Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Облигационо право » Гж 1186.21 Дуг
Гж 1186.21 Дуг
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ-
Гж-1186/21
01.06.2021. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија Јасмине Јовановић, председника већа, Амеле Бабовић Васић и Александре Прешић, чланова већа, у парници по тужби тужиоца „АА“, Република …, идентификациони број уписан у регистру привредних субјеката …, чији су пуномоћници Милан Јоксовић и Дејан Ћулафић, адвокати из …, против туженог „ББ“, општина …, ЈМБГ …, чији је пуномоћник Борис Рибаровски, адвокат из …, ради дуга, вредност предмета спора 4.189.458,47 динара, одлучујући о жалби туженог изјављеној против пресуде Основног суда у Параћину 7П.бр.454/20 од 16.12.2020. године, у седници већа одржаној дана 01.06.2021. године, донео је
П Р Е С У Д У
1. ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба туженог „ББ“ и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Параћину 7П.бр.454/20 од 16.12.2020. године.
2. ОДБИЈА СЕ као неоснован захтев тужиоца „АА“ за накнаду трошкова другостепеног поступка.
О б р а з л о ж е њ е
Ставом I изреке побијане пресуде одбијен је као неоснован приговор недостатка пасивне легитимације туженог „ББ“, општина ….
Ставом II усвојен је тужбени захтев тужиоца „АА“, идентификациони број уписан у регистру привредних субјеката Републике …, па је обавезан тужени „ББ“, општина …, ЈМБГ … да тужиоцу исплати износ од 35.628,04 евра са законском затезном каматом у висини референтне каматне стопе Европске централне банке на главне операције за рефинансирање увећане за 8% поена почев од 27.06.2019. године па до коначне исплате, у року од 15 дана од дана пријема писаног отправка пресуде, под претњом извршења.
Ставом III одбијен је као неоснован предлог туженог „ББ“, општина … да тужилац „АА“, Република … у депозит Основног суда у Параћину уплати на име предујма трошкова парничног поступка износ од 2.000 евра.
Ставом IV обавезан је тужени да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у износу од 253.394,00 динара, у року од 15 дана од дана пријема писаног отправка пресуде, под претњом извршења.
Против наведене пресуде жалбу је благовремено, преко пуномоћника, изјавио тужени, побијајући је у целости због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.
Тужилац је, преко пуномоћника, доставио одговор на жалбу, предлажући да другостепени суд жалбу туженог одбије као неосновану и потврди побијану пресуду.
Испитујући побијану пресуду на основу чл. 386 Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ број 72/11 … 18/20), Апелациони суд је утврдио да је жалба туженог неоснована.
Побијана пресуда није донета уз битне повреде одредаба парничног поступка из чл. 374 ст. 2 тач. 1 до 3, 5, 7 и 9 ЗПП, на које другостепени суд пази по службеној дужности, а ни уз битну повреду одредаба парничног поступка из чл. 374 ст. 2 тач. 12 ЗПП, на коју жалба туженог неосновано указује, јер је изрека пресуде разумљива, не противречна сама себи ни разлозима пресуде, пресуда садржи јасне и непротивречне разлоге о битним чињеницама и о битним чињеницама не постоји противречност између онога што се у разлозима пресуде наводи о садржини изведених доказа и самих тих доказа, тако да пресуда нема недостатака због којих се не би могла испитати.
Побијаном пресудом првостепени суд је утврдио да је тужени у априлу 2019. године боравио у …, Република …, без уплаћене полисе осигурања, односно осигурања путника за време пута и боравка у иностранству. Дана 18.04.2019. године тужени је имао здравствених проблема, док је био на улици … остао је без свести, доживео је срчани напад и од стране Хитне помоћи превезен је на лечење у болницу тужиоца „АА“, где је био на лечењу до 30.04.2019. године, у ком периоду је више дана био у коми, уграђена су му два стента и имао је свакодневну негу уз терапију коју је примао три пута дневно до отпуста из болнице. Даље је утврђено да је супруга туженог „ВВ“, по сазнању да јој је супруг смештен на лечење у болници у …, истог дана 18.04.2019. године у 16:13 часова уплатила на име туженог полису осигурања - осигурање путника за време пута и боравка у иностранству код осигуравајуће куће „ДД“, а посредством Туристичке агенције „ГГ“ и да је истог дана у 21 час отпутовала за …. Супруга туженог је по доласку у болницу у … предала наведену полису осигурања од 18.04.2019. године рачуноводству болнице. Ни тужени, а ни његова супруга нису се противили пружању медицинских услуга од стране болнице у којој је тужени био на лечењу, овде тужиоца. Након завршеног лечења туженог тужилац је покушао наплату трошкова лечења код осигуравајуће куће „ДД“ на основу полисе осигурања број … од 18.04.2019. године, коју је супруга туженог предала рачуноводству болнице, међутим тужилац је дана 10.06.2019. године од наведене осигуравајуће куће добио документ – Одбијеницу, у којој је наведено да, иако је осигураник „ББ“ хоспитализован/лечен у болници „АА“, његово лечење није покривено путничким осигурањем, па из тих разлога „ДД“ није у могућности да преузме трошкове лечења у складу са одредбама и условима путног осигурања (чл. 3 ст. 1). Осим тога, утврђено је да је полиса осигурања закључена након почетка путовања и када је тужени већ примљен у болницу, тако да не постоји обавеза осигуравача за покриће трошкова, јер полиса није закључена у складу са одредбама и условима путног осигурања. Такође је утврђено да тужени није осигураник Фонда здравственог осигурања Републике …, пре одласка у Републику … није имао заснован радни однос, нити је био пријављен код Националне службе за запошљавање, тако да ни пре одласка у иностранство од надлежног Фонда здравственог осигурања Републике … није тражио потврду за коришћење здравствене заштите у иностранству, сходно одредби чл. 114 ст. 1 и 2. Закона о здравственој заштити („Службени гласник РС“ број 25/19).
