Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Накнада штете » Гж 1063.13 Накнада штете
Гж 1063.13 Накнада штете
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: Гж-1063/13
Дана 03.04.2013. године
К р а г у ј е в а ц
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија Милорада М. Јанићијевића, председника већа, Драгијане Дробњак и Росе Терзић, чланова већа, у правној ствари тужиље М. Ј. из Ч., коју заступа пуномоћник Д. И., адвокат из Ч., против туженог „Т. О.“ АДО К., које заступа пуномоћник В. Ђ., дипломирани правник, запослен код туженог, ради накнаде штете, вредност спора 537.800,00 динара, одлучујући по жалби туженог на пресуду Основног суда у Чачку 11П.бр 4812/11 од 14.12.2012. године, у седници већа одржаној дана 03.04.2013. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
УСВАЈА СЕ жалба туженог „Т. О.“ АДО К., па се УКИДА пресуда Основног суда у Чачку 11П.бр. 4812/11 од 14.12.2012. године у ставу првом и четвртом и у овим деловима предмет враћа истом суду на поновно суђење.
Образложење
Оспореном пресудом у ставу 1 обавезује се тужени, да на име накнаде нематеријалне штете настале због повреда задобијених у саобраћајној незгоди од 31.10.2011. године исплати тужиљи и то: због претрпљених душевних болова због умањења опште животне активности износ од 205.000,00 динара, на име претрпљених физичких болова износ од 152.500,00 динара, на име претрпљеног страха износ од 20.000,00 динара, са законском затезном каматом почев од 14.12.2012. године, као дана пресуђења па до коначне исплате, а све у року од 15 дана од пријема пресуде, под претњом принудног извршења. Ставом другим делимично је одбијен тужбени захтев тужиље за накнаду нематеријалне штете преко износа досуђених у ставу 1 изреке пресуде. Ставом трећим одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиље којим је тражено да се обавеже тужени да јој на име накнаде материјалне штете исплати износ од 2.800,00 динара, са законском затезном каматом почев од 24.11.2011. године, као дана подношења тужбе па до исплате. Ставом четвртим обавезан је тужени да тужиљи накнади трошкове спора у износу од 183.356,00 динара.
Против првостепене пресуде жалбу је изјавио тужени на одлуку у ставу првом и четвртом из свих законских разлога прописаних чл. 360 ЗПП са предлогом да се поступи у правцу жалбених навода.
Испитујући оспорену пресуду и жалбу туженог, у смислу одредбе чл. 372 ЗПП, Апелациони суд је нашао:
Жалба је основана.
Првостепена пресуда донета је уз битну повреду одредбе парничног поступка из чл. 361 ст. 2 тач. 12 ЗПП на коју се основано жалбом туженог указује, због чега је морала бити укинута. Првостепена пресуда нема разлога о одлучним чињеницама а дати разлози су недовољни и у добром делу изостали тако да се ожалбена пресуда са сигурношћу није могла испитати па је разлозима жалбе ваљало удовољити.
У првостепеном поступку на основу изведених доказа утврђено је, да је тужиља као путник у аутобусу задобила тешке телесне повреде у саобраћајној незгоди која се догодила дана 06.09.2011. године на регионалном путу Р-117 Ч. – Г., коју је проузроковао Ј. Г., управљајући возилом које је било у време незгоде осигурано код туженог. Вештачењем од стране вештака ортопеда, утврђено је да је тужиља критичном приликом задобила тешке телесне повреде и то прелом хиришког врата десне надлактице и нагњечење предела трупа. Због наведених повреда трпела је болове јаког интезитета у трајању од 7 дана, средњег 21 дан и болове лаког у трајању од 90 дана. Код тужиље постоји трајно умањење опште животне активности у износу од 30% обзиром да је тужиља деснорука. Налазом и мишљењем вештака неуропсихијатра, утврђено је да је тужиља трпела страх јаког интезитета примарног карактера око 15 секунди, страх јаког интезитета секундарног карактера око 3 сата, средњег интезитета око 3 недеље и лаког интезитета око месец дана. Тужени је тужиљи у ван судском поступку на име претрпљене нематеријалне штете исплатио износ од 385.000,00 динара и то на име умањења опште животне активности износ од 195.000,00 динара, на име претрпљених физичких болова износ од 110.000,00 динара и на име претрпљеног страха износ од 80.000,00 динара.
