оцу туженика, сада пок. А. М. са уделом од 1/4.
Вештачењем преко вештака геометра првостепени суд утврдио је да је катастарска парцела број 415 КО С. првобитним премером из 1953. године била уписана на оца тужиоца, а деду туженика, сада пок. Џ. М. Решењем Општинског суда у Сјеници О.бр. 8/65 од 05.01.1966. године, расправљена је заоставштина покојног Џ. М. и за наследнике на имовини коју је чинила и спорна кат. парцела оглашени су А. М., супруга пок. Џ. са уделом од 1/4 син С., правни претходник туженика са уделом од 1/4 тужилац М. са уделом од 2/4. По основу уговора Ов.бр. 250/66 извршена је препарцелација – цепање кат. парцеле број 415 формирањем кат. парцеле број 415/1 и 415/2, тако да је кат. парцела број 415/2 укњижена на брата тужиоца, а стрица туженика Е. М. Уговором о деоби и развргнућу кућне заједнице овереним пред Општинским судом у Сјеници Ов.бр. 90/75 врши се даље цепање парцела у мерама и границама означеним уговором, односно катастарска парцела број 414 по култури ливада прве класе која је до тада имала површину од 0.06,89 ха, умањена је и укњижена на име туженика као корисника са правом коришћења у целом поседу у површини од 0.04,75 ха, а кат. парцела број 415/1 ливада прве класе, која је до тада имала површину од 0.12,43 ха, увећава се на укупну површину од 0.14,57 ха и уписује на име тужиоца са уделом од 2/3 и на пок. М. А. са уделом од 1/3 у поседовном листу број 2441. Покојна А., мајка тужиоца, а баба туженика преминула је 07.09.1979. године и њена заоставштина расправљена је решењем Општинског суда у Сјеници О.бр. 23/80 тако што је на кат. парцели број 415/1 као корисник уписан тужилац у целом делу поседа, осим површине од 1 ара, чије су мере и границе идентификоване вештачењем по вештаку геометру која је по основу законског наслеђивања припала правном претходнику туженика, покојном С. Тужилац је по основу тестамента оглашен за наследника на преосталој заоставштини. Тужилац је и након смрти покојне А. наставио сам да користи непокретност, односно кат. парцелу број 454 КО С., на којој се налази и стари стамбени објекат, што чини и у време вођења спора, а отац туженика пок. С. није користио 1/4 кат. парцеле број 454 са кућом. Тужилац је након тога покренуо поступак за физичку деобу против предлагача покојног С., али је предлог за деобу повучен дана 07.03.1984. године. Сада покојни С. поставио је дрвену ограду преко кат. парцеле 415/1 и оградио део који је споран у овом поступку и припојио га својој кат. парцели број 414 и на овом спорном делу гајио башту сваке године. Поред постављене ограде засадио је и стабла четинара и поставио једну дрвену – монтажну гаражу која једним својим делом захвата и спорни део кат. парцеле 415/1. Тужилац се није противио постављању ограде, садњи стабала четинара нити постављању гараже, коју је покојни С. несметано користио до своје смрти, а чија заоставштина је расправљена решењем Општинског суда у Сјеници О.бр. 259/07 и туженици оглашени за наследнике са уделима од по једне идеалне половине на кат. парцели број 414 и уделима од по 1/8 на кат. парцели 454 све у КО С. Пре постављања дрвене ограде, засађивања стабала четинара и постављања гараже, а што је покојни С. учинио око 1989. године постигнута је сагласност између тужиоца и покојног С. да тужилац користи целу кат. парцелу 454 КО С., а покојни С. спорни део кат. парцеле 415/1. Укупна површина спорног дела кат. парцеле 415/1 коју користе туженици износи 0.03,52 ха, која у себи садржи и површину од 0.01,00 ха, коју је покојни С. добио на коришћење оставинским решењем иза смрти своје мајке А. О.бр. 23/80 али никада није уписан као сукорисник ове парцеле, али овај део користи од њене смрти.
