Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Накнада штете » Гж 1075.11 Накнада штете
Гж 1075.11 Накнада штете
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Гж.бр. 1075/11
Датум: 04. 05. 2011. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија Зорана Хаџића, председника већа, Драгице Петровић и Сузане Видановић, чланова већа, у правној ствари тужиоца З. М., из К., чији је пуномоћник Ж. К., адвокат из К., против тужене Р. С. – М. П. РС, чији је заступник Р. Ј. П. – Одељење у К., ради накнаде штете, вредност спора 1.706.099,20 динара, одлучујући по жалби законског заступника Р. С., а на пресуду Основног суда у Крагујевцу, 15П-3636/10, од25. 01. 2011. године, у нејавној седници већа одржаној дана 04. 05. 2011. године, донео је
П Р Е С У Д У
ОДБИЈА СЕ жалба тужене Р. С. – М. П. РС и пресуда Основног суда у Крагујевцу, 15П-3636/10, од 25. 01. 2011. године СЕ ПОТВРЂУЈЕ.
О б р а з л о ж е њ е
Пресудом Основног суда у Крагујевцу, 15П-3636/10 од 25. 01. 2011. године ставом првим усвојен је тужбени захтев тужиоца З. М. из К., којим је тражио да се обавеже тужена Р. С. – М. П. Р. С. да тужиоцу исплати износ од 9.451,24 Еура, на име материјалне штете а на име изгубљене зараде за време проведено у притвору са домицилном каматом почев од 01.01. 2002. године па до исплате, све у динарској противвредности у року од 15 дана од дана пријема отправка пресуде под претњом принудног извршења.
Ставом другим обавезана је тужена да тужиоцу на име трошкова парничног поступка исплати износ од 119.896,00 динара, у року од 15 дана од дана пријема пресуде под претњом принуног извршења.
На напред наведену пресуду тужена је благовремено уложила жалбу из свих законских разлога са предлогом да се пресуда укине и списи предмета врате првостепеном суду на поновно суђење.
Испитујући правилност побијане пресуде, а у смислу члана 372 ЗПП, Апелациони суд је утврдио да жалба туженог није основана.
У проведеном поступку нема битних повреда одредаба Закона о парничном поступку из чл. 361 ст. 2 ЗПП, на које повреде Апелациони суд пази по службеној дужности, нити повреде на које се указује жалбом тужене, а због којих би се пресуда имала укинути.
У првостепеном поступку је утврђено да је против тужиоца поднета кривична пријава КУ. 250/95, од 01. 02. 1995. године, због основане сумње да је извршио кривично дело недозвољене трговине из чл. 147 ст. 4 у вези ст. 1 КЗ РС и кривичног дела фалсификовања исправе из чл. 233. ст. 1 у вези ст. 1 КЗ РС, а у вези чл. 22 КЗ СРЈ, да је у кривичној пријави као пребивалиште и боравиште окривљеног уписана улица К. у К. По подношењу кривичне пријаве тужилац је као окривљени дао писмену изјаву у просторијама СУП-а да је у записник унет податак да се налази на привременом раду у И. као возач, али не и податке о тачној адреси у иностранству. О. ј. Т. је поднео захтев за спровођење истраге 16. 02. 1995. године, али позив тужиоцу за саслушање у својству окривљеног није могао бити уручен, јер је констатовано да се тужилац налази у И. где и живи и ради, што је потврдила и његова супруга. Истражни судија је донео решење дана 20. 04. 1995. године којим је одредио притвор према тужиоцу да би обезбедио његово присуство у току истраге, обзиром да се из извештаја СУП-а у К. утврђује да се тужилац налази у иностранству на непознатој адреси, због чега у току истраге није могао бити испитан. Истражни судија је издао и наредбу за расписивање потернице 08. 06. 1995. године, а потом је истрага прекинута до проналаска тужиоца. Тужилац је дана 15. 02. 1996. године лишен слободе на граничном прелазу ''К.'' и 17. 02. 1996. године спроведен је у истражни затвор у К.. Решење Кв-59/96, од 28. 02. 1996. године тужиоцу је продужен притвор најдаље за два месеца, а са разлога јер су и даље постојале околности које указују на опасност од бекства, с обзиром да је тужилац био недоступан органима гоњења, због чега му је и одређен притвор решењем истражног судије. Тужиоцу је притвор укинут дана 22.05.1996. године, на главном претресу, а одређено је јемство стављањем хипотеке на кући тужиоца, која се налази у К. као мера обезбеђења присуства окривљеног на главном претресу. Пресудом Општинског суда у Крагујевцу, К-122/96, од 06. 12. 2002. године овде тужилац је оглашен кривим због извршеног кривичног дела фалсификовање исправе у помагању из чл. 233. ст. 3. у вези ст. 1 КЗ РС, а у вези чл. 24 КЗЈ и због наведеног му је изречена условна осуда тако што му је утврђена казна затвора у трајању од 5 месеци а истовремено је одређено да се према окривљеном иста неће извршити ако за време од две године по правноснажности пресуде не изврши ново кривично дело. Ова пресуда је преиначена пресудом Окружног суда у Крагујевцу Кж-398/04, од 21. 02. 2001. године на основу чл. 354 ст. 1 тач. 3 ЗКП-а, а оптужба одбијена.
