Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Накнада штете » Гж 1351.11 Накнада штете
Гж 1351.11 Накнада штете
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У
КРАГУЈЕВЦУ
Гж.бр. 1351/11
Датум: 21. 10. 2011. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија Зорана Хаџића, председника већа, Драгице Петровић и Сузане Видановић, чланова већа, у парници мал. тужиоца Н. К., кога заступа законски заступник Н. К., а овога пуномоћник адвокат М. Ђ. из П., против тужених М. И. из П., чији је пуномоћник адвокат З. Ђ. из У., Н. С., из Р., чији је пуномоћник адвокат В. Р. из П., К. Б. из П. и Р. М. из П., ради накнаде нематеријалне штете, вредност спора 500.000,00 динара, одлучујући по жалби мал. тужиоца изјављене преко законског заступника Н. К., односно адвоката М. Ђ., из П., а на пресуду Основног суда у Пожеги, 9П-915/11, од 01. 04. 2011. године, у нејавној седници већа одржаној дана 21. 10. 2011. године, донео је
П Р Е С У Д У
УВАЖАВА СЕ жалба мал. тужиоца Н. К. изјављена преко законског заступника Н. К. и пресуда Основног суда у Пожеги 9П-915/11, од 01. 04. 2011. године у ставу првом СЕ ПРЕИНАЧАВА тако што се ОБАВЕЗУЈУ тужени М. И. из П., Н. С., из Р., К. Б., из П. и Р. М. из П. мал. тужиоцу Н. К., а преко законског заступника Н. К. исплате солидарно на име накнаде нематеријалне штете по основу претрпљеног страха због повреде угледа, части, слободе и права личности износ од 500.000,00 динара са каматом у висини стопе затезне камате, почев од 01. 04. 2011. године па до исплате, а све у року од 15 дана од дана пријема преписа пресуде, под претњом принудног извршења.
Иста пресуда у ставу другом, трећем, четвртом и петом СЕ ПРЕИНАЧАВА тако што СЕ ОБАВЕЗУЈУ тужени М. И. из П., Н. С., из Р., К. Б. из П. и Р. М. из П. да мал. тужиоцу на име трошкова парничног поступка, а преко законског заступника Н. К. солидарно исплате износ од 123.975,00 динара, у року од 15 дана од дана пријема преписа пресуде, под претњом принудног извршења.
О б р а з л о ж е њ е
Пресудом Основног суда у Пожеги 9П-915/11, од 01. 04. 2011. године ставом првим одбијен је тужбени захтев мал. тужиоца Н. К. из П. преко законског заступника Н. К., из П., према туженим М. И., из П., Н. С., из Р., К. Б. из П. и Р. М. из П., којим је тражио да му тужени солидарно плате на име нематеријалне штете по основу претрпљеног страха због повреде угледа, части, слободе и права личности износ од 500.000,00 динара, као неоснован.
Истом пресудом ставовима другим, трећим, четвртим и петим обавезан је мал. тужилац Н. К. из П. преко законског заступника Н. К. из П. да сваком од тужених на име трошкова парничног поступка исплати износе, који су ближе наведени у овим ставовима.
На напред наведену пресуду мал. тужилац преко законског заступника Н. К., кога заступа адвокат М. Ђ. из П. је благовремено поднео жалбу из свих законских разлога са предлогом да се пресуда укине и списи предмета врате првостепеном суду на поновно суђење.
Испитујући правилност побијане пресуде, а у смислу чл. 372 ЗПП, Апелациони суд је утврдио да је жалба основана.
