Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Стварно право » Гж 1265.20 Стицање својине
Гж 1265.20 Стицање својине
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
ГЖ-1265/20
27.05.2021. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија Јасмине Јовановић, председника већа, Слободана Петровића и Амеле Бабовић Васић, чланова већа, у правној ствари тужиоца АД „АА“ …, чији је пуномоћник Зорица Марковић, адвокат из …, против тужених „ББ“ из …, чији је пуномоћник Јасмина Милутиновић, адвокат из …, „ВВ“ из … као правног следбеника сада пок. „ГГ“ бив. из …, чији је пуномоћник Дејан Мраковић, адвокат из …, „ДД“ из … и Стечајне масе „ЂЂ“ ДД …, као правног следбеника „ЕЕ“ ДД … у стечају, чији је стечајни управник Весна Коцбек, адвокат из …, а пуномоћник Јелица Меричка адвокат из …, ради утврђења, вредност спора 501.000,00 динара и по тужби Стечајна маса „ЂЂ“ ДД …, као правног следбеника „ЕЕ“ ДД … у стечају, чији је стечајни управник Весна Коцбек из …, а пуномоћник Јелица Меричка, адвокат из …,као тужиоца, против туженог АД „АА“ …, чији је пуномоћник Зорица Марковић, адвокат из …, као туженог, ради утврђења и државине, вредност спора 501.000,00 динара, одлучујући о жалби туженог Стечајна маса „ЂЂ“ ДД …, изјављеној на пресуду Основног суда у Чачку 1П.бр. 1356/18 од 16.12.2019. године, у седници већа одржаној дана 27.05.2021. године, донео је
П Р Е С У Д У
1. ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба туженог Стечајна маса „ЂЂ“ ДД … и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Чачку 1П.бр.1356/18 од 16.12.2019. године.
2. ОДБИЈА СЕ као неоснован захтев туженог Стечајна маса „ЂЂ“ ДД … за накнаду трошкова поступка поводом изјављене жалбе.
О б р а з л о ж е њ е
Побијаном пресудом, ставом првим изреке, утврђено је према туженима „ББ“ из …, „ВВ“ из … (као правном следбенику сада пок. „ГГ“ бив. из …), „ДД“ из … и Стечајној маси „ЂЂ“ ДД …, Република Хрватска, као правног следбеника „ЕЕ“ ДД … у стечају, да је тужилац „АА“ АД … једини и искључиви власник пословног простора постојећег на кп.бр. … КО … који се налази у згради број 1 у приземљу стамбено пословног објекта, број посебног дела 5, грађевинске површине 88 м2, описаног у листу непокретности број … КО …, као пословни простор 4 просторије за које није утврђена делатност са правом заједничког коришћења кп.бр. … КО …, чија је укупна површина 0.03.82 ха (по култури земљиште под зградом – објектом, чија је површина 0.02,52 ха, земљиште под зградом – објектом чија је површина 0.00,52 ха и земљиште уз зграду објекат чија је површина 0.00,78 ха), све описано у листу непокретности број … КО …, што су тужени дужни признати и дозволити тужиоцу да се по основу пресуде упише као власник описаног пословног простора са правом коришћења кп.бр. … и … обе КО …, у књигама катастра и другим јавним књигама све у року од 15 дана од дана пријема пресуде, под претњом принудног извршења.
Ставом другим изреке одбијен је као неоснован, тужбени захтев тужиоца Стечајне масе „ЂЂ“ ДД …, као правног следбеника „ЕЕ“ ДД … у стечају, којим је тражила да се утврди према туженом „АА“ АД …, да је тужилац власник непокретности – пословног простора површине П=87,89 м2, који се налази у приземљу пословно – стамбеног објекта постојећег на кп.бр. … и … КО …, што је тужени дужан признати и дозволити тужиоцу да се по основу ове пресуде упише као власник на напред описаном пословном простору у јавним књигама катастра са правом коришћења кп.бр. … и … обе КО …, као етажног дела зграде, постојећег на истима без икаквог ограничења, све у року од 15 дана од дана пријема пресуде.
