Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Стварно право » Гж 1064.13 по жалбама тужиоца
Гж 1064.13 по жалбама тужиоца
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: Гж-1064/13
Дана 15.04.2013. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија Милорада М. Јанићијевића, председника већа, Драгијане Дробњак и Росе Терзић, чланова већа, у правној ствари тужиоца М. П. из И., кога заступа пуномоћник Н. Б., адвокат из И., против тужених ЗЗ „И.“ из И., коју заступа Н. М., адвокат из И., Општине И., коју заступа Општински јавни правобранилац О. А. из И. и Р. С., коју заступа Републичко јавно правобранилаштво-Одељење у У., ради својине и уписа, вредност спора 1.000,00 динара, решавајући по жалбама тужиоца, првотуженог и трећетуженог на пресуду Основног суда Пожега, Судска јединица Ивањица II.2П.287/12 од 21.12.2012. године, у седници већа одржаној дана 15.04.2013. године, донео је
П Р Е С УД У
Усвајају се жалбе првотужене ЗЗ „И.“ из И. и делимично тужиоца, па се пресуда Основног суда Пожега, Судска јединица Ивањица II.2П.287/12 од 21.12.2012. године ПРЕИНАЧУЈЕ у ставовима првом, трећем и четвртом изреке, тако да иста гласи:
Тужбени захтев тужиоца М. П. из И., којим је тражио да се утврди према туженој ЗЗ „И.“, да је тужилац власник земљишта означеног као кп.број 1200 и 1201, уписане у ЛН 272 КО Д., што је тужена ЗЗ „И.“ дужна признати и допустити да се у Служби за катастар непокретности у И. наведене непокретности упишу на име тужиоца, у року од 15 дана од дана пријема преписа пресуде, се одбија као неоснован.
ОБАВЕЗУЈЕ СЕ тужилац М. П. да првотуженој ЗЗ „И.“ из И. исплати на име трошкова поступка износ од 162.000,00 динара, у року од 15 дана од дана пријема отправка пресуде под претњом принудног извршења.
ОБАВЕЗУЈЕ СЕ тужилац М. П. да туженој Општини И. на име трошкова парничног поступка исплати износ од 180.000,00 динара, у року од 15 дана од дана пријема преписа пресуде под претњом принудног извршења.
Жалба тужене Р. С. СЕ ОДБАЦУЈЕ као недозвољена.
О б р а з л о ж е њ е
Оспореном пресудом у ставу првом усваја се тужбени захтев тужиоца М. П. из И., па се утврђује да је тужилац власник земљишта означеног као кп.број 1200 и 1201 уписане у ЛН 272 КО Д., што је тужена ЗЗ „И.“ дужна признати и допустити да се у Служби за катастар непокретности у И. наведене непокретности упишу на име тужиоца у року од 15 дана од дана пријема преписа пресуде под претњом извршења. Ставом другим одбија се тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се утврди и према туженој Општини И. и Р. С. да је власник кп.број 1200 и 1201 КО Д., те да су и ови тужени дужни то признати и допустити да се наведене кп. упишу у Служби за катастар непокретности И. на име тужиоца. Ставом трећим дужан је тужени ЗЗ „И.“ да тужиоцу исплати трошкове поступка у износу од 231.950,00 динара, а ставом четвртим дужан је тужилац туженој Општини И. на име трошкова поступка исплатити износ од 216.000,00 динара, а све у року од 15 дана од дана пријема преписа пресуде под претњом извршења.
У законски одређеном року, жалбу на наведену пресуду у ставу првом и трећем изреке уложио је пуномоћник тужене ЗЗ „И.“ и исту оспорава због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, погрешне примене материјалног права и одлуке о трошковима спора, с предлогом да се првостепена пресуда укине и предмет врати првостепеном суду на поновно суђење.
Жалбу на пресуду у целини уложио је Јавни правобранилац Р. С. и такође пресуду оспорава из свих законом предвиђених разлога, с предлогом да се првостепена пресуда преиначи и одбије тужбени захтев тужиоца или пак укине и предмет врати на поновно одлучивање.
