Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Накнада штете » Гж 1249.13 Накнада штете
Гж 1249.13 Накнада штете
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: ГЖ. 1249/13
Дана: 22.04.2013. године
К р а г у ј е в а ц
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија: Oбрена Јездића, председника већа, Надежде Видић и Снежане Ковачевић, чланова већа, у парници тужилаца М. М., Љ. М. и малолетне А. М., чији је законски заступник отац М. М., сви из Л., чији је заједнички пуномоћник Б. Л., адвокат из Б., против тужене Р. С. – М. П., Основног суда у Ч., ради накнаде штете, вредност спора 551.596,00 динара, одлучујући о жалби тужене изјављене против пресуде Основног суда у Крушевцу, Судске јединице у Брусу II-11 П. бр. 1466/2012 од 30. јануара 2013. године, у седници већа одржаној 22.04.2013. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
УКИДА СЕ пресуда Основног суда у Крушевцу, Судске јединице у Брусу II-11 П. бр. 1466/2012 од 30. јануара 2013. године и предмет враћа истом суду на поновно суђење.
О б р а з л о ж е њ е
Изреком ожалбене пресуде под I наложено је туженој Р. С. – М. П., Основном суду у Ч., да тужиоцима М. М., Љ. М. и малолетној А. М. плати:
1. на име накнаде нематеријалне штете износ од по 120.000,00 динара, са законском затезном каматом од дана пресуђења 30.01.2013. године.
2. на име материјалне штете:
а) износ од 65.000,00 динара, са каматом од дана пресуђења 30.01.2013. године,
б) износ од 97.406,36 динара, са законском затезном каматом од 18.11.2002. године,
в) износ од 14.094,00 динара, са законском затезном каматом од 18.09.2007. године,
г) износ од 15.096,00 динара, са законском затезном каматом од 09.11.2007. године, па до исплате наведених износа, у року од 15 дана по пријему пресуде.
Изреком ожалбене пресуде под II наложено је туженој Р. С., М. П., Основном суду у Ч. да тужиоцима М. М., Љ. М. и малолетној А. М. плати на име трошкова парничног поступка износ од 161.836,00 динара.
Против ове пресуде жалбу је благовремено изјавила тужена побијајући је због погрешне примене материјалног права.
Испитујући ожалбену пресуду на основу чл. 386 ЗПП („Службени гласник РС“ бр.72/11), Апелациони суд је утврдио:
Жалба је основана.
Првостепена пресуда је донета уз битну повреду поступка из чл. 374 став 2 тачка 12 ЗПП-а, на коју се посредно жалбом указује, као и уз неправилну примену одредби материјалног права због чега ни чињенично стање није правилно и потпуно утврђено.
У поступку који је претходио доношењу ожалбене пресуде утврђено је да је Одлуком Уставног суда Србије Уж. бр. 1474/2010 од 08. 12. 2011. године, усвојена уставна жалба тужилаца због повреде права на суђење у разумном року зајамченог одредбом чл. 32 Устава Републике Србије, у предмету И.бр.401/07. Тужиоци су поднели предлог за мирно решавање спора, али по њиховом предлогу није одговорено.
Одлучујући о висини накнаде, првостепени суд полазећи од разлога из одлуке Уставног суда изводи погрешан закључак да тужиоцима припада накнада од по 120.000,00 динара због повреде права личности у смислу чл. 200 ЗОО иако су тужиоци тражили накнаду због повреде права на суђење у разумном року утврђеног Одлуком Уставног суда због чега је суд пропустио да утврди одлучне чињенице од којих према стандардима у примени Европске Конвенције о људским правима, зависи висина накнаде нематеријалне штете због повреде права на суђење у разумном року као једног од права заштићеног и чл. 6 ове Конвенције.
Душевне патње које странка трпи због неразумно дугог трајања поступка пред органима државе којима су поверена јавна овлашћења последица су трпљења због немогућности да се одлука издејствује брзо и тако отклони стрепња и
неизвесност у погледу грађанскоправног положаја и исхода поступка у коме она жели да оствари лични интерес, као стандард су заштићене чл. 6 Европске конвенције о људским правима, али се интензитет душевне патње цени само приликом утврђивања постојања повреде права и то у склопу других чињеница.
