Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Облигационо право » Гж 1085.21 Заштита од евикције
Гж 1085.21 Заштита од евикције
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД КРАГУЈЕВАЦ
Гж-1085/21
13.01.2022. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судије Слободана Петровића, председника већа и судија Амеле Бабовић Васић и Тање Павловић Недељковић, чланова већа, у правној ствари тужиоца „АА“ из …, чији је пуномоћник Јован Челебић, адвокат из …, против тужених „ББ“ из …, чији је пуномоћник Ђорђе Констатиновић, адвокат из … и „ВВ“ из …, чији је пуномоћник Милован Констатиновић, адвокат из …, ради накнаде штете, вредност спора 1.293.302,00 динара, одлучујући о жалбама тужених изјављеним на пресуду Основног суда у Параћину – Судска јединица у Ћуприји 11 П 830/19 од 10.12.2020. године, у седници већа одржаној дана 13.01.2022. године, донео је
П Р Е С У Д У
ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Основног суда у Параћину – Судска јединица у Ћуприји 11 П 830/19 од 10.12.2020. године, тако да гласи:
1. ОДБИЈА СЕ тужбени захтев тужиоца „АА“ из …, којим је тражио да се обавежу тужени „ББ“ и „ВВ“, обојица из …, да тужиоцу на име накнаде штете солидарно исплате и то: новчани износ од 8.690 евра у динарској противвредности по средњем курсу НБС на дан исплате са законском затезном каматом на овај износ у динарској противвредности обрачунатој на исти начин по стопи прописаној Законом о затезној камати, почев од 01.06.2017. године, па до коначне исплате и новчани износ од 233.122,37 динара, са законском затезном каматом на овај износ по стопи прописаној Законом о затезној камати, почев од 01.06.2017. године, па до коначне исплате, све у року од 15 дана од пријема пресуде, под претњом извршења, као неоснован.
2. ОБАВЕЗУЈЕ СЕ тужилац „АА“ из …, да туженом „ББ“ из … на име трошкова парничног поступка исплати износ од 238.525,00 динара, а туженом „ВВ“ из … износ од 231.400,00 динара, све у року од 15 дана од пријема пресуде, под претњом извршења.
О б р а з л о ж е њ е
Побијаном пресудом, ставом првим изреке, усвојен је тужбени захтев тужиоца „АА“ из …, па су обавезани тужени „ББ“ и „ВВ“, обојица из …, да тужиоцу на име накнаде штете солидарно исплате и то: новчани износ од 8.690 евра, у динарској противвредности по средњем курсу НБС на дан исплате, са законском затезном каматом на овај износ у динарској противвредности обрачунатој на исти начин по стопи прописаној Законом о затезној камати, почев од 01.06.2017. године, па до коначне исплате и новчани износ од 233.122,37 динара, са законском затезном каматом на овај износ по стопи прописаној Законом о затезној камати, почев од 01.06.2017. године, па до коначне исплате, све у року од 15 дана од дана пријема пресуде, под претњом извршења.
Ставом другим изреке, обавезани су тужени да тужиоцу на име трошкова парничног поступка исплате износ од 305.042,50 динара, са законском затезном каматом од дана извршности пресуде па до коначне исплате, све у року од 15 дана од пријема пресуде, под претњом извршења.
Против наведене пресуде жалбе су благовремено изјавили тужени, преко пуномоћника, побијајући је због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.
Тужилац је дао одговор на обе жалбе тужених, са предлогом да се исте одбију као неосноване и првостепена пресуда потврди.
Испитујући првостепену пресуду Апелациони суд је утврдио да су жалбе тужених основане.
Првостепена пресуда није донета уз битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачка 1-3, 5, 7 и 9 ЗПП, на које повреде Апелациони суд пази по службеној дужности, па ни уз битну повреду поступка из члана 374 став 2 тачка 12 ЗПП, на коју се неосновано указује жалбама тужених јер пресуда садржи разлоге којима се првостепени суд руководио приликом доношења овакве одлуке.
