Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Накнада штете » Гж 123.13 Накнада штете
Гж 123.13 Накнада штете
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Гж бр. 123/13
06.03.2013. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија: Зорана Хаџића, председника већа, Драгице Петровић и Сузане Видановић, чланова већа, у парници тужиоца М. З. из К., чији је пуномоћник Б. М., адвокат из К., против тужене Р. С. – М. П., коју заступа Републички јавни правобранилац – Одељење у К., ради накнаде штете, решавајући о жалби тужиоца изјављеној на пресуду Основног суда у Крагујевцу број 7П-3227/10 од 14.08.2012. године, у седници већа одржаној дана 06.03.2013. године, донео је
П Р Е С У Д У
ОДБИЈА СЕ жалба тужиоца и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Крагујевцу број 7П-3227/10 од 14.08.2012. године.
О б р а з л о ж е њ е
Ставом првим ожалбене пресуде, одбија се тужбени захтев да се обавеже тужена Р. С. – М. П., да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због неоснованог лишења слободе у периоду од 24.12.1999. године до 24.01.2000. године, исплати износ од 505.000,00 динара са законском затезном каматом од дана пресуђења до исплате, у року од 15 дана од дана пријема пресуде под претњом извршења.
Ставом другим обавезан је тужилац да туженој на име надокнаде трошкова парничног поступка исплати износ од 7.500,00 динара, у року од 15 дана од дана правноснажности пресуде под претњом принудног извршења.
Против наведене пресуде тужилац је преко пуномоћника благовремено поднео жалбу, са предлогом да овај суд пресуду укине и предмет врати првостепеном суду на поновно суђење.
Испитујући правилност ожалбене пресуде у смислу одредбе чл. 372 ЗПП, Апелациони суд је нашао да жалба тужиоца није основана.
У спроведеном поступку нема битних повреда одредаба парничног поступка из чл. 361 ст. 2 ЗПП, на које Апелациони суд пази по службеној дужности и због којих би се пресуда имала укинути.
Из списа у овој правној ствари и образложења ожалбене пресуде произилази да је против тужиоца, као окривљеног вођен кривични поступак у предмету К.бр.9/2007 пред Општинским судом у Новом Саду, да му је дана 26.04.1997. године уручена оптужница од 04.04.1997. године као и допис од 22.04.1997. године, те да је оптужница ступила на правну снагу јер се окривљени није жалио. Према окривљеном је решењем од 01.04.1998. године одређено суђење у одсуству, окончано пресудом поменутог Општинског суда у Новом Саду, Одељење у Бачком Петровцу број I-К-25/97 од 05.11.1998. године, тако што је окривљени оглашен кривим и осуђен на казну затвора у трајању од 8 месеци. Тужилац је по поменутој пресуди био на издржавању казне у Окружном затвору у Новом Саду у периоду од 24.12.1999. године до 24.01.2000. године. Међутим, решењем Општинског суда у Новом Саду број Кв-1/2000 од 25.01.2000. године дозвољено је понављање кривичног поступка по правноснажној пресуди, те је поступак окончан обуставом због наступања апсолутне застарелости кривичног гоњења решењем истог Општинског суда број К-9/2007 од 01.03.2007. године.
Имајући у виду изложену околност, да је тужилац, као окривљени уредно примио оптужницу од 04.04.1997. године, да се својим понашањем, пре свега пресељењем на другу адресу без обавештења суда, а и неинтересовањем за кривични поступак, за који је знао, проузроковао лишење слободе упућивањем на издржавање казне затвора по правноснажној пресуди К.бр.25/97 од 05.11.1998. године, где је провео 32 дана, те да је решењем Кв-1/2000 од 25.01.2000. године дозвољено понављање поступка, који је окончан обустављањем поступка због наступања апсолутне застарелости кривичног гоњења решењем Општинског суда у Новом Саду, Одељење у Бачком Петровцу број К.бр.9/2007 од 01.03.2007. године.