Из извештаја фирме ''M. t.'' је утврђено да тужилац у периоду од 15. 02. 1996. године до 22. 05. 1996. године а код које фирме је радио као возач по основу личног дохотка није остварио примања у износу од 18 милиона и 300 хиљада лира и да противвредност од 18 милиона и 300 хиљада лира у еврима је 9.451,24 Евра у време када је Евро постао једина званична валута Европске Уније.
Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања и одредбе чл. 560 ст. 1 тач. 1 ЗКП-а, првостепени суд закључује да је притвор био неоправдан јер је оптужба одбијена као и да на страни тужиоца не постоје недозвољене радње односно поступци који су проузроковали лишење слободе, а сагласно одредби чл. 560 ст. 3 ЗКП-а када би му се искључило право на накнаду штете за неоправдано одређени притвор, јер се тужилац налазио на привременом раду у И.од 1991. године и у току 1994. и 1995. године тужилац је долазио у К. и то у августу месецу и за католички Божић до 1996. године, због чега се и не може извести закључак да се ради о недозвољеним поступцима који су проузроковали његово лишење слободе, тим пре што је стављањем хипотеке на кућу тужиоца а након укидања притвора на главном претресу се показало као могућност блаже мере обезбеђења његовог присуства у кривичном поступку и отклањање могућности бекства и да на страни туженог постоји одговорност за накнаду материјалне штете, сагласно одредби чл. 172 ЗОО, то тужиоцу и припада право да захтева исплату зараде коју би остварио да је радио у том периоду, а која је у висини од 9.451,24 Евра, те је и донео одлуку као у изреци пресуде, у ставу првом.
За овакав свој став првостепени суд је дао довољно јасне и уверљиве разлоге, које у свему као правилне и потпуне прихвата и Апелациони суд.
Жалбом тужене Р. се истиче да је неправилно утврђење првостепеног суда да нема услова за примену чл. 560 ст.3 ЗКП-а и да на страни тужиоца стоје недозвољени поступци који су проузроковали лишење слободе, јер тужилац није пријавио своју адресу у иностранству, а приликом доласка у К. није се пријављивао надлежним органима, и поред тога што је знао да је кривични поступак у току, те да без одређивања притвора није било могуће даље вођење кривичног поступка, због чега жалба сматра и да је становиште из образложења пресуде Врховног суда Србије, Рев. бр. 3675/08, од 02. 02. 2009. године, да је било могуће применити блажу меру за обезбеђење присуства у кривичном поступку је засновала на апсолутном непознавању одредбе кривичног поступка, јер се јемство може одредити само уколико окривљени или неко друго лице понуди такво обезбеђење, те да у том случају окривљени мора дати обећање да се неће крити, и да без одобрења неће напуштати своје боравиште, сагласно одредби чл. 137 и 138 ЗКП-а. Поред тога, јемство је прихваћено одмах након што је окривљени, а овде тужилац ставио предлог за заснивање хипотеке на непокретности, при чему суд мора имати у виду да је немогућност да тужилац буде приведен на суђење битно допринела наступању застарелости поступка у овој кривичној ствари.