Првостепени суд је правилно и потпуно утврдио битне чињенице од значаја за одлуку о основу тужбеног захтева, али је у односу на основ тужбеног захтева погрешно применио материјално право, о чему Апелациони суд пази по службеној дужности, а на шта се основано указује и наводима жалби тужених.
Према утврђеном чињеничном стању, током 2009. године, друготужени „ВВ“ обавестио је првотуженог „ББ“ (који се бави препродајом аутомобила) да му пронађе аутомобил одређених карактеристика, што је првотужени и учинио, па је на ауто-пијаци у … купио возило марке „Аudi“ тип А3 2.0 ТDI. Након тога, предметно возило је пренето на друготуженог „ВВ“, међутим, како друготужени није имао довољно новца да исплати у потпуности цену за наведени аутомобил, исти је вратио првотуженом који је новембра месеца исте године, возило продао сада тужиоцу „АА“. Тужилац је преговоре око купопродајне цене водио са првотуженим „ББ“, њему је исплатио купопродајну цену, али је уговор о купопродаји закључио са друготуженим „ВВ“ јер се возило формално водило на „ВВ“. Тужилац је ово купљено возило користио годину и по дана, да би га потом продао „ГГ“, који је након краћег временског периода исто возило дана 03.04.2012. године продао „ДД“ из … . Дана 22.06.2012. године „ДД“ је посумњао да су прекуцани бројеви на шасији, због чега се обратио Полицијској станици … и том приликом му је од стране Полицијске станице предметно возило одузето уз потврду о привремено одузетим предметима, а против њега је покренут прекршајни поступак у ком је пресудом Прекршајног суда у Прокупљу, Одељење у Куршумлији од 27.05.2013. године, оглашен кривим због прекршаја из члана 296 став 1 тачка 3 и члана 40 Царинског закона и осуђен на плаћање новчане казне, уз коју му је изречена заштитна мера трајног одузимања путничког моторног возила. Због одузимања предметног возила, „ДД“ је против свог продавца „ГГ“, поднео тужбу пред Основним судом у Параћину, Судска јединица у Ћуприји, где је пресудом наведеног суда II 11П.бр. 1118/12 од 21.05.2013. године одбијен тужбени захтев тужиоца, а по жалби тужиоца наведена пресуда је преиначена пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж-3560/13 од 12.05.2014. године, који је у ставу првом, одбио као неосновану жалбу тужиоца „ДД“ из … и потврдио пресуду Основног суда у Параћину, Судска јединица Ћуприја II 11П.бр. 1118/12 од 21.05.2013. године, у делу става првог изреке, на име трошкова регресирања возила у износу од 24.000,00 динара, са законском затезном каматом почев од 22.06.2012. године, док је у ставу другом преиначио побијану пресуду у делу става првог изреке, тако што је усвојио тужбени захтев тужиоца „ДД“ из … и обавезао туженог „ГГ“ из …, да тужиоцу на име накнаде штете због одузимања путничког возила марке „Audi“ тип А3 2.0 TDI исплати износ од 6.700 евра, са каматом коју прописује Централна европска банка за евро у динарској противвредности почев од 22.06.2012. године и износ од 18.000,00 динара на име пореза на пренос возила, све са законском затезном каматом почев од 22.06.2012. године, као и да му на име трошкова парничног поступка исплати износ од 202.944,37 динара.
