Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Стварно право » Гж 130.14 ради утврђења
Гж 130.14 ради утврђења
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: Гж-130/14
Дана 07.05.2014. године
К р а г у ј е в а ц
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судије Мирјане Поповић, председника већа, Надежде Видић и Аца Вучићевића, чланова већа у правној ствари тужилаца И. Б. и М. Б., обоје из В., које заступа пуномоћник Д. Ж., адвокат из П., против тужених А. Ј. из В. и С. Ј. Д. из В., чији је привремени заступник Л. Т, адвокат из М. Ц., ради утврђења, одлучујући по жалби тужених против .пресуде Основног суда у Пожаревцу 37 П.2198/13 од 05.11.2013. године, у седници већа одржаној дана 07.05.2014. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
УКИДА СЕ пресуда Основног суда у Пожаревцу 37 П.2198/13 од 05.11.2013. године и предмет враћа истом суду на поновно суђење.
О б р а з л о ж е њ е
Првим ставом изреке побијане пресуде утврђено је према туженима да није правно ваљана укњижба права својине на кп. бр. 478, 479, 480/1, 1538 и 2308, све уписане у лн. бр.1001 за КО В., извршена по основу пресуде на основу признања П.бр.1147/08-36 од 28.11.2009. године Општинског суда у Пожаревцу, у корист друготужене С. Ј. Д. из В., те се налаже њено брисање у јавним књигама и успостављање пређашњег стања.
Другим ставом изреке одређено је да свака странка сноси своје трошкове.
Против ове пресуде жалбу су благовремено поднели тужени побијајући је због свих законских разлога из чл. 373 ЗПП-а.
Апелациони суд је испитао побијану пресуду у смислу чл. 386 ЗПП („Сл гл. РС“ број 72/11) и нашао да је жалба тужених основана.
Првостепеном пресудом је утврђено да је између тужилаца као поклонопримца и првотуженог А. Ј. из В. као поклонодавца закључен уговор о поклону непокретности, који је оверен под Ов.бр.16787/06 од 16.11.2006. године пред Општинским судом у Пожаревцу. Овим уговором је првотужени А. тужиоцима поклонио непокретности старог стања ближе означених у том уговору, а на истим непокретностима првотужени А. је признао својој кћерки С. Ј. Д., овде друготуженој, својину пресудом на основу признања П.бр.1147/08 од 28.11.2009. године и поред тога што у време када је донета пресуда на основу признања првотужени нити је био власник непокретности, нити је тужена С. имала тековину на тим непокретностима како је пресудом на основу признања утврђено.
Првотужени А. је против овде тужилаца водио парнице ради поништаја предметног уговора о поклону Ов.бр.12921/06 од 05.09.2006. и Ов.бр.6787/06 од 16.11.2006. године, али су исти уговори остали на снази, јер је пресудом П.1316/07-55 од 25.12.2008. године одбијен захтев да се исти пониште, а та пресуда је потврђена пресудом Апелационог суда у Београду Гж.бр.2831/10 од 22.10.2010. године. Првотужени А. је у време када је вођена парница ради поништаја уговора о поклону предметних непокретности, располагао истим непокретностима у корист своје кћерке, овде тужене С., како би осујетио права овде тужилаца. У листу непокретности бр. 1001 за КО В. на предметним парцелама по новом стању уписана је друготужена С. на основу пресуде на основу признања Општинског суда у Пожаревцу П.бр.1147/08-36 од 28.11.2009. године. Првотужени А. је располагао као невласник парцелама на којима је признао својину својој кћерки друготуженој С., из разлога што је истима пре тога располагао уговорима о поклону непокретности који су остали на снази, јер су тужиоци на основу клаузуле интабуланти имали права да се укњиже без А. посебне сагласности, али они то нису учинили. Суд је закључио да јачи правни основ имају тужиоци као савесни уговарачи који су постали власници предметних непокретности на основу правног посла са власником истих, а то је уговор о поклону, да није постојала сметња да се књиже на предметним непокретностима и да су у државини истих. Са друге стране друготужена С. је закључила правни посао са првотуженим који у то време није био власник предметних непокретности, због чега је она била несавесна и фактички је са првотужним закључила фиктиван правни посао који није реализован, обзиром да тужена С. живи у Ф., непознатог је пребивалишта и није у државини предметних непокретности. Због тога укњижба права својине на основу пресуде на основу признања П.бр.1147/08-36 у корист друготужене С. није правноваљана и треба извршити њено брисање и успостављање пређашњег стања, односно омогућити тужиоцима укњижбу на основу правног посла који су закључили са првотуженим.