Правилно првостепени суд закључује да је тужиља приликом задобијене тешке телесне повреде трпела душевне болове због умањења опште животне активности, физичке болове и страх, и да су испуњени услови из чл. 200 Закона о облигационим односима, тачније да јој припада право на правичну накнаду.
Међутим, основано се жалбом туженог указује да је у доношењу првостепене пресуде погрешно примењено материјално право, јер је првостепени суд пропустио да се изјасни о подељеној одговорности. Она и ако као таква изричито није истакнута од стране туженога, је морала бити цењена јер је тужени оспорио висину тужбеног захтева, а према одредби чл. 192 ЗОО штета се накнађује у делу кривице.
Како oве одлучне чињенице од значаја за правилно пресуђење у погледу висине штете нису разјашњене и како је било потребно на несумљив начин утврдити да ли постоји подењена одговорност, с ходно чл. 192 ЗОО, у чему се састоји а од које зависи висина тужбеног захтева. Првостепени суд није на поуздан начин утврдио да ли је и ако јесте, на који начин тужиља допринела настанку штете, да ли јој је била позната обавеза не устајања пре заустављања аутобуса на аутобуско стајалиште, да ли је била свесна последица предузете радње, односно да ли је својим понашањем допринела да штета буде већа него што је настала, а сагласно чл. 154 ЗОО који прописује да ко другоме проузрокује штету дужан је накнадити уколико не докаже да је штета настала без његове кривице.
Стога приговор подељене одговорности није потребно посебно изјављивати када се оспорава висина тужбеног захтева у поступцима накнаде штете.
Ценећи разлог жалбе туженог у погледу одлуке првостепеног суда у погледу висине досуђених износа по свим основама, овај суд налази да су исти основани. Како је одлука заснована на непотпуно утврђеном чињеничном стању, то се није могла утврдити са сигурношћу висина нематеријалне штете обзиром да иста зависи од евентуалног доприноса тужиље у настанку штете, то је ваљало удовољити наводима жалбе туженога. Основано се жалбом туженог указује да је првостепени суд омашком обавезао туженог да тужиљи исплати износ од 205.000,00 динара на име претрпљених душевних болова због умањења опште животне активности поред већ исплаћен 195.000,00 динара. Наиме у образложењу се наводи да правична накнада за утврђених 30% ОПЖ износи 300.000,00 динара, па како је тужени већ исплатио 195.000,00 динара, то је преостала обавеза износа од 105.000,00 динара, а не 205.000,00 динара.
Због учињених битних повреда поступка закључак првостепеног суда за сада није прихватљив, али је по налажењу овог суда правилна одлука о одбијању предлога туженог да се изведе доказ вештачења од стране судско-медицинског одбора при Медицинском факултету у Б., јер се не ради о области вештачења где је вештачење сложено да би захтевало и вештачење два или више вештака, а поготову не вештачење од стране стручне установе, а тужени није дао аргументацију за своје наводе, како је то правилно утврдио првостепени суд, које у свему прихвата и овај суд.
У поновном поступку првостепени суд ће отклонити битну повреду на коју му је указано овим решењем, тако што ће оценити истакнути приговор подељене одговорности, па ће уз правилну примену материјалног права ценећи посебно одредбе чл. 205 ЗОО и чл. 192 ЗОО, одлучити о постављеном тужбеном захтеву и применом одредби чл. 154 и чл. 200 ЗОО, водећи рачуна о значају повређеног добра и циљу коме служи та накнада, донети одлуку коју ће овај суд са сигурношћу моћи испитати. У поновном поступку имаће у виду и остале наводе жалбе уколико нађе да су од значаја за решење ове правне ствари.
Како је укинута одлука о главној ствари укинута је и одлука о трошковима поступка јер дели судбину одлуке о главној ствари.
На основу изнетих разлога, а сагласно одредби чл. 373 ст. 1. тач. 3 и 376 ст. 1 ЗПП, а у вези чл. 506 ст. 1 ЗПП ( „Сл. Гласник РС“ 72/11), Апелациони суд је одлучио као у изреци.
Председник већа-судија
Милорад М. Јанићијевић,с.р