Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Стварно право » Гж 1062.12 Својина
Гж 1062.12 Својина
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: ГЖ-1062/12
Дана 22.06.2012. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, као другостепени, у већу састављеном од судија Смиљане Ристић, као председника већа Драгане Сретовић и Jaсмине Симовић, као чланова већа, у правној ствари тужилаца М. А. из И., З. М. из И., Р. Т. из И., Р. Ж. из Б., које заступа пуномоћник Л. П., адвокат из И., против тужене Р. С., коју заступа Републичко јавно правобранилаштво, Одељење у У., ради својине, одлучујући по жалби тужилаца на пресуду Основног суда у Пожеги, Судска јединица у Ивањици II-7П-921/11 од 09.11.2011. године, у седници већа одржаној дана 22.06.2012. године, донео је
П Р Е СУ Д У
ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужилаца а пресуда Основног суда у Пожеги, Судска јединица у Ивањици II-7П-921/11 од 09.11.2011. године се ПОТВРЂУЈЕ.
О б р а з л о ж е њ е
Првостепеном пресудом под ставом један се одбија тужбени захтев тужилаца којим су тражили да се утврди према туженој да су Р. М., бивши из Б. и Р. М., бивши из Б., сувласници са уделом од по 1/2 од кп.бр.22 по култури шума, површине 1.10,33 ха, кп.бр.28 по култури шума, површине 0.86,37 ха, кп.бр.93 по култури шума, површине 0.29,00 ха, кп.бр.99 по култури шума, површине 0.84,49 ха, кп.бр.193 по култури шума, површине 1.29,19 ха, све КО Б. и да наведена имовина улази у заоставштину покојног Р. М. и покојног Р. М. Под ставом два се обавезују тужиоци да плате туженој на име трошкова парничног поступка износ од 5.000,00 динара, у року од 15 дана.
Против ове одлуке тужиоци су благовремено изјавили жалбу из свих законских разлога.
Апелациони суд као другостепени је испитао првостепену одлуку сходно чл. 372 ЗПП, па је нашао:
Жалба је неоснована.
У првостепеном поступку није било битних повреда одредаба парничног поступка из чл. 361 ст. 2 ЗПП на које другостепени суд пази по службеној дужности и због којих би одлука била укинута.
У првостепеном поступку је утврђено да су 1938. године правни претходници тужилаца сада покојни Р. М. и Р. М. као купци закључили усмени уговор о купопродаји кп.бр.22, 28, 54, 55, 56, 57, 93, 99, 193 и 395 све КО Б. са Р. М. као продавцем. Поводом закључења усменог уговор Р. М. је дана 15.03.1938. године сачинио писмену потврду у којој наводи да је исте парцеле продао и предао у државину Р. М., а да је купац у целости исплатио купопродајну цену. У време купопродаје Р. М. и М. су живели у заједници, те с обзиром да је Р. М. био старији брат потврда о купопродаји је гласила на његово име. Од извршене купопродаје Р. М. и М. су били савесни држаоци кп.бр.22, 28, 93, 99 и 193 КО Б., које су предмет спора. Из извештаја Службе за катастар непокретности И. од 27.06.2011. године произилази да су кп.бр.22, 28, 93, 99 и 193 КО Б. првобитним премером уписане на Р. М. из Б., а потом на основу деобног уговора од 05.10.1939. године уписане на име Р. М. из Б. Године 1955. а на основу решења Окружног аграрног суда у Чачку број 591/46 од 21.03.1946. године исте парцеле су уписане на Пољопривредни земљишни, фонд а потом се 1958. године на основу решења Народног одбора Среза Ч. од 09.11.1957. године уписује на име Шумског газдинства И. У току 1969. године исте парцеле су по службеној дужности уписане као друштвена својина а њихов корисник је Шумско пољопривредно-индустријски комбинат И. Од 1997. године сходно Закону о шумама („Службени гласник РС“ број 49/91) као власник кп.бр.22, 28, 93, 99 и 193 КО Б. уписана је Р. С. а корисник истих ЈП „С.“. Решењем Окружног аграрног суда у Чачку број 591/46 од 21.03.1946. године је потврђена одлука Месног народног одбора о шумама те се истом Р. М. одузимају у корист земљишног фонда кп.бр.22, 28, 93, 99 и 193 све КО Б. Р. М. су остављене у посед кп.бр.54, 55, 56, 57 и 96 све КО Б. Предмет тужбеног захтева су парцеле које су одузете Р. М. 1946. године, а парцеле које су му остављене у посед су до 1997. године биле уписане на име правног претходника тужилаца Р. М. и М., а сада су уписане на име тужилаца.