Имајући у виду изложене околности, а посебно да је тужилац уредно примио оптужницу од 04.04.1997. године, те да је својим понашањем, пре свега пресељењем на другу адресу без обавештења суда знајући за кривични поступак који се против њега водио, за који се није интересовао, је проузроковао суђење у одсуству и потом упућивање на издржавање казне затвора по правноснажној пресуди, где је провео 32 дана, након чега је 25.01.2000. године дозвољено понављање поступка, окончано обуставом поступка због наступања апсолутне застарелости кривичног гоњења, првостепени суд је по налажењу Апелационог суда у Крагујевцу, правилном применом материјалног права закључио да у конкретном случају нису испуњени услови за досуђење нематеријалне штете због неоснованог лишења слободе, због чега је тужбени захтев одбијен у ставу првом изреке ожалбене пресуде, за који став је првостепени суд дао довољне, јасне и за овај суд прихватљиве разлоге.
Супротно наводима жалбе тужиоца, првостепени суд је правилно утврдио да је тужилац примио оптужницу у кривичном поступку, при чему тужилац своју тврдњу да се потпис тужиоца на повратници о уручењу оптужнице разликује од његовог потписа на пуномоћју у парници, ничим нису доказани, а што је могло бити предмет графолошког вештачења, што тужилац у парници није предложио, због чега оваквим жалбеним наводима закључак првостепеног суда није доведен у сумњу.
Апелациони суд је посебно ценио околност истакнуту у жалби да је тужилац протеран из И. те да је са целом породицом дошао у К., нашавши да ова чињеница за тужиоца није оправдавајућа, будући да му је оптужница уредно уручена 26.04.1997. године, а да се у К. пријавио тек у августу 1997. године, из чега произилази да пребивалиште није променио неколико месеци, а био је недоступан суду, због чега је и одређено суђење у одсуству.
Осим тога, тужилац је био на издржавању казне затвора по правноснажној кривичној пресуди, при чему није било места обустављању кривичног поступка због наступања апсолутне застарелости кривичног гоњења у поступку по ванредном правном леку, усвајањем предлога за понављање поступка, са разлога што је на изложени начин повређен кривични закон у корист окривљеног, сада тужиоца у смислу одредбе чл. 369 ст. тач. 2 Законика о кривичном поступку. Наиме, у поновљеном поступку у корист осуђеног преиспитује се законитост раније правноснажне пресуде према стању ствари које обухвата и чињенице и примену материјалног и процесног права у време њеног доношења. То значи да у поновљеном поступку такво преиспитивање може довести до потпуног или делимичног стављања ван снаге раније правноснажне пресуде и доношења нове ослобађајуће или блаже осуђујуће пресуде, односно до остављање раније правноснажне пресуде на снази. При томе, оваква процесна ситуација, настала од дана правноснажности решења којим је дозвољено понављање поступка у смислу чл. 413 ЗКП, и за време новог суђења, искључује утицај застарелости кривичног гоњења на исход тог поступка. Дакле, према поменутој законској одредби понављање поступка након суђења у одсуству, у ком се остварује искључиво интерес окривљеног који очекује повољнију пресуду од раније донете правноснажне пресуде, независно је од тока или истека рокова застарелости, што значи да застарелост кривичног гоњења не може утицати на исход поступка у време новог суђења у смислу поменуте одредбе чл. 413 ЗКП, чиме је на известан начин дошло и до привилеговања окривљеног и повреде закона у његову корист, на основу чега окривљени, тужилац у овој парници не може остварити право на накнаду нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због издржане казне затвора по правноснажној пресуди у трајању од 32 дана, како је правилно закључио првостепени суд.
Ни осталим наводима жалбе, које је овај суд такође ценио, не доводи се у сумњу правилност чињенично-правног закључка првостепеног суда.
Правилна је и одлука о трошковима поступка донета сходно одредбама чл. 149 и 150 ЗПП, за коју се жалбом и не наводи у чему се састоји њена неправилност.
На основу изнетих разлога, а сагласно овлашћењу из одредбе чл. 375 ЗПП („Службени гласник РС“ број 125/2004 и 111/2009) а у вези са одредбом чл. 506 ЗПП („Службени гласник РС“ број 72/2011), Апелациони суд је одлучио као у изреци пресуде.
Председник већа-судија
Зоран Хаџић