Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Облигационо право » Гж 1237.12 Дуг
Гж 1237.12 Дуг
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: Гж-1237/12
Дана 16.03.2012. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија Милорада М. Јанићијевића, председника већа, Драгијане Дробњак и Росе Терзић, чланова већа, у правној ствари тужиоца Б. Ђ. из П., кога заступа пуномоћник С. В., адв. из П., против туженог К. С. из П., ради дуга, решавајући по жалби туженог на пресуду Основног суда у Пријепољу, Судске јединице у Прибоју II4П.бр.1141/11 од 23.11.2011. године, у седници већа одржаној на дан 16.03.2012. године, донео је
П Р Е С У Д У
1. ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Основног суда у Пријепољу, Судске јединице у Прибоју II4П.бр.1141/11 од 23.11.2011. године, тако што се ОДБИЈА тужбени захтев тужиоца Б. Ђ. из П., којим је тражио да се обавеже тужени К. С. из П., да плати тужиоцу на име дуга износ од 408.454,00 динара, са каматом по Закону о висини стопе затезне камате почев од 28.02.2011. године, па до исплате, као неоснован.
2. ОБАВЕЗУЈЕ СЕ тужилац да туженом на име трошкова жалбеног поступка плати износ од 35.938,00 динара, у року од 15 дана по пријему пресуде, под претњом извршења.
О б р а з л о ж е њ е
Ожалбеном пресудом у ставу 1. усвојен је тужбени захтев тужиоца, па се обавезује тужени да тужиоцу на име дуга плати износ од 408.454,00 динара, са каматом по Закону о висини стопе затезне камате, почев од 28.02.2012. године, па до исплате.
У ставу 2. обавезује се тужени да тужиоцу плати износ од 60.940,00 динара, на име трошкова спора.
Против наведене пресуде, тужени је изјавио жалбу преко пуномоћника, са предлогом да се побијана пресуда преиначи у правцу жалбених навода или укине и предмет врати истом суду на поновно суђење.
Разматрајући ожалбену пресуду у смислу чл. 372 ЗПП, Апелациони суд је нашао:
Жалба је основана.
По налажењу Апелационог суда, побијана пресуда се заснива на погрешној примени материјалног права, те је стога имало места њеном преиначењу.
Наиме, првостепени суд изведеним доказима, који међу странкама овде нису ни спорни, утврђује да је између овде тужиоца као адвоката и туженог постигнут договор да тужилац заступа у предмету пред Општинским судом у Прибоју, по тужби туженог против ЕПС Електродистрибуција У., ради накнаде штете, коју је тужени претрпео, јер му је у пожару изгорела кућа. Поступак се водио у предмету под П.бр. 425/04, а затим након укидања под П.бр. 383/08. И тужилац у тужби и тужени у својој речи на расправи наводе, да је између странака дошло до таквог договора, да је овде тужилац усмено уговорио са туженим, да му поред трошкова који припадају по адвокатској тарифи, припада и 10% од оствареног износа на име накнаде штете, односно како је наплаћен главни дуг са каматом од 6.426.543,00 динара, износ од 642.654,30. По окончању парничног поступка, тужени је, по наводима тужиоца, отказао даље пуномоћје тужиоцу, с тим што су се договорили да тужилац туженом напише и захтев за извршење, што је исти учинио. Такође, приликом договора о заступању, тужилац је уговорио обавезу на страни туженога у износу од 500 евра, на име трошкова припреме за подизање тужбе.
Међу странкама је неспорно да је тужени исплатио износ од 500 евра, као и износ од 500.000,00 динара, након наплате главног дуга са каматом и трошковима поступка, а да је по опомени од стране тужиоца, тужени одбио да изврши исплату.
Првостепени суд усваја постављени тужбени захтев и налази да је овде тужени обавезан да испоштује договор између њега и тужиоца, као пуномоћника, јер је то уговор о делу, сходно чл. 600 ЗОО, а и обзиром на чл. 3 Тарифе о наградама и накнадама за рад адвоката, којима је предвиђено да поред награде чија је висина одређена овом тарифом, адвокат и странка могу писмено уговорити паушалну награду или накнаду у потенцијалном износу.
При овоме првостепени суд тумачи наведену одредбу тако што налази да писмена форма споразума није обавезна, а како нема даљих разлога, овај суд претпоставља да је одлука првостепеног суда базирана на одредби чл. 600 ЗОО, јер у том случају писмена форма није обавезна.
Овај суд налази да је суд, доносећи одлуку као у изреци, погрешно применио материјално право одредбу чл. 3 Тарифе о наградама и накнадама за рад адвоката, јер се однос између адвоката као пуномоћника и странке уређује на основу Закона о адвокатури, где Управни одбор Адвокатске коморе Србије доноси и Тарифу о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката, па је у питању lex specialis када се тиче регулисања овог односа на кога се не могу применити одредбе Закона о облигационом односима, сем у случају, да предметном тарифом није нешто регулисано.
Чланом 3 предметне Тарифе о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката ( „Сл.лист СРЈ“, број 54/98, а коначно „Службеним гласником РС“, бр. 129/2007, те 53/2010), и даље је остао регулисан однос између пуномоћника адвоката као пуномоћника странке на начин како је то цитирано. Односно одредбом члана 3 у ставу 1 је наведено да поред награде чија је висина одређена овом тарифом, адвокат и странка могу писмено уговорити паушалну награду или накнаду у процентуалном износу.
У ставу 2 истог члана је наведено да у грађанским, управним стварима и вансудским поступцима у писменом споразуму о додатној награди ће се определити предмет и вредност спора, као и проценат уговорене награде и услови примене споразума, с тим да висина ове награде може износити највише 30% од ове вредности.
Из ових одредби, по оцени овога суда, несумњиво произилази, да споразум који постигну адвокат као пуномоћник странке, а везано за право пуномоћника да поред награде чија је висина утврђена тарифом о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката, истим може уговорити и награду у процентуалном износу, али у писменој форми и да је писмена форма нужна и потребна о чему говори и одредба става 2 члана 3 и децидно наводи шта та писмена форма уговора мора да садржи, односно да се у таквом споразуму у писменој форми мора определити предмет и вредност спора, као и проценат уговорене награде и услови примене споразума, с тим да висина ове награде може износити највише до 30% од ове унапред одређене вредности. Значи тада се опредељује вредност спора, његов предмет и проценат уговорене награде, што све указује да је овакав споразум lex specialis за односе између адвоката као пуномоћника странке, иако се по својој суштини ради о уговору о делу, одредбе члана 600 ЗОО.
Како потраживање тужиоца није основано јер није утемељено у закону, то закључени споразум усменим путем не производи правно дејство, па се тужбени захтев појављује као неоснован.
Стога је имало места преиначењу одлуке првостепеног суда, те је одлучено као у ставу 1. изреке ове пресуде.
С обзиром на постигнути успех у жалбеном поступку и коначни успех у овој парници, суд је досудио нужне и потребне трошкове туженог који су настали поводом жалбе, па је сходно чл. 149, 150 и 161 ЗПП.
Са изложеног, на основу чл. 380 ЗПП, а у вези чл. 506 новог ЗПП, одлучено је као у изреци.
Председник већа- судија
Милорад М. Јанићијевић, с.р.