По окончању судског поступка „ДД“ и „ГГ“ су дана 08.08.2016. године закључили споразум којим су уредили начин исплате дуга по пресуди Основног суда у Параћину, Судска јединица у Ћуприји II 11П.бр. 1118/12 од 21.05.2013. године, која је преиначена пресудом Апелационог суда у Крагујевцу. Након што је „ГГ“ у потпуности исплатио „ДД“, „ГГ“ је заједно са овде тужиоцем „АА“ закључио вансудско поравнање 01.06.2017. године у коме су навели да овим поравнањем „АА“ признаје да је по правилима објективне одговорности одговоран за штету коју је претрпео „ГГ“ једнако као што је „ГГ“ одговарао за штету коју је претрпео „ДД“. У поравнању је даље наведено да је „АА“ исплатио „ГГ“ у целости новчани износ од 8.690 евра и 233.122,37 динара, који је раније „ГГ“ исплатио „ДД“. Тужилац овом тужбом напред наведени износ који је исплатио „ГГ“ потражује од првотуженог „ББ“ и друготуженог „ВВ“, као својих продаваца одузетог возила.
Имајући у виду напред утврђено чињенично стање првостепени суд полазећи од одредби члана 508 став 1 ЗОО, оцењује да обавеза заштите од евикције није санкција због несавесног продавца већ дејство теретног уговора код кога постоји узајамност користи, као и да је предаја возила са правним недостатком у узрочној вези са штетом коју је тужилац претрпео, а која се састоји у умањењу његове имовине за износ који је исплатио на име купопродајне цене туженом „ББ“, а уговор потписао са туженим „ВВ“. Првостепени суд даље оцењује да је суштина проблема у томе да у случају фалсификовања броја шасије и поништаја регистрације возила, исто се не може више регистровати нити користити у јавном саобраћају, па се отуда ради о ограничењу јавно-правне природе, поводом кога купац има право на повраћај купопродајне цене јер се возило не може више регистровати, нити користити у јавном саобраћају, из чега произилази да се ради о ограничењу јавно-правне природе из члана 514 ЗОО, поводом кога купац има право на повраћај купопродајне цене због чега је закључак првостепеног суда да је у конкретном случају уговор о купопродаји возила раскинут и да постоји обавеза туженика да тужиоцу изврши повраћај купопродајне цене.
У вези приговора преклузије у смислу члана 515 став 2 ЗОО истакнутог од стране оба тужена, првостепени суд закључује да тужилац у конкретној ситуацији није пропустио рок да у овом поступку оствари права на основу заштите од евикције сходно члану 515 ЗОО (којим је у ставу 1 прописано да право купца на основу правних недостатака гаси се истеком годину дана од сазнања за постојање права трећег, док је ставом 2 прописано да ако је треће лице пре истека тог рока покренуло спор, а купац позвао продавца да се у спор умеша, право купца се гаси тек протеком рока од 6 месеци по правноснажно окончаном спору). Имајући у виду садржину напред наведене законске одредбе, закључак првостепеног суда је да је тужилац сазнао за права трећег лица на спорном возилу тек када га је „ГГ“ позвао да му надокнади штету коју је он исплатио „ДД“ на основу његовог споразума о измирењу дуга закљученог дана 08.08.2016. године и да је тек тада настала обавеза тужиоца, те како је он по вансудском поравнању од 01.06.2017. године накнадио штету „ГГ“, а тужбу поднео дана 03.07.2017. године против тужених, првостепени суд закључује да је тужилац тужбу поднео у складу са роковима прописаним чланом 515 ЗОО, због чега постоји обавеза оба тужена да тужиоцу накнаде штету у новчаном износу како је то тужилац тражио тужбеним захтевом, с обзиром да је те новчане износе он исплатио добровољно „ГГ“, због чега усваја тужбени захтев и одлучује као у ставу првом изреке побијане пресуде.
Овакав закључак првостепеног суда по правном становишту Апелационог суда се не може прихватити као правилан, јер је првостепени суд на правилно утврђено чињенично стање, погрешно применио материјално право, када је усвојио тужбени захтев тужиоца.
