Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Накнада штете » Гж 1135.22 накнада нематеријалне штете
Гж 1135.22 накнада нематеријалне штете
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Гж-1135/22
05.05.2022. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија Тање Павловић Недељковић, председника већа, Александре Прешић и Светлане Васиљевић, чланова већа, у правној ствари тужиоца „АА“ са …, чији је пуномоћник Јанићије Јеремић, адвокат са …, против тужене Републике Србије, Београд, коју заступа законски заступник Државно правобранилаштво, Одељење у …, ради накнаде нематеријалне штете, вредност спора 900.000,00 динара, одлучујући о жалби тужиоца, изјављеној против пресуде Основног суда у Ужицу 1 П бр. 1172/20 од 09.02.2022. године, у седници већа одржаној дана 05.05.2022. године, донео је
П Р Е С У Д У
I ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиоца „АА“ са … и пресуда Основног суда у Ужицу 1 П бр. 1172/20 од 09.02.2022. године се ПОТВРЂУЈЕ.
II ОДБИЈА СЕ захтев тужиоца за накнаду трошкова другостепеног поступка, као неоснован.
О б р а з л о ж е њ е
Ставом 1. изреке, одбијен је тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се обавеже тужена да му на име накнаде нематеријалне штете због претрпљених душевних болова због лишења слободе исплати износ од 900.000,00 динара, са законском затезном каматом од дана пресуђења 09.02.2022. године, па до коначне исплате, као неоснован.
Ставом 2. изреке, обавезан је тужилац да туженој, на име трошкова парничног поступка исплати износ од 11.250,00 динара, у року од 15 дана од дана пријема писаног отправка пресуде.
Против наведене пресуде жалбу је благовремено, преко пуномоћника изјавио тужилац, побијајући је у целости због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.
Испитујући ожалбену пресуду у смислу одредбе чл. 386. ЗПП, Апелациони суд је утврдио да је жалба тужиоца неоснована.
Првостепена пресуда, није донета уз битне повреде одредаба парничног поступка из чл. 374. ст. 2. тач. 1. до 3., 5., 7. и 9. ЗПП, на које Апелациони суд пази по службеној дужности, као ни уз битну повреду из тач. 12. наведеног члана, на коју тужилац жалбом указује.
Изведеним доказима пред првостепеним судом утврђено је да је пред Општинским судом у Чајетини у предмету П бр. 516/93, вођен поступак против овде тужиоца ради утврђивања очинства над тада мал. „ББ“; да је током поступка, овде тужилац, признао да је биолошки отац мал. „ББ“; да је истом пресудом обавезан да плаћа месечно издржавање, тада мал. „ББ“; да се након доношења пресуде, код овде тужиоца појавила сумња да мал. „ББ“ није његово дете, због чега је избегавао да плаћа издржавање; да је мајка, тада мал. „ББ“, поднела кривичну пријаву због недавања издржавања; да је у кривичном поступку, овде тужилац, оглашен кривим за кривично дело избегавање давања издржавања из чл. 119. ст. 1. КЗ РС и осуђен на казну затвора и опозвана је условна осуда из раније пресуде Општинског суда у Чајетини К бр. 44/96 од 14.05.1996. године, па је осуђен на јединствену казну затвора у трајању од 6 месеци пресудом Основног суда у Ужицу К бр. 114/96 од 14.02.1997. године (потврђена пресудом Окружног суда у Ужицу Кж бр. 216/97 од 10.07.1997. године); да је био на издржавању казне затвора у КПЗ Забела почев од 02.03.1999. године до 20.08.1999. године, а од 20.08.1999. године до 02.09.1999. године на условном отпусту; да је правноснажном пресудом Вишег суда у Ужицу П2 бр. 1/19 од 06.03.2019. године утврђено да овде тужилац није биолошки отац „ББ“ из …; да је до доношења наведене пресуде у матичној служби, тужилац био уписан, као отац, „ББ“ ; да је тужилац дана 14.06.2019. године поднео захтев за понављање кривичног поступка правноснажно окончаног пресудом Општинског суда у Чајетини К бр. 114/96 од 14.02.1997. године, који захтев је усвојен и након чега је у поновљеном кривичном поступку јавни тужилац одустао од оптужбе; да је правноснажном пресудом Основног суда у Ужицу 3 К бр. 490/19 од 05.11.2019. године одбијена оптужба према, овде тужиоцу, за кривично дело избегавање давања издржавања из чл. 119. ст. 1. КЗ РС.
