Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Парнични поступак » Гж 1169.11
Гж 1169.11
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број:Гж.1169/11
Дана:04.07.2011.године
К р а г у ј е в а ц
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија: Драгијане Дробњак, председника већа, Росе Терзић и Надежде Видић, чланова већа, у правној ствари тужиоца А. Ј. из К., кога заступа пуномоћник адвокат Л. У. из К., против тужене Р. С. – М. О., коју заступа Дирекција за имовинско-правне послове Б. основ спора накнада штете, вредност спора 1.300.000,00 динара, одлучујући о жалби тужене на међупресуду Основног суда у Крагујевцу број 6П-1602/10 од 08.02.2011. године, у седници већа одржаној дана 04.07.2011. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
УСВАЈА СЕ жалба тужиље Р. С. – М. О. па се УКИДА међупресуда Основног суда у Крагујевцу број 6П-1602/10 од 08.02.2011. године и предмет враћа истом суду на поновно суђење.
О б р а з л о ж е њ е
Међупресудом 6П-1602/10 од 08.02.2011. године утврђено је да је основан тужбени захтев тужиоца према туженој. Ставом другим одлучено је да се застаје са расправљањем о висини тужбеног захтева до правноснажности међупресуде, а ставом трећим да ће о трошковима поступка суд одлучити у кончаној пресуди.
Тужена је благовремено изјавила жалбу на међупресуду из свих законских разлога прописаних чланом 360 ЗПП, са предлогом да се ожалбена међупресуда преиначи и одбије тужбени захтев тужиоца у целости.
Тужилац је доставио одговор на жалбу и предложио да се жалба тужене одбије као неоснована а међупресуда потврди.
Испитујући ожалбену међупресуду, жалбу тужене и одговор на жалбу тужиоца Апелациони суд је сагласно одредби члана 372 ЗПП одлучио:
Жалба је основана.
Ожалбена међупресуда донета је уз битну повреду одредбе парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 12 ЗПП јер је њена изрека у супротности са датим образложењем и разлозима који у добром делу недостају због чега се са сигурношћу не може испитати, па је морала бити укинута, а што се жалбом основано указује.
Према утврђеном чињеничном стању тужилац се налазио на одслужењу војног рока у В. п. 7325/11 у Р. у периоду од 01.03.2006. године до 31.08.2006. године с тим што је од 27.05.2006. године војни рок служио у В. п. 8445/5 Ш. Крајем маја 2006. године док је обављао своје редовне активности, тачније док се туширао у купатилу након обуке маскирања тужилац је пао јер се оклизнуо обзиром да је на поду било доста купки и шампона и том приликом повредио десно раме. О повреди је обавештен дежурни официр, повреда није евидентирана нити се тужилац обратио лекару ради санирања повреде. Повређени зглоб се сам враћао у положај после мањих маневара руком без стручне помоћи, односно без помоћи ортопеда. Након ове повреде крајем маја 2006. године током боравка на одсуству у јуну месецу тужилац је поновно имао исту повреду која се сама од себе санирала, а потом дана 14.07.2006. године приликом играња рагби игре дошло је до новог повређивања и тада је повреда први пут евидентирана. Настала повреда код тужиоца у мају месецу није уредно пријављена нити уредно санирана, односно није адекватно лечена. Када се прво ишчашење намести носи се посебна врста завоја бар две недеље да зарасте „рупа“ у зглобној капсули и после тога се не дешавају поновљена ишчашења, тачније ако се повреда добро санира. Тужиочева прва повреда није адекватно санирана и дошло је до поновних ишчашења. У току 2008. године тужилац је имао оперативну стабилизацију зглоба рамена о чему нема отпусну листу са операције али има извештај са контролних прегледа из којих се закључује да је постигнута задовољавајућа стабилност и жељени циљ.
Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања првостепени суд је заузео правно становиште да су испуњени услови за доношење међупресуде и да постоји основ захтева тужиоца за накнаду нематеријалне штете према туженој коју је претрпео повредом коју је задобио за време служења војног рока, тачније да је до повређивања тужиоца дошло у оквиру планских активности тужене у којима је тужилац као војник на одслужењу војног рока морао да учествује. По налажењу првостепеног суда војна обука представља опасну делатност јер по својој природи и начину вршења значи повећану опасност за живот и здравље људи, па се одговорност тужене за насталу нематеријалну штету коју је тужилац претрпео темељи на одредбама члана 173 и 174 Закона о облигационим односима или на принципу објективне одговорности.
За сада се по оцени Апелационог суда овакав став првостепеног суда не може прихватити јер је преурањен, а чињенично стање непотпуно утврђено због чега се са сигурношћу не може испитати ни правилна примена материјалног права.
Предмет овог спора је захтев тужиоца за накнадом нематеријалне штете коју је определио по видовима, а коју је претрпео задобијањем повреде, ишчашењем десног рамена падом у купатилу за време туширања у току служења војног рока. Из разлога целисходности првостепени суд се одлучио на доношење међупресуде с позивом на одредбу члана 335 ЗПП одлучујући да су сазрели услови о основу тужбеног захтева.