Жалбу на одлуку о трошковима спора уложио је пуномоћник тужиоца, с предлогом да се у делу одлуке о трошковима спора пресуда преиначи у ставу четири, тако што ће суд тужиоца обавезати да туженој Општини И. плати трошкове само у износу од 30.000,00 динара. Такође је тужилац уз жалбу доставио и одговор на жалбу тужних.
Испитујући оспорену пресуду и наводе жалбе у смислу одредбе чл. 372 Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ број 125/04 и 111/09), а у вези са чл. 506 ЗПП („Службени гласник РС“ број 72/11), Апелациони суд је нашао:
Жалба првотужене задруге је основана, жалба тужиоца делимично основана, а жалба тужене Р. С. је недозвољена.
Првостепена пресуда није донета уз битну повреду одредаба ЗПП из чл. 361 ст. 2 тачке 1, 2, 5, 7 и 9 на које суд пази по службеној дужности, па ни оним на којима се у жалби указује. Првостепени суд је на основу предлога странака утврдио чињенично стање, али по налажењу Апелационог суда погрешно применио материјално право приликом доношења одлуке о тужбеном захтеву тужиоца. Због тога је жалба првотужене ЗЗ „И.“ усвојена и првостепена пресуда преиначена.
На основу изведених доказа које је првостепени суд ценио у смислу чл. 8 ЗПП, првостепени суд утврђује да је правни претходник тужиоца, његов отац сада пок.В. П., бив. из Д., 05.05.1969. године закључио уговор о куповини овде спорних кп.број 1200 и 1201 са продавцем ЗЗ „Г.“. По том уговору правни претходник тужиоца од правног претходника туженог купује ове парцеле за цену од 1.500 тадашњих динара. Писмени уговор су потписали правни претходник тужиоца, као купац, а у име продавца управник ЗЗ „Г.“, П. Ж. Првостепени суд закључује да је уговорену купопродајну цену купац В. исплатио до краја 1969. године и то тако што је одмах по закљученом уговору исплатио део цене у новцу а остатак цене тако што је испоручио извесну количину грађе до краја 1969. године. Даље првостепени суд закључује да је купљене непокретности преузео у својину, а потом несметано их користио правни претходник тужиоца те да га у томе нико није ометао. Сведок П. Ж. је у свом исказу навео да је потпис на уговору његов, те да се радило о земљишту које је неколико година пре закљученог уговора отац купца, М. П. продао задрузи јер је намеравао да се сели из села Д., па је због тога распродавао имовину. Овај сведок потврђује да је део цене исплаћен у готовом новцу, а да је део цене испоручен у грађи.
Код овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд усваја тужбени захтев тужиоца наводећи да је уговор био у потпуној сагласности са чл. 9 тада важећег Закона о промету земљишта и зграда („Службени лист СФРЈ“ број 43/65), који је прописивао да у погледу промета непокретности уговори морају бити закључени у писаној форми и потписани од стране уговарача. С тога првостепени суд закључује да је овако закључен уговор пуноважан, да је отац тужиоца сада пок.В. постао власник ових парцела а да је после смрти пок.В., тужилац власник на основу тестаменталног располагања сада пок.В.