Овакви наводи у жалби туженог не могу се прихватити као основани, јер и према утврђењу Апелационог суда, првостепени суд је правилно утврдио да на страни тужиоца нема недозвољених поступака који су проузроковали лишење слободе, јер се тужилац налазио на раду у иностранству још од 1991. године, па како је кривична пријава поднета 01. 02. 1995. године, и обзиром да је притвор одређен због околности које су указивале на опасност од бекства, с обзиром да тужилац од подношења захтева за спровођење истраге био недоступан суду и органима гоњења јер своју адресу у И. није пријавио надлежним органима у периоду од 1994. године до момента лишења слободе и обзиром да је тужилац долазио сваке године у августу и за време католичког Божића, то се и не може говорити да на старни тужиоца постоје недозвољени поступци, који су проузроковали лишење слободе тужиоца, како то погрешно сматра жалба. Такође се не може прихватити ни навод у жалби тужене као основан да становиште из образложења пресуде Врховног суда Србије, Рев. бр. 3675/08, од 02. 04. 2009. године је неправилно јер се становиште Врховног суда Србије у Рев. бр. 3675/08, од 02. 04. 2009. године најпре заснива на чињеници да на страни тужиоца не постоје недозвољени поступци који су проузроковали његово лишење слободе, због чега је управо тужиоцу и досуђења нематеријална штета због притвора, а по напред наведеној пресуди Врховног суда Србије. Како тужилац из истог чињеничног, правног и животног догађаја потражује накнаду матерјалне штете, обзиром да је нижи суд у погледу примене материјалног права обавезујући у конкретном случају за став Врховног суда Србије у напред наведеној ревизијској одлуци, без обзира на чињеницу што се стварно јемство може одредити само уколико окривљени или неко друго лице понуди такво обезбеђење, а сагласно одредби чл. 137 и 138 ЗКП-а, јер Врховни суд Србије своје становиште је пре свега засновао на утврђеној чињеници да је притвор одређен због околности које су указивале на опасност од бекства, обзиром да је тужилац од подношења захтева за спровођење истраге био недоступан суду и органима гоњења и како је тужилац од 1991. године био на раду у И., као и у време подношења кривичне пријаве, али да је у периоду од 1994. године до момента лишења слободе из И. долазио сваке године у августу и за време католичког Божића, то и нема недозвољених поступака тужиоца који су проузроковали лишење слободе, због чега се и нису стекли услови из чл. 560 ст. 3 ЗКП-а да се тужиоцу искључи право на накнаду штете због неоправдано одређеног притвора, без обзира што стоје наводи у жалби туженог да се јемство може одредити само уколико окривљени или неко друго лице понуди такво обезбеђење и да се ова мера не одређује по службеној дужности. Ни наводи у жалби туженог да је управо тужилац допринео томе да поступак застари, не може се прихватити као основан, јер је тужилац био у притвору два месеца, а након тога је одмах одређена мера обезбеђења његовог присуства у кривичном поступку стављањем хипотеке на кућу тужиоца, то се и не може говорити о радњама тужиоца које су допринеле одуговлачењу кривичног поступка, јер обзиром на напред предузете мере, суд је имао механизам обезбеђивања присуства тужиоца на суђењу у кривичном поступку.
Нема места ни подељеној одговорности, јер из утврђеног чињеничног стања јасно призилази да на старни тужоца нема доприноса у одређивању притвора, како је то већ напред разјашњено, због чега жалба туженог и у овоме разлогу жалбе, није основана.
Жалбом туженог се не истиче у чему се огледа неправилност утврђене висине штете коју тужилац трпи, те је Апелациони суд по службеној дужности пресуду у овом делу испитао и утврдио да битних повреда одредаба ЗПП-а, на које суд пази по службеној дужности, у погледу висине штете коју тужилац трпи, нема, јер је суд чињеницу да тужилац трпи штету у висини од 9.451,24 Еура утврдио на основу извештаја фирме код које је тужилац радио у И. и коју чињеницу и тужени није оспорио у погледу висине зараде коју би остварио да је радио и како је материјално право правилно примењено, то је пресуда у ставу првом и потврђена.
Правилна је и одлука о трошковима за коју тужени не наводи у чему се састоји њена неправилност, а иста је донета сходно одредби чл. 149 ст. 1 и 150 ЗПП-а, уз правилну примену Адвокатске и Таксене тарифе, с тим што је имао у виду да је тужилац успео у спору делимично.
Са напред изнетих разлога, а применом чл. 375 ЗПП, Апелациони суд је одлучио као у изреци пресуде.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА – СУДИЈА
Зоран Хаџић,с.р.