Из тако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд извео је чињенично – правни закључак да је тужилац стекао право коришћења на делу кат. парцеле број 415/1 КО С. и да као уписани корисник права коришћења основано захтева да му тужени предају на коришћење део у површини од 0.02,52 ха, уклоне све борове и дрвену – монтажну гаражу. У доношењу одлуке првостепени суд позвао се на одредбу чл. 37 Закона о основама својинскоправних односа. За одлуку је дао разлоге да ни тужени, а ни њихов правни претходник покојни отац С. нису ни на један законом прописан начин стекли право коришћења на делу кат. парцеле број 415/1 у описаним мерама и границама.
Правно становиште првостепеног суда је погрешно. Наиме, првостепени суд је из чињеница које је утврдио извео погрешан закључак о постојању других чињеница и на њима засновао одлуку погрешно примењујући материјално право на штету туженика, због чега је одлука и преиначена, а наводима жалбе удовољено.
По налажењу овог суда у конкретној правној ситуацији, тужбени захтев тужиоца о коме је одлучено у ставу првом изреке је неоснован из следећих разлога.
Тужилац је уписани корисник на кат. парцели број 415/1 и уписан корисник са уделом од 1/4 на кат. парцели број 454 на којој су и тужени уписани са уделом од по 1/8 или укупно 1/4. На кат. парцели број 454 налази се и стамбени објекат на коме су туженици уписани као сувласници са истим уделом од по 1/8 или укупно 1/4. Тужени, а ни њихов правни претходник од развргнућа имовинске заједнице нису користили кат. парцелу број 454, а не користе је ни сада јер је она у целокупној површини на коришћењу код тужиоца у целом периоду. Правни претходник туженика, пок. отац С. постао је сукорисник дела кат. парцеле број 415/1 у површини од 1 ара у поступку расправљања заоставштине сада пок. А., мајке тужиоца и покојног С., по решењу О.бр. 23/80. Након тога, покренут је поступак физичке деобе по предлогу тужиоца који је окончан повлачењем предлога. Сада пок. С. је након тога извршио заграђивање дела кат. парцеле 415/1 дрвеном оградом, засадио борове и поставио дрвену – монтажну гаражу до улице. Заграђивањем ограде, сађењем борова и постављањем гараже део кат. парцеле број 415/1 у површини од 0.02,52 ха припојио је својој кат. парцели број 414 и несметано користио. У оквиру дела кат. парцеле 415/1 налази се и површина од 1 ара, добијена у оставинском поступку, на којој је тужилац уписан као корисник. На овом делу преко 20 година покојни С. и његови правни следбеници, овде туженици, имали су башту коју су обрађивали тако што је С. обрађивао до своје смрти, а након тога, наставили туженици неометани ни од кога, па ни од тужиоца. Несметано коришћење спорног дела кат. парцеле број 415/1, који је предмет овог спора, правни претходник туженика је видно и јавно манифестовао заграђивањем, садњом борова, постављањем гараже и коришћењем у виду редовне обраде и убирања плодова.
Код таквог стања ствари и чињеници да су кат. парцеле број 414, 415/1 и 454 биле у режиму приватне својине и да су и тужилац и туженици правни следбеници ранијих власника, а да су према Закону о одређивању грађевинског земљишта у градовима и насељима градског карактера („Службени лист СФРЈ“, број 5/68) проглашене градским грађевинским земљиштем закључак првостепеног суда да споразум, усмена деоба из 1989. године између тужиоца и правног претходника туженика о преносу права коришћења градског грађевинског земљишта или размени не производи правно дејство је правилан из разлога што наведене кат. парцеле имају статус градског грађевинског земљишта и право коришћења могло се преносити само одређеном кругу лица из чл. 5 наведеног Закона, а у вези чл. 25 Закона о грађевинском земљишту („Службени гласник СРС“, број 32/75). Тужилац, а ни правни претходник туженог, не спадају у тај круг лица за закључивање правних послова, па ни усменог уговора о деоби или размени градског грађевинског земљишта на коме су корисници. Усмени уговор о деоби који је у потпуности извршен производио би правно дејство да је предмет деобе земљиште у приватној својини, што у конкретном случају није. Овај суд закључује да је закључен усмени споразум којим је уређен начин фактичког коришћења земљишта које има статус градског грађевинског земљишта између сукорисника који је иманентан одлуци суда којом се уређује начин коришћења градског грађевинског земљишта између сукорисника , а не споразум о фактичкој деоби или размени, јер у време закључења споразума кат.парцеле бр.415/1, 414 и 454 КО С. нису биле у приватној већ у друштвеној својини.
