Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Стварно право » Гж 123.11 Накнада
Гж 123.11 Накнада
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: ГЖ 123/11
Дана: 02.03.2011. године
К р а г у ј е в а ц
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија: Обрена Јездића, председника већа, Снежане Ковачевић и Надежде Видић, чланова већа, у парници тужиоца Ж. М. из К., чији је пуномоћник З. К. адвокат из К., против тужених Града К., чији је заступник Јавни правобранилац града и Дирекције за планирање и изградњу К., чији је пуномоћник С. Р., ради накнаде, вредност спора 281.921,83 динара, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Основног суда у Краљеву П-1084/10 од 07. јула 2010. годиине, у седници већа одржаној 02. марта 2011. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
УКИДА СЕ пресуда Основног суда у Краљеву П-1084/10 од 07. јула 2010. године и предмет враћа истом суду на поновно суђење.
О б р а з л о ж е њ е
Ставом првим изреке побијане пресуде одбијен је тужбени захтев тужиоца М. Ж. из К., којим је тражио да се тужени Град К. и Дирекција за планирање и изградњу К. обавежу, да тужиоцу на име правичне накнаде за кп.бр. 5487/44 КО К., солидарно исплате износ од 281.921,83 динара и ову катастарску парцелу укњиже на Град К. о свом трошку и без присуства тужиоца, као неоснован.
Изреком у ставу другом обавезан је тужилац да туженом Граду К. надокнади парничне трошкове у износу од 49.000,00 динара.
Против ове пресуде тужилац је благовремено, преко свог пуномоћника, изјавио жалбу побијајући је из ових законских разлога предвиђених одредбом чл. 360 ст. 1 ЗПП.
Тужени Град К. је преко свог заступника поднео одговор на жалбу у коме је предложио да се првостепена пресуда потврди.
Испитујући оспорену пресуду на основу чл. 372 ЗПП Апелациони суд је утврдио да је жалба основана.
Првостепена пресуда донета је уз битну повреду поступка из чл. 361 ст. 2 тач. 12 ЗПП и на основу погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, а нашта се основано и у жалби указује.
Наведена битна повреда састоји се у томе што пресуда не садржи разлоге у погледу свих одлучних чињеница и што су дати разлози нејасни и супротни стању у списима предмета.
На основу оцене изведених доказа првостепени суд је утврдио да је тужилац, као купац од сведока С. Ђ., као продавца на основу уговора о купопродаји ОВ. 6621/01 од 22.11.2001. године и анекса тог уговора ОВ.бр. 5283/4 од 07.08.2004. године купио кп.бр. 5487/34 која је по култури стамбена зграда површине 165м2 и двориште површине 525м2 и спорну кп.бр. 5487/44 КО К., која је по култури њива прве класе површине 169м2.
На основу тапије Општинског суда у Краљеву Р-486/06 од 26.05.2006. године потврђено је да је тужилац власник наведених непокретности које је купио по цитираним уговорима.
Преко вештака геометра утврђено је да се део спорне кп.бр. 5487/44 КО К., у површини од 0.00.71 ха налази ван ограђеног дворишта тужиоца и да представља саставни део улице Друге пролетерске, док се преостали део ове парцеле у површини од 0.00.98 ха налази унутар ограђеног дворишта тужиоца и у саставу је кп.бр.5487/34 која представља двориште тужиоца.
Саслушањем сведока С. Ђ. првостепени суд је утврдио да је кућу, коју је правио сведоков отац од 1971. до 1974. године, а која се налазила на кп.бр. 5487/34, у чијем саставу је и спорна кп.бр. 5487/44 КО К., као део дворишта, као наследник свога оца, продао тужиоцу 2001. године по уговорима о којима је претходно било речи. Тужиоцу је продао део парцеле унутар ограђеног дворишта коју је чинила жива ограда и гвоздена ограда са бетонским парапетом са јужне стране, а у то време спорни део кп.бр. 5487/44 представљао је део макадамског пута који је пре пет-шест година асфалтиран.
Оцењујући исказ наведеног сведока суд је извео закључак да су се власници одрекли делова својих парцела који су заузети приликом проширења и асфалтирања те улице и с обзиром да је сведок продао тужиоцу кућу и постојећи плац у оквиру ограде, закључио је да је правни претходник тужиоца напустио спорни део кп.бр. 5487/44 КО К. у површини од 71м2 који је припојен улици и да је на такав начин престало право својине тадашњег власника С. Ђ., сходно чл. 46 Закона о основама својинскоправних односа, на делу парцеле који је предмет спора и да због тога на тужиоца није могао да пренесе право својине на делу парцеле који је у саставу улице која је сада асфалтирана, те због тога тужиоц нема право да потражује накнаду за спорни део наведене парцеле од тужених.