Код оваквог чињеничног утврђења првостепени суд је одбио тужбени захтев закључујући да тужилац својим радњама, не давањем издржавања, на чије плаћање је обавезан правноснажном судском пресудом довео до кривичне осуде, а потом и до издржавања казне затвора, због чега не постоји одговорност тужене за накнаду нематеријалне штете.
Правилно је првостепени суд, по правном закључку Апелациони суд одбио тужбени захтев тужиоца.
Наиме, одредбом чл. 585. ст. 1. ЗКП прописано је да неосновано осуђеним се сматра лице према коме је била правноснажно изречена кривична санкција или које је оглашено кривим, а ослобођено од казне, а поводом ванредног правног лека је нови поступак правноснажно обустављен или је оптужба правноснажно одбијена или је окончан правноснажном ослобађајућом пресудом. Ставом 2. тач. 1. истог члана прописано је да осуђени из ст. 1. овог члана нема права на накнаду штете ако је својим лажним признањем или на други начин намерно проузроковао своју осуду, осим ако је на то био принуђен.
Имајући у виду напред наведену законску одредбу и чињеницу да је тужилац у поступку пред Општинским судом у Чајетини П бр. 516/93 признао да је биолошки отац тада мал. „ББ“ и да је истом пресудом обавезан да плаћа издржавање; да је свесно предузео радње неплаћања издржавања што је довело до вођења кривичних поступака због кривичног дела избегавања давања издржавања из чл. 119. ст. 1. КЗ РС, због чега је прво осуђен на условну казну пресудом Општинског суда у Чајетини К бр. 44/96 од 14.05.1996. године, а након тога је пресудом Општинског суда у Чајетини К бр. 114/96 од 14.02.1997. године опозвана условна осуда и изречена јединствена казна затвора у трајању од 6 месеци. Из напред наведеног тужилац нема право на накнаду штете због неосноване осуде, сагласно цитираној одредби чл. 585. ст. 2. тач. 1. ЗКП јер је својевољно и свесно проузроковао своју осуду, с тим да током поступка није доказо да је на то био принуђен а терет доказивања напред наведених чињеница је био на тужиоцу. Одредбом чл. 231. ст. 2. ЗПП прописано је да странка која тврди да има неко право, сноси терет доказивања чињенице која је битна за настанак или остваривање права, ако законом није другачије прописано.
Неосновано се жалбом тужиоца истиче да је у поступку пред Општинским судом у Чајетини у предмету П бр. 516/93, одбијен његов предлог за ДНК анализу и да је због тога признао очинство како би смањио штету. Ово из разлога што тужилац током поступка није пружио, нити предложио доказе да је у поступку за утврђивање очинства, предлагао да се одради ДНК анализа и да првостепени суд то није прихватио, већ је ту чињеницу признао због чега је правноснажном пресудом истог суда био обавезан да плаћа издржавање тада мал. „ББ“, коју одлуку није поштовао.
Без утицаја су жалбени наводи тужиоца да је у поновљеном поступку пресудом Основног суда у Ужицу 3 К бр. 490/19 од 05.11.2019. године одбијена оптужба према њему. Према цитираној одредби чл. 585. ЗКП тужилац се сматра неосновано осуђеним лицем, међутим, он нема права на накнаду штете јер је не давањем издржавања тада мал. „ББ“, свесно проузроковао вођење и доношење осуђујуће пресуде К бр. 114/96 од 14.02.1997. године којом је изречена казна затвора.
Правилна је одлука о трошковима парничног поступка која је донета уз правилну примену одредбе чл. 150., чл. 153., чл. 154. и чл. 162. ЗПП-а, Тарифе о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката и Закона о судским таксама.
На основу напред наведеног Апелациони суд је применом одредбе чл. 390. ЗПП, одлучио као у изреци под I.
Одлуку о трошковима жалбеног поступка, Апелациони суд је донео применом чл. 165. у вези чл. 153. ЗПП јер тужилац који је изјавио жалбу није успео у поступку, па је одлучено као у изреци под II.
Председник већа-судија
Тања Павловић Недељковић,с.р.