У проведеном поступку је утврђено да се штетни догађај догодио у О. ш. ''Е. О.'' у П. у којој је мал. тужилац похађао пети разред основне школе, а мал. деца тужених Г. И., С. М., Д. С. и С. Б. похађали су осми разред исте школе. Штетни догађај дешавао се у периоду од почетка децембра 2009. године па до краја фебруара месеца 2010. године, за време школског одмора пре часова физичког васпитања у свлачионици и то тако што су најпре мал. Г. И. и мал. С. М. приморали мал. оштећеног Н. К. из П. да легне у керамичку каду која се налази у свлачионици након чега су га газили ногама, па су га и у наредном периоду у више наврата мал. С. М. и мал. Д. С. приморали мал. оштећеног да стоји у ћошку, а мал. Г. га приморао да ради склекове, све у присуству других ученика, након чега је приликом следећег одржавања часа физичког васпитања, мал. С. М. уз претњу приморао мал. оштећеног да стави свој прст у свој анални отвор, па је мал. С. М. и на једном од наредних часова најпре наредио оштећеном да седне на под, а потом га вукао за руке и брисао под свлачионице, након чега је приликом следећег одржавања часова физичког васпитања мал. Г. уз претње приморао ученика мал. Н. В. да мал. оштећеног удара опремом за физичко васпитање у пределу главе и леђа, а што је све мобилним телефоном снимио мал. С. Б., а потом је мал. Г. принудио мал. оштећеног да му пољуби патике, а што је мал. оштећени учинио, све у присуству других ученика из одељења, да би крајем месеца јануара 2010. године сва четворица захтевала од мал. оштећеног да изговара слово Л, те да изговара речи у којима се налази то слово, док су сви присутни томе смејали, па је одмах након тога мал. Д. С. рукама одвукао мал. оштећеног до туша који се налазио у свлачионици и почео да отвара славину симулирајући да ће да окупа мал. оштећеног.
Због оваквог поступања мал. деце против њих је вођен и кривични поступак који је окончан Решењем Вишег суда у Ужицу Км. бр. 37/10, од 17. 05. 2010. године, а којим решењем је изречена васпитна мера појачаног надзора од стране родитеља за сву мал. децу, с тим што Г., Д. и С. је наложена посебна обавеза да се извину оштећеном. Мал. деца тужених су ово дело извршила у урачунљивом стању, свесни противправности, забрањености свог дела, чије извршење су и хтели у групи грубим вређањем и злостављањем другога и тешким понижавањем другога значајно угрозили спокојство грађана.
Из налаза и мишљења вештака др Д. Б. из П. и психолога др С. Р. из У. утврђено је да је мал. Н. у периоду од децембра 2009. године па до почетка фебруара 2010. године трпео насилничко понашање од мал. Г. И., С. М., Д. С. и С. Б. и био у пролонгираној стресној ситуацији, при чему је страх као афект у ужем смислу доживљавао сваког четвртка када је кретао у школу и одржавао се час физичког васпитања и он се интензивирао како се ближио сусрет са починиоцима да би након часа физичког васпитања губио на интензитету. У овом периоду мал. Н. је био у стању забринутости, плашње, бојазни што је резултирало поремећајем психичке равнотеже у смислу психосоматског реаговања на пролонгирани стрес. Даље је утврђено да сваки акт на личност у смислу вербалног, емоционалног, физичког или комбинованог насилништва, као што је овде случај уз немогућности мењања ситуације од жртве представља грубу повреду угледа, части и достојанства личности. Из налаза вештака др Д. Б., који је дат на расправи а након увида у извештај основне школе, када су одржавани заједнички школски часови, утврђено је да је мал. тужилац доживљавао афекат у ужем смислу речи, као страх високог интензитета, те да је тужилац трпео страх високог интензитета у трајању колико је на заједничким часовима физичког био у контакту са овим дечацима, а то је трајало шест дана. Стрепњу, бојазан и плашњу као расположење трпео је у целом периоду у коме су се ови догађаји дешавали и код мал. тужиоца нису остале трајне последице и вештак сматра да их неће ни бити. Суд даље утврђује да тужени нису лоше васпитавали своју децу, да нема рђавих примера и порочних навика, које су им родитељи дали, или неки други разлози где се штета може уписати у кривицу родитељима, а што све произилази из списа овог предмета и списа предмета где је вођен кривични поступак против мал. деце тужених као и извештаје из школе и Управе за просвету. У време штетног догађаја надзор над мал. децом вршила је школа, а тај надзор није вршен на начин како је требало, ни брижљив, ни адекватан, због чега је и дошло до штетног догађаја, а самим тим и штете код мал. тужиоца.
Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд утврђује да родитељи мал. деце нису у обавези да накнаде штету, јер нема њиховог доприноса у настанку штетног догађаја, а самим тим и штете, те је и донео пресуду као у изреци у ставу првом.