Ово због тога што се у смислу члана 508 Закона о облигационим односима код уговора о продаји под евикцијом подразумева правно узнемиравање купца поводом прибављања ствари, а на основу неког права трећег које је постојало пре купчевог стицања ствари. Према члану 509 ЗОО када се покаже да треће лице полаже неко право на ствар, купац је дужан обавестити продавца о томе, изузев када је то продавцу било познато и позвати га да у разумном року ослободи ствар од права или претензије трећег, или када су предмет уговора ствари одређене по роду, да му испоручи другу ствар без правног недостатка. Одредба члана 510 ЗОО прописује санкције за правне недостатке ако продавац не поступи по захтеву купца. У случају одузимања ствари од купца, уговор се раскида по самом закону, а у случају умањења или ограничења купчевог права, купац може по свом избору раскинути уговор или захтевати сразмерно снижење цене. У конкретном случају предметно возило није одузето од тужиоца, већ од лица коме је тужиочев купац продао возило, „ГГ“, па за тужиоца у време док је он био власник истог по уговору закљученим са туженима није наступило правно узнемиравање, јер је наведеним возилом располагао тако што га је продао купцу „ГГ“. Одузимање возила од „ДД“, купца „ГГ“, могло је проузроковати одговорност тужиоца за правне недостатке тек након правноснажне судске одлуке којом би тужилац био обавезан да свом купцу накнади претрпљену штету у смислу члана 510 став 3 ЗОО. Чињеница да је тужилац добровољно свом купцу, „ГГ“, исплатио новчани износ који сада потражује од тужених, не обавезује тужене на исплату тужиочевог потраживања, без претходно окончаног спора између тужиоца и његовог купца на штету тужиоца, у коме би , у складу са правилима из члана 508-515 ЗОО, тужилац био обавезан да свом купцу накнади штету у потраживаним износима.
Поред тога, по закључку Апелационог суда преклузија тужиочевог права на заштиту од евикције од свог продавца наступила је 21.05.2014. године по протеку рока из члана 515 став 1 ЗОО, с обзиром да је тужилац саслушан у својству сведока у предмету Основног суда у Параћину, Судска јединица у Ћуприји 11П-1118/12, 21.05.2013. године, када је сазнао да предметно возило има правне недостатке, имајући у виду чињеницу да је и сам тужилац навео да га је „ГГ“ још 2012. године обавестио да возило има недостатке због чега је одузето од његовог купца „ДД“.
На основу изнетог, применом одредби члана 394 став 1 тачка 3 и 4 ЗПП, Апелациони суд је тужбени захтев тужиоца одбио као неоснован и одлучио као у тачки 1. изреке ове пресуде.
Пошто је преиначио првостепену пресуду, Апелациони суд је преиначио и одлуку о трошковима садржану у ставу другом изреке првостепене пресуде и применом члана 165 став 2 ЗПП одлучио о трошковима целог поступка. Применом одредби члана 153 став 1, члана 154 и члана 163 став 2 ЗПП важеће АТ и Закона о судским таксама туженом „ББ“ из … су признати следећи трошкови поступка: за састав одговора на тужбу износ од 11.250,00 динара, за састав једног образложеног поступка износ од 11.250,00 динара, за заступање на 7 одржаних рочишта по 12.750,00 динара, за заступање на 3 одложена рочишта од по 7.125,00 динара, за састав жалбе износ од 22.500,00 динара, на име таксе за одговор на тужбу износ од 27.633,00 динара, на име таксе на жалбу на првостепену пресуду износ од 55.267,00 динара, што укупно чини износ од 238.525,00 динара. Туженом „ВВ“ из … су признати следећи трошкови поступка: за састав одговора на тужбу износ од 11.250,00 динара, за састав једног образложеног поступка износ од 11.250,00 динара, за заступање на 7 одржаних рочишта по 12.750,00 динара, за заступање на 2 одложена рочишта од по 7.125,00 динара, за састав жалбе износ од 22.500,00 динара, на име таксе за одговор на тужбу износ од 27.633,00 динара и на име таксе на жалбу на првостепену пресуду износ од 55.267,00 динара, што укупно чини износ 231.400,00 динара, због чега је одлучено као под тачком 2. изреке ове пресуде.
Председник већа-судија
Слободан Петровић,с.р.