Ставом трећим изреке обавезан је тужени Стечајна маса „ЂЂ“ ДД …, као правни следбеник „ЕЕ“ДД … у стечају, да тужиоцу „АА“ АД …, на име трошкова парничног поступка исплати износ од 494.510,00 динара, са законском затезном каматом, почев од дана извршности пресуде до коначне исплате, у року од 15 дана од дана пријема пресуде, под претњом принудног извршења.
Против наведене пресуде тужени „ЂЂ“ ДД … изјавио је жалбу, побијајући је због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.
Испитујући побијану пресуду на основу чл. 386 ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 72/11 … 18/20), Апелациони суд је утврдио да је жалба туженог Стечајна маса „ЂЂ“ ДД … неоснована.
Побијана пресуда није донета уз битне повреде одредаба парничног поступка из чл. 374 ст. 2 тач. 1 до 3, 5, 7 и 9 ЗПП, на које другостепени суд пази по службеној дужности, а ни уз битну повреду одредаба парничног поступка из чл. 374 ст. 2 тач. 12 ЗПП на коју жалба туженог неосновано указује јер пресуда нема недостатака због којих се не би могла испитати.
Побијаном пресудом првостепени суд је утврдио да је Радна организација „ЕЕ“ … отворила своју пословницу у … 1968. године и овластила шефа пословнице „ЖЖ“ да купи пословни простор. Пословни простор купљен је у улици …, купопродајни уговор испред Радне организације „ЕЕ“ …, као купца потписао је „ЖЖ“, пословни простор купљен је и адаптиран друштвеним средствима тадашње Радне организације „ЕЕ“ …, која је на пословном простору имала право коришћења, могла да га користи и са њим располаже у границама закона. Према одредбама Закона о удруженом раду, радници су имали право да сагласно овом закону, основне организације у којима раде издвоје из састава радне организације. Поштујући одредбе наведеног закона, Одлуком од 03.02.1973. године основана је Основна организација удруженог рада „ЗЗ“ … ООУР … са седиштем у …, ул. … број … (сада број …) и уписана је у судски регистар надлежног Привредног суда у Београду решењем Фи.бр. 5314/73 од 25.11.1974. године.
Самоуправним споразумом о подели имовине радних организација на ООУР-е, из седмог месеца 1973. године, Основне организације удруженог рада удружене у Радну организацију „ЕЕ“ … одлучиле су споразумно и једногласно да сву имовину предузећа која је створена заједничким радом и пословањем, поделе између ООУР-а потписника споразума. Подељена средства уписана су у пословне књиге, а подела основних средстава извршена је на темељу књиговодственог стања на ООУР-е код којих су средства инвентарно вођена и чији радници су се њима користили на дан 30.06.1973. године. Пословни простор у … у улици … користили су радници „АА“ ООУР …, па је по наведеном самоуправном споразуму пословни простор припао само том ООУР-у на коришћење. Радници „ЗЗ“ … ООУР …, донели су 16.11.1986. године одлуку о издвајању своје основне организације из састава радне организације. Нова форма пословала је под именом „АА“ …, бавила се истом делатношћу, као и основна организација и имала је седиште у улици … број … . Све промене уписане су у регистру надлежног Привредног суда.
У току 1990. – 1991. године дошло је до пожара у објекту у улици … број …, због чега је тужилац продао пословни простор у улици … број … и та средства уложио у адаптацију оштећеног објекта број … . „АА“ … је својим средствима финансирала адаптацију пословног простора која је завршена 1997. године.
Према решењу о одобрењу и употреби објекта Општинске управе за урбанизам, изградњу, стамбене и комуналне делатности од 22.12.2005. године, накнадно су одобрени радови на индивидуално пословно стамбеном објекту изграђеном на кп.бр. … и … у КО … у улици …, чији су инвеститори „ББ“ из …, „ДД“ из …, „ГГ“ из … и „АА“ … .
Решењем Службе за катастар непокретности број 952-02-2293/2011 од 30.08.2017. године тужиоцу „АА“ … дозвољен је упис права својине на непокретностима на кп.бр. … досадашњег власника „ЕЕ“ ДД … са делом поседа 1/1 тако да је као власник пословног простора у приземљу објекта 1, изграђеног на кп.бр. … КО …, број посебног дела 5, пословни простор 4, просторија за коју није утврђена делатност, све уписано у лн.бр. … КО …, уписан тужилац као власник.