Овако дати разлози за усвајање тужбеног захтева су нејасни, јер је тужена С. укњижена као власник спорних парцела на основу пресуде на основу признања за коју није утврђено да је укинута, а према одредбама чл. 58в Закона о државном премеру и катастру и уписима права на непокретностима и сада важећем чл. 88 Закона о државном премеру и катастру пресуда представља правни основ за упис права својине на непокретности.
Међутим, приликом одлучивања, првостепени суд није утврдио када се тужена С. уписала као власник спорних непокретности код Службе за катастар непокретности на основу напред наведене пресуде, а није ни расправио да ли тужилац овом тужбом тражи брисање уписа према туженој С. или тражи утврђивање права својине у односу на тужену, у ком случају би суд утврђивао ко има јачи правни основ за стицање права својине.
Одредбом члана 106е став 1 Закона о државном премеру и катастру и уписима права на непокретностима (''Сл. гласник РС'' 83/92…, 10/05) предвиђено је да ако неко сматра да је уписом права на непокретностима повређено његово књижно право, може тужбом тражити брисање уписа у року од 3 месеца од дана сазнања за извршење уписа, а најдоцније у року од 2 године од извршеног уписа.
Нови Закон о државном премеру и катастру (''Сл. гласник РС'' бр. 72/09 и 18/10) уводи нове одредбе у вези уписа, па је одредбом чл. 137 ст. 1 истог Закона прописано да ће у поступку одржавања непокретности Завод по службеној дужности или на захтев странке исправљати све утврђене грешке, недостатке и пропусте у подацима о непокретностима који се могу у року од 5 година од дана уписа у одржавању катастра непокретности, или у року од 5 година од дана почетка примене катастра непокретности исправити, да решење о исправци доноси Републички геодетски завод против кога је дозвољена жалба у року од 15 дана од дана пријема решења, против ког решења је дозвољен управни спор, а сходно чл. 180 ст. 1 истог Закона. Значи, овим законом није регулисано да се може поднети брисовна тужба, будући да је начело поуздања у истинитост података једно од основних начела катастра непокретности. Из ових одредби произилази да се исправке у катастру у погледу података на непокретностима спроводе у управном поступку. Чланом 7 овог Закона предвиђено је да на поједина питања уписа стварних права која нису уређена законом сходно се примењују одредбе закона којима се уређује својина и друга стварна права, а на поједина питања поступка која нису уређена овим законом, сходно се примењују одредбе закона којима се уређује општи управни поступак. Ово даље значи да лице повређено у свом књижном праву, може поднети тужбу суду за утврђивање права својине и другог стварног права на непокретности, у ком поступку мора да докаже своје право својине на непокретности у односу на уписано лице.
Из списа предмета би се дало закључити да је међу странкама спорно право власништва на парцелама које су предмет тужбе из лн. 1001 КО В.. Како се тужиоци после закључења уговора о поклону од 16.11.2006. године нису укњижили као власници на спорним непокретностима, већ је то учинила тужена С. после доношења пресуде на основу признања П. 1147/08 од 28.11.2009. године, то првостепени суд треба да утврди када се тужена С. на основу пресуде укњижила као власник спорних непокретности, а затим да оцени који закон у конкретном случају треба применити у овој правној ствари, да ли Закон о државном премеру и катастру и уписима права на непокретностима из 1992. године, који је предвиђао да се тужбом може тражити брисање уписа у роковима из чл. 106ж Закона или треба применити Закон о државном премеру и катастру из 2009. године, којим је прописан управни поступак за исправљање грешака приликом уписа, а не и подношење брисовне тужбе, али сходно одредби чл. 7 Закона може да поднесе тужбу суду за утврђивање права својине на непокретности, у ком случају мора да докаже своје право на непокретности у односу на уписано лице.
Првостепени суд такође треба да идентификује шта се постављеним тужбеним захтевом тражи, обзиром да је суд одлучивао о јачем праву својине, иако тужбени захтев за утврђивање права својине није постојао и да утврди да ли тужиоци траже брисање уписа у катастру или утврђивање права својине на спорним непокретностима.
Због свих ових недостатака првостепену пресуду није могуће испитати, јер све битне чињенице за правилну примену материјалног права за сада нису утврђене, па је Апелациони суд на основу чл. 391 ст. 1 и чл. 392 ст. 2 ЗПП-а („Сл. гл. РС бр. 72/11) одлучио као у изреци овог решења, укидајући и одлуку о трошковима парничног поступка, која зависи од коначног решења спора.
У поновном поступку првостепени суд ће отклонити напред наведене недостатке и имајући у виду предње примедбе донети нову одлуку у овом спору.
Председник већа-судија
Мирјана Поповић, с.р.