Првостепени суд налази да је неоснован тужбени захтев тужилаца којим су тражили да се утврди да су по основу купопродаје својих правних претходника као и по основу одржаја стекли право својине на спорној непокретности. Наиме, према правним правилима СГЗ који је важио у време закључења уговора о купопродаји право својине се стиче на основу уговора, закона, одлуке суда или наслеђивањем. Када је реч о купопродаји непокретности исти СГЗ предвиђа да непокретност која се на другог уговором преноси мора бити тачно назначена и опредељена у мерама и границама, те да морају бити назначени време и место закључења уговора, што значи да уговор мора бити закључен у писаној форми. За пренос непокретности потребан је начин стицања, а СГЗ је предвидео да се при свакој промени власника непокретност мора пренети и уписати на новог власника у земљишним књигама које се воде код Окружних судова. Да би се извршио упис права својине у земљишним књигама, Закон о земљишним књигама је предвиђао да се укњижбе могу дозволити једино на основу јавних исправа и таквих приватних исправа на којима је потпис оверио суд или јавни бележник, што се пре свега односи на потпис оних лица којима се права ограничавају, оптерећују, укидају или преносе на другу особу. Имајући у виду чињеницу да је уговор о купопродаји закључен у усменој форми, а писмена потврда продавца о извршеној продаји није оверена, то иста не може заменити уговор као двострани правни однос. Осим тога, тужиоци нису стекли право својине ни путем одржаја, будући да су одлуком Окружног аграрног суда у Ч. број 591/46 од 21.03.1946. године спорне парцеле постале друштвена својина а Устав ФНРЈ а потом и сви закони донети у вези са стицањем непокретности садрже правила о забрани односно немогућности стицања својине одржајем непокретности у државној и друштвеној својини све до доношења Закона о изменама и допунама Закона о основама својинско-правних односа („Службени гласник РС“ број 29/96) којим је брисан члан 29 који је предвиђао ову забрану.
Другостепени суд налази да је првостепени суд на потпуно и правилно утврђеном чињеничном стању правилно применио материјално право и за своје становиште дао разлоге које у свему прихвата и овај суд. Наиме, спорне непокретности су одузете од Р. М. из Б. у корист Земљишног фонда, а на основу одлуке Месног народног одбора о шумама Среза М. број 465/46 од 12.03.1946. године. Иста одлука је потврђена одлуком Окружног аграрног суда у Чачку број 591/46 од 21.03.1946. године.
Ова одлука је донета на основу Закона о аграрној реформи и унутрашњој колонизације („Службени гласник Србије“ број 39/45 и 4/46) а сходно чл. 1, 2, 3, 4 и 5 истог Закона. Предметно земљиште је ушло у земљишни фонд аграрне реформе и унутрашње колонизације сходно чл. 7 истог Закона. Према чл. 27 истог Закона, за установљење земљишног поседа по овом Закону меродавно је право власништва како је било уписано у земљишним књигама на дан 10. јула 1945. године, уколико овим Законом није друкчије предвиђено. Промена права власништва која није до 10. јула 1945. године уписана вреди само ако је до тог дана предбележба извршена на земљишту. У конкретном случају у тренутку сачињавања земљишног фонда предметне парцеле су биле уписане на Р. М. из Б., коме су парцеле и одузете правноснажним решењем Месног народног одбора о шумама С. М. број 465 од 12.03.1946. године. Значи у моменту одузимања ових парцела власник истих је био Р. М., те је постојао правни основ да се од њега непокретност одузме, јер се од ових парцела формирао земљишни фонд, будући да је био уписан као власник спорне непокретности. Значи, у конкретном случају се не може применити чл. 27 ст. 2 истог Закона, будући да у вези спорне непокретности није сачињена предбележба којим су извршене промене права власништва, јер није постојао пуноважни документ издат или оверен од стране суда или јавног бележника којим је спорна непокретност купљена од стране правних претходника тужилаца до 10. јула 1945. године. Произилази да су предметне парцеле одузете од власника Р. М., односно да је исти био власник у моменту доношења предметног решења број 465 од 12.03.1946. године од стране МНО о шумама С. М. а које је правноснажно. Наиме, тужиоци и њихови правни претходници нису уписали своје право власништва у јавним књигама до 10. јула 1945. године, нити су доказали да имају правни основ којим су стекли право власништва на предметној непокретности. При том, тужиоци нису могли да стекну право својине ни по основу одржаја, будући да се право својине по основу одржаја није могло стећи на непокретности у друштвеној својини до доношења Закона о основама својинскоправних односа („Службени гласник РС“ број 29/96) како то правилно налази првостепени суд. Са изнетих разлога без утицаја су жалбени наводи тужилаца да је писана потврда била довољан правни основ за стицање права својине, да је изјава продавца својеручно потписана да је продао одређену непокретност уз означење истих и коме је продаја извршена уз исплату купопродајне цене, а имајући у виду одредбу чл. 27 Закона о аграрној реформи и унутрашњој колонизацији. Осим тога, неосновани су наводи у жалби тужилаца да су стекли право својине путем одржаја, да су савесни држаоци, да држе парцелу преко 50 година преко својих правних претходника, а имајући у виду одредбе Закона о основама својинскоправних односа у којој ситуацији и од када се може стећи право својине на непокретности у државној својини.
С обзиром да се ни осталим жалбеним наводима не доводи у сумњу правилност испитане одлуке, то је сходно чл. 375 ЗПП одлучено као у изреци.
Приликом одлучивања о предметној правној ствари другостепени суд је применио одредбе ЗПП („Службени гласник РС“ број 125/04 и 111/09) а сходно чл. 506 ЗПП („Службени гласник РС“ број 72/11).
Председник већа-судија
Смиљана Ристић, с.р.