У току поступка тужени „ВВ“ из …, „ДД“ из … и „ББ“ из …, признали су тужбени захтев тужиоца.
На основу овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је нашао да је тужилац стекао право својине на спорном пословном простору у улици … број …, јер је правни претходник тужиоца „ЗЗ“ … ООУР … имао право располагања, управљања и коришћења спорног пословног простора у периоду када је био друштвена својина, да му то право нико није оспоравао док је имао статус основне организације удруженог рада, нити у периоду када се издвојио из РО „ЕЕ“ …, а ни у каснијем периоду, па како је тужилац касније и уписан као власник наведеног пословног простора, првостепени суд је усвојио тужбени захтев тужиоца и одлучио као у ставу првом изреке пресуде.
Одлучујући о тужбеном захтеву туженог Стечајна маса „ЂЂ“ ДД …, првостепени суд је пошао од Споразума о питању сукцесије Анекс Г којим је начелно уређено питање признања власништва између држава следбеника према коме се спорни односи морају решити склапањем билатералних уговора којима би се решила свеукупна имовинско правна питања између држава следбеница, уз поштовање услова реципроцитета, па је нашао да у конкретном случају тужени Стечајна маса „ЂЂ“ ДД … у току поступка није доказала у смислу чл. 231 ст. 2 ЗПП да је између Републике Србије и Републике Хрватске закључен билетарални уговор којим би се предвидела конверзија права коришћења у право својине по основу спроведене приватизације или могућношћу стицања својине по другом основу, а да је са друге стране тужилац „АА“ АД … у току поступка доказао да је власник спорне непокретности, јер је у катастру непокретности решењем од 30.08.2013. године уписан као власник непокретности на којима је дотадашњи власник био тужени „ЕЕ“ ДД … са уделом поседа 1/1, која у поступцима које је водила против АД „АА“ … није успела да оспори упис права својине на спорном пословном простору тужиоцу.
По оцени Апелационог суда побијаном пресудом, правилно је и потпуно утврђено чињенично стање од значаја за доношење одлуке у овој правној ствари и правилно је примењено материјално право и разлоге наведене у побијаној пресуди за доношење те пресуде прихвата и Апелациони суд.
Наиме, Чланом 2 Анекса Г споразума о питањима сукцесије прописано је да ће права на покретну и непокретну имовину која се налази на територији држава сукцесора и на коју су грађани или друга правна лица СФРЈ имала право на дан 31.12.1990. године бити призната, заштићена и враћена од стране те државе у складу са устаљеним стандардима и нормама међународног права и то без обзира на националност, држављанство, боравиште или пребивалиште тих лица. То значи да је услов да тужени Стечајна маса „ЂЂ“ ДД … стекне право на пословном објекту који је предмет овог спора, да је имао право на њему на дан 31.12.1990. године. Како тужени тог датума није имао уписано право својине на купљеном пословном простору јер је исти био друштвена својина, коју нико није могао присвајати, а која по одредбама Закона о удруженом раду није ни припадала туженом, већ је право коришћења на наведеној непокретности имао ООУР „ЗЗ“ …, који је тај простор и користио за рад, како то правилно утврђује првостепени суд, због чега су оцењени као неосновани жалбени наводи којима се указује да је РО „ЕЕ“ … закључила 30.10.1968. године купопродајни уговор за спорни пословни простор, с обзиром да тиме није стекла право својине јер је наведена непокретност и даље остала у режиму друштвене својине, па тужени не може бити њен власник.
Тужени није могао стећи право својине ни из разлога што није постојао фактички реципроцитет између Републике Србије и Републике Хрватске, као бивших република СФРЈ. Влада Републике Хрватске је 1991. године донела Уредбу о забрани располагања и преузимања средстава одређених правних особа на територији Републике Хрватске, којом је имовина правних лица из Србије прешла у својину Републике Хрватске. Важност ове уредбе је више пута продужавана, а у марту месецу 1994. године, Сабор Републике Хрватске је усвојио Закон о забрани располагања и преузимања средстава одређених правних основа на територији Републике Хрватске. Република Хрватска је извршила национализацију имовине српских предузећа и њених држављана, а затим, у највећем броју случајева, их приватизовала, односно продала без накнаде за српска предузећа. Након ступања на снагу Споразума о питањима сукцесије 02. јуна 2004. године, Република Хрватска није ставила ван снаге наведене прописе.