Висина накнаде за ово трпљење одређује се према објективним околностима које су такође као стандард заступљене у одлукама Европског суда за људска права, због чега се у спору овакве врсте не цене околности на које упућује ст. 1 чл. 200 ЗОО.
Доношењем новог Устава Републике Србије који је ступио на снагу 08.11.2006.године, Закона о Уставном суду и пратећих подзаконских аката успостављен је унутрашњи механизам заштите основних људских права какво је и право на правично суђење, у складу са заштитом установљеном Европском Конвенцијом о људским правима која утврђује одговорност државе према лицима чија су права повређена неупуштајући се у одговорност конкретних органа којима су поверена јавна овлашћења а чију одговорност држава може утврђивати кроз друге поступке, јер је она одговорна за организацију целокупног система заштите ових права и овлашћена да организује и систем заштите својих интереса у односу на своје органе или непосредне извршиоце у њима, што неутиче на права лица којима су права повређана да накнаду штете траже од државе, али неукључује и њихово право да издејствују одлуку чијом се изреком ствара обавеза за тачно одређен и орган државе.
Основано се жалбом тужене указује да првостепени суд није дао разлоге на основу којих доказа је утврдио да је извршни дужник престао да постоји закључењем стечајног поступка и брисањем из привредног регистра и да су исцрпљена сва средства за спровођење извршења обзиром да према стању у списима није донето решење о обустави поступка и што је могло бити један од основа одговорности тужене за материјалну штету коју су тужиоци претрпели због тога што нису могли да наплате потраживање у извршном поступку.
У поновном поступку првостепени суд ће оценом изведених доказа, доказа који буду накнадно изведени по предлогу странака и применом правила о терету доказивања утврдити висину нематеријалне штете која припда тужиоцима и да ли постоји основ одговорности тужене за накнаду материјалне штете.
Приликом одлучивања о висини накнаде штете имаће у виду сложеност правних и чињеничних питања у наведеном поступку, значај интереса који су тужиоци желелели да остваре у извршном поступку, дужину трајања поступка и евентуални допринос тужилаца дужини његовог трајања, које чињенице су већ утврђене у поступку пред Уставним судом по уставној жалби. Поред тога суд ће ценити и то да ли је исход овог поступка од одлучујућег значаја за грађанскоправни положај тужилаца, односно да ли је одлучујући за њихову егзистенцију (од критичне важности) иако је у питању поступак извршења, или само утиче на њихов материјални положај. Имаће у виду и животни стандард и социјалне прилике у Р. С., да је одлука Уставног суда објављена у Службеном гласнику РС као вид сатисфакције, па ће дати укупну оцену свих ових околности и досудити јединствену накнаду нематеријалне штете.
У односу на истакнути тужбени захтев за материјалну штету утврдиће да ли су исцрпљена сва правна средства за наплату потраживања од дужника или његовог правног следбеника уколико га има, да ли је, према структури капитала извршног дужника, Р. С. имала ефективну контролу над овим предузећем и уколико јесте да ли је због тога или из неког другог основа одговорна за његове дугове утврђене правноснажном пресудом уколико је поверилац изгубио могућност да наплати своје потраживање, (пресуда Европског суда за људска права у Стразбуру бр. 2269/06- Р.Качапор и др. против Републике Србије) утврдиће и друге одлучне чињенице, па ће правилном применом материјалног права донети закониту одлуку о основу и висини одговорности Р. С. за материјалну штету која се тужбом тражи.
Како је укинута одлука о главној ствари, укинута је и одлука о трошковима која зависи од исхода спора.
Из напред наведених разлога Апелациони суд је, сходно одредбама чл. 391 ст.1 и 392 ЗПП, одлучио као у изреци решења.
Председник већа-судија
Обрен Јездић, с. р.