Приговор недостатка пасивне легитимације на страни туженог првостепени суд је одбио као неоснован, јер тужени током поступка није доставио полису осигурања која би покрила и предметни догађај, нити потврду Фонда здравственог осигурања Републике …. Полиса путног осигурања од 18.04.2019. године, која је закључена са „ДД“, закључена је након што је тужени отпутовао и након што је примљен у болницу, тако да предметни догађај није представљао будући и неизвестан догађај, што указује да тужилац нема правни основ за утужење „ДД“, мада је тужилац покушао намирење свог потраживања од ове осигуравајуће куће. Осим тога тужени није пружио тужиоцу ни један доказ који би указивао да је лечење туженог у Републици … покривено осигурањем код Фонда здравственог осигурања Републике ….
Чињеница да тужени од тужиоца није тражио указивање медицинске помоћи, обављање интервенције уградње стента и лечење до опоравка, односно да тужени са тужиоцем није био у уговорном односу о пружању медицинске помоћи, по оцени првостепеног суда није од значаја, с обзиром да је тужени био у бесвесном стању када му је указана прва медицинска помоћ, имао је срчане проблеме који су изискивали уградњу стентова и даље адекватно лечење, тако да се, у ситуацији када су туженом живот и здравље били угрожени, поступало у складу са Кодексом лекарске етике, који се у начелу примењује у свим државама света, па и у ….
По налажењу првостепеног суда рачун број … од 12.06.2019. године издат је по важећем ценовнику и у складу са прописима Републике …, а документ „подаци о осигурању“ од 18.04.2019. године садржи податак да осигураник сам плаћа трошкове медицинске услуге. Тужилац је, преко пуномоћника, упутио туженом опомене пред утужење од 11.02.2020. године и 02.03.2020. године, којима је позвао туженог да тужиоцу уплати дуговани износ.
На основу свега наведеног по оцени првостепеног суда тужени је у обавези да измири дуг по рачуну број … од 12.06.2019. године издатом од стране тужиоца на износ од 35.628,04 евра, а који рачун се односи на пружене медицинске услуге ове болнице туженом у периоду од 18.04.2019. године до 30.04.2019. године, који је састављен према важећем ценовнику Републике …, а из разлога што при боравку у иностранству у априлу 2019. године тужени није имао полису путног осигурања за време боравка у иностранству, нити потврду издату од стране Фонда здравственог осигурања Републике … за коришћење здравствене заштите у иностранству. Стога је првостепени суд, у складу са одредбама Закона о облигационим односима, обавезао туженог да тужиоцу исплати наведени износ, са законском затезном каматом од 27.06.2019. године као даном падања у доцњу.
Одлучујући о захтеву туженог да тужилац у депозит Основног суда у Параћину уплати износ од 2.000 евра на име предујма трошкова парничног поступка, првостепени суд је овај захтев, с обзиром на одредабу чл. 2 ст. 1 Уговора између ФНРЈ и Републике … о узајамном правном саобраћају, који је ратификован Уредбом о ратификацији Уговора између ФНРЈ и Републике … о узајамном правном саобраћају („Службени лист ФНРЈ-Међународни уговори и други споразуми“ број 8/55, 2/83-106), као неоснован одбио.
По оцени Апелационог суда побијаном пресудом правилно је и потпуно утврђено чињенично стање од значаја за доношење одлуке у овој правној ствари и на тако утврђено чињенично стање правилно је примењено материјално право када је усвојен тужбени захтев тужиоца, а приговор недостатка пасивне легитимације на страни туженог оцењен неоснованим и одбијен предлог туженог да тужилац у депозит суда уплати износ од 2.000 евра на име предујма трошкова парничног поступка.
Правилно је првостепени суд оценио истицања туженог да он од тужиоца није тражио никакву медицинску услугу, указивање медицинске помоћи, да тужени са тужиоцем није био у уговорном односу о пружању медицинске помоћи, а што тужени понавља и у изјављеној жалби, да овакви наводи нису од значаја за доношење одлуке у овој правној ствари с обзиром да је медицинска установа поступала у ситуацији када су тужиоцу били угрожени живот и здравље.