Међутим, по налажењу Апелационог суда, првостепени суд је на основу изведених доказа погрешно применио материјално право. Током првостепеног поступка од стране тужених је истакнуто да је тужена ЗЗ „И.“ правни следбеник ранијих задруга и то ЗЗ „Г.“ и ЗЗ „Д.“. На уговор је стављен печат непостојећег правног лица у време закључења уговора, а и уколико је уговор закључен, на исти се не може применити Закон на који се првостепени суд позива, јер се тим Законом регулише промет пољопривредног земљишта, грађевинског земљишта и зграда, а не и промет шума. Првостепени суд је извршио увид у потврду Агенцију за привредне регистре од 26.02.2008. године, у коме је наведено да је у старом судском регистру у регистру предузећа и задруга код Трговинског суда у У. – Општина И., на регистарском листу 80 свеска II решењем број Фи-249/55 од 21.03.1955. године, уписана Земљорадничка задруга „С. р.“. Решењем број Фи-179/68 од 28.05.1968. године ова задруга је брисана услед спајања са Земљорадником задругом „Д.“ у нову Земљорадничку задругу „Г.“ Б. В. Обзиром на утврђену чињеницу да је уговор, на који се тужилачка страна позива закључен на дан 05.05.1969. године на који је стављен печат Земљорадничке задруге „С. р.“ а да је према извештају АПР ова задруга брисана 28.05.1968. године, то произилази да је уговор оверен печатом задруге која у моменту потписивања уговора не постоји. С тога се не може прихватити закључак првостепеног суда да уговор испуњава услове из чл. 9 Закона о промету земљишта и зграда, а поред тога у конкретном случају ради се о земљишту које је по култури шума и на које се не може применити овај закон. Са ових разлога Апелациони суд налази да је жалба првотужене ЗЗ „И.“ основана јер уговор не испуњава законом прописану форму, обзиром да је снабдевен печатом правног лица које у моменту закључења уговора није ни постојало, па тужилац није могао стећи право својине на овим непокретностима. С тога је жалба усвојена и првостепена пресуда преиначена тако што је у ставу првом одбијен тужбени захтев тужиоца као неоснован.
Међу странкама није спорна чињеница да је тужена задруга правни следбеник ЗЗ „Г.“, која је ликвидирана у поступку стечаја, после тога имовина предата Општини И., а општина сву ту имовину 1971. године доделила СОУР „П.“ из И. на коришћење, да би касније трансформацијом поменутог „П.“ сво земљиште које је додељено тој организацији, управо припало туженој ЗЗ „И.“.
Првостепена пресуда је преиначена и у ставу трећем изреке у погледу одлуке о трошковима спора, па је тужилац обавезан да првотуженом исплати нужне трошкове за заступање на 20 одржаних рочишта по 7.500,00 динара за свако рочиште као и заступање на једном рочишту на лицу места у износу од 12.000,00 динара, односно укупно 162.000,00 динара. Апелациони суд налази да нису нужни и неопходни трошкови за 6 поднесака у износу од по 6.000,00 динара, јер је пуномоћник туженог присуствовао расправама и имао могућности да се на расправама изјасни о свим спорним питањима а да није имао потребе да се поред расправа изјашњава и образложеним поднесцима. Висина трошкова је одређена сагласно одредбама чл. 149 и 150 ЗПП.
Жалбу на пресуду у целини уложио је заступник трећетужене Р. С., али обзиром да је ставом другим изреке у односу на Р. С. тужбени захтев тужиоца одбијен као неоснован, Апелациони суд налази да трећетужена Р. С. нема правног интереса за улагање жалбе, па је иста одбачена као недозвољена а сагласно чл. 365 ст. 3 ЗПП. Републички правобранилац има право да улаже све правне лекове на незаконите одлуке, али имајући у виду да је жалба првотужене задруге усвојена и одбијен тужбени захтев тужиоца, то се жалба Р. С. показује као недозвољена, обзиром да је и према њој одбијен тужбени захтев тужиоца.
Преиначена је првостепена пресуда у ставу четвртом у погледу одлуке о трошковима поступка којим је обавезан тужилац да туженој Општини накнади трошкове поступка у износу од 216.000,00 динара, тако што су као нужни трошкови туженој Општини признати само трошкови заступања на 19 расправа у износу од по 7.500,00 динара и 37.500,00 динара на име неодржаних рочишта односно укупно 180.000,00 динара. Туженој општини не припада на име трошкова износ од 36.000,00 динара за образложене поднеске јер је заступник тужене општине имао могућности да се о свим спорним питањима изјасни на расправи, па с тога то нису нужни трошкови.
На основу изложеног а сагласно чл. 365, 373 ст. 1 тач. 2 и 5, 375 и 380 тач. 4 ЗПП, а у вези са чл. 506 сада важећег ЗПП („Службени гласник РС“ број 72/11), Апелациони суд је одлучио као у изреци пресуде.
Председник већа-судија,
Милорад М. Јанићијевић