Такође је оценио да је неоснован и тужбени захтев тужиоца и у делу којим тражи да се кп.бр. 5487/44 КО К. укњижи на првотуженог, јер не постоји правни основ за прелазак права својине на целој парцели, с обзиром да је тужилац остао у државини дела ове парцеле у површини од 98м2, а на коме је стекао права својине куповином од сведока С. Ђ.
Са напред наведених разлога у целости је одбио тужбени захтев тужиоца према туженима.
За сада се не могу прихватити разлози из побијане пресуде да је правни претходник тужиоца, сведок С. Ђ., напуштањем изгубио право својине на делу кп.бр. 5487/44 у површини од 0,71 ар а који је заузет изградњом и асфалтирањем улице, јер то не произилази на основу интегралне садржине његовог исказа. Сведок С. Ђ., између осталог је у свом исказу навео, да у време када је тужиоцу продао наведене непокретности, није знао, јер нису изводили геометра да се део кп.бр. 5487/44 налази ван ограде и да је због тога тужиоцу рекао да му продаје ограђени део дворишта, при чему није утврђено ко је и када поставио ограду са јужне стране плаца.
Одредбом чл. 46 ЗОСПО, на коју се позвао првостепени суд прописано је да право својине престаје напуштањем ствари, да се ствар сматра напуштеном када њен власник на несумњив начин изрази вољу да не жели више да је држи, а да напуштена непокретност прелази у друштвену својину у тренутку њеног напуштања.
Правилним тумачењем напред наведених законских одредби произилази да право својине на ствари престаје напуштањем уз испуњење два услова и то изражене воље неког власника, на несумњив начин, да ствар више не користи, односно да је напусти, а што значи да се одриче права својине на ту ствар коју престаје да држи, односно користи а што представља други услов за губитак права својине на напуштеној ствари. Воља власника о напуштању ствари треба да буде јасна и несумњива, јер је нормално и уобичајено понашање сваког власника да своју ствар не напусти и да задржи својину на њој.
Околност да правни претходник тужиоца није оградио спорни део кп.бр. 5487/44 КО К. у површини од 0,71 ар, јер ни сам није знао где је тачно међна линија између ове парцеле и макадамског пута који је касније асфалтиран, јер није изводио геометра, нити га је изводио када је тужиоцу продао наведену парцелу, није истовремено и доказ, супротно разлозима из побијане пресуде да је сведок С. Ђ., на несумњив начин изразио вољу да напусти спорни део земљишта, при чему на поуздан начин није ни утврђено када је то „напуштање“ уследило, а које би евентуално могло да представља правни основ сходно одредби чл. 46 ст. 3 ЗОСПО, за прелаз напуштеног дела земљишта у друштвену својину, сада државну својину.
По оцени Апелационог суда онај ко нема свест и уверење да му неки део непокретности не припада у својину и због тога га не користи, не може се сматрати лицем које је на несумњив начин изразило вољу, да не користи део своје непокретности.
Имајући у виду да је тужилац и према извештају катастра уписан као власник и кп.бр. 5487/44 са целином, а која је по култури њива, нема никакве сумње да је у питању фактичка експропријација дела кп.бр. 5487/44 КО К., а са којих разлога се такође не могу прихватити разлози из побијане пресуде да тужилац нема право на новчану накнаду као ни право да захтева да се спорни део од 0,71 ар, у површини која је утврђена вештачењем, упише као својина првотуженог, односно правног лица у чију корист је извршена фактичка експропријација.
На основу свега изнетог произилази да је побијана пресуда, уз учињену битну повреду поступка, донета и на основу погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, а због чега се не може испитати ни правилност примене материјалног права приликом њеног доношења, па је морала бити укинута на основу чл. 376 ст. 1 и 377 ЗПП.
У поновном поступку првостепени суд ће отклонити пропусте на које му је указано и на основу резултата расправљања, а при том имајући у виду пасивну легитимацију тужених, да ли су уписани као корисници улице, у чијем саставу је спорни део кп.бр. 5487/44 КО К., ценећи и друге жалбене наводе, одлучиће о конкретним тужбеним захтевима тужиоца.
Укинута је и одлука о трошковима поступка, јер зависи од коначног исхода парнице.
Пресдедник већа-судија,
Обрен Јездић,с.р.