Међутим, чињенично стање је непотпуно утврђено за закључење првостепеног суда јер у питање основа спадају сва чињенична и правна питања од којих зависи и постојање права на накнаду штете и то: постојање штете, противправност понашања штетника, узрочни однос између штете и понашања, основи искључења одговорности и питање да ли је оштећени допринео настанку штете (подељена одговорност). Пропустио је првостепени суд да на поуздан начин разјасни околности под којима је дошло до повређивања тужиоца из разлога што објективна одговорност за накнаду штете установљена одредбама члана 154 став 2, 173 и 174 Закона о облигационим односима није предвиђена за било коју опасност, па се вршење војне службе само по себи не може сматрати опасном делатношћу, нити све активности војника имају такво обележје, већ се у сваком случају морају утврдити све околности под којима је дошло до повреде.
У конкретном случају до првог повређивања тужиоца дошло је у околностима које нису довољно испитане а битне су за оцену да ли су сазрели услови за међупресуду и то: ког датума се тужилац повредио падом у купатилу, да ли је купање било у оквиру редовних, дневних, планских активности које је спроводила тужена у склопу војне обуке или је било у слободно време, да ли је и морало бити под надзором и контролом дежурног официра или десетара и како је било у конкретном случају, да ли је повреда пријављена и евидентирана, ако није евидентирана зашто није, под каквом казном се тужилац тада налазио како се вештаку изјаснио и од каквог је значаја та казна била за евидентирање повреде, због чега се није јавио лекару а ради санирања повреде, да ли неадекватно санирање прве повреде има и ако има колико значаја за нова ишчашења па у којој мери утиче на нематеријалну штету коју је тужилац претрпео, тачније да ли има или нема доприноса тужиоца настанку и трпљењу штете због неадекватног санирања повреде. Пропустио је првостепени суд да утврди и услове и стање купатила или купаонице у којима је дошло до повреде као и понашање тужиоца и то: какав је под купаонице, да ли испод туша има заштитна подлога и да ли је то обавеза тужене, да ли постоји или не постоји обавеза ношења папуча, ко је просуо шампон и купке по поду, како се тужилац понашао и да ли је био довољно пажљив, где су били остали војници који су учествовали у обуци маскирања, у којим условима је дошло до поновљеног ишчашења за време редовног одсуства у јуну месецу и да ли је повреда тада адекватно санирана и ако није да ли и она има значаја за штету коју је тужилац претрпео и ако има у коликој мери. Нејасно је на основу чега је суд закључио да су сви војници након обуке отишли на туширање и да је то било у оквиру редовних планских активности.
Из изложеног произилази да се међупресуда заснива на непотпуно утврђеном чињеничном стању и да је разлозима жалбе из наведеног разлога морало бити удовољено.
У поновном поступку првостепени суд ће поступити по примедбама из овог решења и употпунити чињенично стање на начин како му је указано, користећи своја овлашћења из члана 299 ЗПП и постављањем питања и на други начин разјаснити битне чињенице које су од значаја за правилно пресуђење, при томе водећи рачуна да је терет доказивања на страни тужиоца који у овом поступку на све спорне околности није ни саслушан. Тек кад поступи по примедбама из овог решења, изведе доказе које странке евентуално предложе првостепени суд донеће одлуку и одлучити да ли у конкретном случају има објективне одговорности за накнаду нематеријалне штете на страни тужене у смислу одредбе члана 154 став 2, 173 и 174 Закона о облигационим односима, да ли има услова за примену правила о подељеној одговорности на страни тужиоца за штету коју је претрпео или има услова за примену одредбе члана 177 Закона о облигационим односима за искључење одговорности тужене. За своју одлуку првостепени суд даће разлоге које ће моћи испитати и овај суд с тим што у поновном поступку може а не мора донети међупресуду.
Из наведених разлога сагласно одредби члана 376 став 1 и члана 377 ЗПП Апелациони суд је одлучио као у изреци.
Апелациони суд ценио је и наводе жалбе о одбијеном приговору месне ненадлежности првостепеног суда па је увидом у списе предмета утврдио да је на припремном рочишту које је одржано дана 28.08.2008. године суд донео решење којим је одбио приговор месне ненадлежности истакнут од стране тужене и одлуку да се отправак решења достави туженој. Туженој је решење или тачније препис записника о главној расправи са донетим решењем достављен уз позив за главну расправу која је заказана за 22.10.2008. године а што се закључује из повратнице која се налази у списима предмета и коју је тужена примила 03.09.2008. године. Како је решење постало правноснажно заснована је месна надлежност првостепеног суда и оно није предмет оцене жалбеног поступка из наведених разлога.
Председник већа-судија,
Драгијана Дробњак, с.р.