Основано се жалбом истиче да је погрешан закључак првостепеног суда да нема доприноса родитеља мал. деце у настанку штетног догађаја, а самим тим и штете, односно да нема пропуста у њиховом васпитању своје мал. деце, јер то не произилази из изведених доказа, а нарочито не из решења Вишег суда у Ужицу Км. бр. 37/10, од 17. 05. 2010. године. Наиме, по утврђењу Апелационог суда из утврђеног чињеничног стања у првостепеном поступку јасно произилази да постоје пропусти од стране родитеља у васпитању мал. деце, а које се управо огледа у томе што у временском периоду, када школа није вршила адекватни надзор над децом, чинили радње које су ближе напред наведене из чега произилази да васпитање мал. деце није било адекватно, јер деца нису усвојила поштовање и уважавање туђе личности, већ су изразила насилничко понашање грубим вређањем, злостављањем и тешким понижавањем других, због чега и има пропуста у васпитању мал. деце од стране родитеља, независно од тога што се стварно штетни догађај десио у време када је надзор требала да врши школа, због чега Апелациони суд и утврђује да су и родитељи одговорни, односно допринели настанку штетног догађаја, а самим тим и штете. То што родитељи нису знали шта се дешава у школи, нити су знали за насилничко понашање своје деце, а које се огледа у грубом вређању, злостављању и тешким понижавањем овде мал. тужилаца, не може да буде оправдање за родитеље, нити се може прихватити као правилно утврђење првостепеног суда да нема пропуста родитеља у васпитању мал. деце, јер успешно васпитавање мал. деце не подразумева насилничко понашање у условима када не постоји адекватан надзор, у конкретном случају од стране школе, већ је то резултат и васпитање од стране родитеља. Стоји чињеница да је штетни догађај у директној узрочно последичној вези са непостојањем адекватног надзора од стране школе, али и васпитање мал. деце од стране родитеља, које васпитање очигледно није имало позитивне резултате, обзиром да су деца изразила насилничко понашање грубим вређањем, злостављањем и тешким понижавањем других, због чега и стоји допринос родитеља мал. деце у настанку штетног догађаја, а самим тим и штете, као и школе која није вршила адекватан надзор. Из напред изнетог произилази да су настанку штетног догађаја допринели родитељи мал. деце и школа, те су они и солидарно одговорни за штету коју трпи мал. тужилац.
Како је првостепени суд из правилно утврђеног чињеничног стања извео неправилан закључак, како је то напред разјашњено, то су се стекли услови из чл. 380 ст. 3 ЗПП-а да се пресуда преиначи.
Полазећи од напред наведеног, као и правилно утврђеног чињеничног стања у погледу интензитета претрпљеног страха због повреде угледа, части, слободе и права личности мал. тужиоцу, сходно одредби чл. 200 ЗОО припада право на накнаду нематеријалне штете у висини од 500.000,00 динара, при чему је Апелациони суд нарочито ценио да насилнично понашање је трајало 60 дана као и интензитет страха, стрепње, забринутости, плашње и бојазни, коју је претрпео мал. тужилац и да овако досуђени износ је довољан да мал. тужиоцу пружи потпуну сатисфакцију за претрпљене душевне болове, као и да се оваквим досуђивањем не погодује тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом, те је пресуду првостепеног суда у ставу првом преиначио и обавезао родитеље мал. деце која су учествовала у штетном догађају да солидарно исплате износ од 500.000,00 динара, са каматом од 01. 04. 2011. године.
Како је преиначена одлука о главној ствари, то је преиначена и одлука о трошковима, тако што су обавезани тужени да мал. тужиоцу преко законског заступника солидарно исплате трошкове парничног поступка у висини од 123.975,00 динара и то на име састава тужбе 7.500,00 динара, на име заступања од стране адвоката на шест одржаних расправа по 8.750,00 динара, на име једног неодржаног рочишта 4.375,00 динара, на име трошкова вештачења 20.000,00 динара, на име таксе за тужбу и пресуду по 19.800,00 динара, а све сагласно одредби чл. 149 ст. 1 и 150 ЗПП-а и сагласно Адвокатској и Таксеној тарифи, те је и донео пресуду као у ставу другом.
Са напред изнетих разлога, а применом чл. 373 ст. 1 тач. 5, а у вези чл. 380 ЗПП-а, Апелациони суд је одлучио као у изреци пресуде.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА – СУДИЈА
Зоран Хаџић,с.р.