Међутим, по налажењу овог суда, тужилац и правни претходник туженог су као сукорисници кат. парцела број 415/1 на којој је сада покојни С. био сукорисник у површини од 1 ара, а на кат. парцели број 454 са кућом сукорисник са уделом од 1/4 и тужилац који користи целу кат парцелу број 454 са кућом, а сувласник је са уделом од 3/4 након расправе заоставштине своје мајке А., постигли усмени споразум о начину фактичког коришћења грађевинског земљишта који је у потпуности извршен и који производи правно дејство већ 20 година. Тачније, сукорисници градског грађевинског земљишта нису овлашћени да врше или траже физичку деобу, али могу поднети предлог за уређење начина његовог коришћења суду уколико се о томе сами не споразумеју. Споразум може бити писмени или усмени као у конкретном случају и он производи правно дејство ако је извршен као у конкретном случају. Због наведеног, нема места примени одредбе чл. 37 Закона о основама својинскоправних односа на који се првостепени суд позвао јер туженици спорни део користе по основу закљученог усменог споразума којим су уредили начин фактичког коришћења грађевинског земљишта као сукорисници, а који је у потпуности реализован. Тужилац суду није пружио доказе да је тражио уклањање закљученог и извршеног споразума из правног промета због чега је његов захтев неоснован и противан одредби чл. 12, 15 и 17 Закона о облигационим односима за предајом на коришћење спорног дела.
Из напред наведених разлога, неоснован је и део тужбеног захтева којим тужилац тражи да се утврди да је стекао право коришћења на спорном делу кат. парцеле број 415/1 у површини од 0.02,52 ха, јер је као корисник уписан па два пута не може стицати исто право, али се сагласио да овај део фактичког користи његов сада покојни брат С. закључењем усменог споразума о начину коришћења који је у потпуности извршен и са чим се сагласио јер у претходном периоду од 20 година пок. С., а ни његови правни следбеници нису били ометани ни на који начин, а и сам тужилац је несметано фактички користио целу кат. парцелу број 454 са кућом или 1/4 сукорисничког удела куће и земљишта на коме је био уписан покојни С., а сада туженици.
Како је првостепени суд из утврђених чињеница извео погрешан закључак о постојању других чињеница и то да усмени споразум о начину коришћења градског грађевинског земљишта закључен између сукорисника и реализован не производи правно дејство, Апелациони суд је, сагласно одредби чл. 380 тачка 3 ЗПП, а у вези чл. 560 ст. 1 ЗПП („Службени гласник Републике Србије“, број 72/11) удовољио наводима жалбе и првостепену пресуду у ожалбеном делу преиначио, тако што је одбио тужбени захтев тужиоца као неоснован.
Одлуку о трошковима овај суд засновао је применом одредбе чл. 149 и 150, а у вези чл. 161 ЗПП и тужиоца који није успео у овом спору обавезао да туженицима накнади нужне и стварне трошкове које су имали за вођење овог спора у укупном износу од 95.300,00 динара, а које су туженици определили и то за састав одговора на тужбу у износу од 6.000,00 динара, на име трошкова заступања од стране пуномоћника на осам одржаних рочишта у износу од по 7.500,00 динара, на три неодржана рочишта у износу од по 4.500,00 динара, на име састава жалбе износ од 12.000,00 динара, таксе за жалбу и одговор у износу од по 1.900,00 динара, са обавезом тужиоца да их накнади у року од 15 дана од дана пријема пресуде.
Председник већа-судија
Смиљана Ристић,с.р.