Ради праћења ефективне имплементације споразума о питањима сукцесије између држава наследница СФРЈ формиран је, у складу са чл. 4 споразума, Стални мешовити комитет који, према одредби из овог члана, служи као форум на коме се може дискутовати о проблемима који искрсну у току његове примене. Комитет може, по потреби, да даје одговарајуће препоруке владама држава сукцесора. На састанку Сталног мешовитог комитета држава сукцесора који је одржан 17. и 18. септембра 2009. године у Београду закључено је да споразум о сукцесији није инструмент који је био подобан за директну примену. Република Хрватска није спроводила Анекс Г споразума о питањима сукцесије, јер су судови одбијали тужбене захтеве за враћање имовине, са образложењем да се Анекс Г не може спровести директно, већ након закључења билателарног споразума. Препорука комитета је такође била да заинтересоване државе сукцесори закључе билатералне споразуме ради ефикасне примене споразума. У складу са израженим ставом и препоруком сачињен је нацрт споразума о спровођењу Анекса Г споразума о питањима сукцесије који је усвојила и влада Републике Србије и који је уручен Хрватској страни 31. децембра 2009. године. Република Србија је више пута ургирала одговор. Међутим, Хрватска страна се није изјаснила о понуђеном нацрту. Одлуком Европског суда за људска права у предмету „Младост турист“ АД против Хрватске од 30. јануара 2018. године одбијена је представка апликанта, против Хрватске са образложењем да споразум о сукцесији није био инструмент који је био погодан за директну примену, већ је захтевао имплементацију мера у облику законодавства билетералних споразума, који нису закључени.
Из наведених чињеница произилази да описано понашање Владе Републике Хрватске подразумева реципрочно поступање у Републици Србији, па је и Врховни касациони суд усвојио правни закључак на седници Грађанског одељења која је одржана 27.12.2010. године, а преименован је у правно схватање на седници одржаној 07.02.2011. године, и верификовано 23.02.2011. године, према коме се Анекс Г споразума о питањима сукцесије примењује на питања везано за имовину делова предузећа у Републици Србији који имају седиште на територијама држава сукцесора бивше СФРЈ под условима да постоји фактички реципроцитет.
У односима између Републике Србије и Хрватске очигледно не постоји фактички реципроцитет у примени Анекса Г споразума о питањима сукцесије, јер га Република Хрватска не поштује, па је по оцени Апелационог суда првостепени суд правилно одбио тужбени захтев туженог Стечајна маса „ЂЂ“ ДД … .
Такође, правилно је првостепени суд одлучио као у ставу првом изреке првостепене пресуде, када је усвојио тужбени захтев тужиоца и утврдио да је тужилац власник пословног простора ближе описаног тим ставом изреке, јер у време подношења тужбе 31.08.2006. године није био уписан као власник спорног пословног простора у јавне књиге, због чега је у смислу чл. 194 ЗПП имао правни интерес за подношење тужбе за утврђење овог права.
Како се жалбеним наводима тужене Стечајне масе „ЂЂ“ ДД … не доводи у сумњу правилност првостепене пресуде ни у погледу утврђеног чињеничног стања, ни у погледу примене материјалног права, Апелациони суд је жалбу туженог одбио као неосновану.
Правилна је и одлука о трошковима поступка садржана у ставу трећем изреке првостепене пресуде, донета правилном применом одредаба чл. 153 и чл. 154 ЗПП, Тарифе о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката и Закона о судским таксама с обзиром на постигнути успех по тужбеном и противтужбеном захтеву и истакнуте захтеве за накнаду трошкова поступка.
Из свих наведених разлога, Апелациони суд је, применом одредбе чл. 390 ЗПП, одлучио као у ставу 1. изреке ове пресуде.
Пошто је тужени Стечајна маса „ЂЂ“ ДД … тражио трошкове поводом изјављене жалбе, али са жалбом није успео, одлучујући о овом захтеву туженог на основу чл. 165 ст. 1 ЗПП, Апелациони суд је захтев туженог као неоснован одбио, како је то у ставу 2. изреке ове пресуде наведено.
Председник већа-судија
Јасмина Јовановић,с.р.