Неосновани су и жалбени наводи туженог да је тужилац пружањем услуга лечења, које тужени није тражио, одмах прихватио ризик да можда неће моћи да наплати извршене услуге и да је требао да рачуна на ту могућност, јер је и по оцени Апелационог суда управо тужени, крећући на пут у иностранство без полисе путног осигурања и без потврде за коришћење здравствене заштите коју издаје Републички фонд за здравствено осигурање, прихватио ризик да, уколико му у случају потребе буде пружена здравствена заштита у иностранству, сам сноси трошкове пружене медицинске заштите.
Правилно је првостепени суд оценио да полиса осигурања „ДД“ број …, која је издата дана 18.04.2019. године у 16:13 часова, не може да се односи на предметни догађај, јер је тај догађај као осигурани случај већ био наступио у време њеног издавања, тако да тужилац своје потраживање не може да наплати од „ДД“ као осигуравача. Законом о облигационим односима прописано је у чл. 897 да се уговором о осигурању обавезује уговарач осигурања да плати одређени износ организацији за осигурање (осигуравач), а организација се обавезује да, ако се деси догађај који представља осигурани случај, исплати осигуранику или неком трећем лицу накнаду, односно уговорену своту или учини нешто друго, а у чл. 898 у ст. 1 да догађај с обзиром на који се закључује осигурање (осигурани случај) мора бити будући, неизвестан и независан од искључиве воље уговарача, у ст. 2 да је уговор о осигурању ништав ако је у часу његовог закључења већ настао осигурани случај, или је тај био у наступању, или је било извесно да ће наступити, или ако је већ тада била престала могућност да он настане и у ст. 3 да ако је уговорено да ће осигурањем бити обухваћен и период који претходи закључењу уговора, уговор ће бити ништав само ако је у часу његовог закључења заинтересованој страни било познато да се осигурани случај већ догодио, односно да је већ тада била престала могућност да се он догоди.
Правилно је првостепени суд оценио и да тужилац своје потраживање не може да наплати ни од Републичког фонда за здравствено осигурање, јер тужени није био осигураник тог Фонда. Одредбама Закона о здравственом осигурању („Службени гласник РС“ број 107/05 ... 10/16), који је био на снази до 10.04.2019. године, чл. 62 до 71, као и одредбама Закона о здравственом осигурању („Службени гласник РС“ број 25/19), чл. 111 до 119, који је ступио на снагу 11.04.2019. године, право на коришћење здравствене заштите у иностранству на терет средстава обавезног здравственог осигурања предвиђено је само за осигуранике, односно осигурана лица Републичког фонда за здравствено осигурање. Првостепени суд је у побијаној пресуди навео Закон о здравственој заштити („Службени гласник РС“ број 25/19), уместо Закон о здравственом осигурању („Службени гласник РС“ број 25/19), али је правилно навео садржину одредби чл. 114 ст. 1 и 2 и чл. 116 Закона о здравственом осигурању, тако да се по оцени Апелационог суда ради о очигледној грешци у писању, која није била од утицаја на правилност одлуке првостепеног суда.
Не доводи се у сумњу правилност побијане пресуде ни жалбеним наводима туженог да је првостепени суд, иако је тужени оспорио тужбу по основу и висини, прихватио висину рачуна тужиоца без икаквог вештачења и доказивања од стране тужиоца. Тужилац је доставио одређену документацију, поред осталог и рачун од 12.06.2019. године, у прилог својих тврдњи о висини потраживања тужиоца у смислу одредбе чл. 231 ст. 2 ЗПП, док тужени није оспорио висину постављеног тужбеног захтева ни достављених доказа истицањем неких конкретних чињеница, ни предлагањем конкретних доказа на основу одредбе чл. 231 ст. 3 ЗПП, тако да је првостепени суд, на основу достављених доказа, правилно утврдио висину потраживања тужиоца.
Неосновани су и жалбени наводи туженог да је тужилац, ако је већ хтео да тужи, могао да тужи само Републику …, пошто је тужени држављанин Републике …, а без икаквог покрића за плаћање учињених здравствених услуга, а да би Република … после проценила да ли би регресно тужила туженог.
Правилна је и одлука првостепеног суда којом је, из разлога наведених у побијаној пресуди, одбијен предлог туженог да се тужилац обавеже на обезбеђење парничних трошкова, која одлука се конкретним жалбеним наводима туженог и не оспорава.
Одлука о трошковима парничног поступка донета је правилном применом одредаба чл. 153 ст. 1, чл. 154 и чл. 163 ст. 1 и 2 ЗПП, Тарифе о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката и Закона о судским таксама, а ова одлука се конкретним жалбеним наводима туженог такође не оспорава.
Из свих наведених рзлога Апелациони суд је, применом одредбе чл. 390 ЗПП, одлучио као у ставу 1. изреке ове пресуде.
Пошто је тужилац тражио трошкове поступка поводом достављеног одговора на жалбу, одлучујући о овом захтеву на основу чл. 165 ст. 1 ЗПП, Апелациони суд је, налазећи да састав одговора на жалбу није био нужан за доношење одлуке о изјављеној жалби, захтев тужиоца као неоснован одбио, како је то у ставу 2. изреке ове пресуде наведено.
Председник већа-судија
Јасмина Јовановић,с.р.