Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Медијско право » Гж 142.12 Накнада нематеријалне штете
Гж 142.12 Накнада нематеријалне штете
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: ГЖ-142/12
Дана: 02.03.2012. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија: Обрена Јездића, председника већа, Надежде Видић и Снежане Ковачевић, чланова већа, у парници тужиље К. П. из К., чији је пуномоћник Б. Ж., адвокат из К., против тужених П. С. из К., чији је пуномоћник С. Н., адв. из К. и Н. Ђ. из К., чији је пуномоћник адвокат Ј. Н. из К., ради накнаде нематеријалне штете, вредност спора 500.000,00 динара, одлучујући о жалби тужиље, изјављене против пресуде Вишег суда у Крагујевцу П.1-3/11 од 21.10.2011. године, у седници већа одржаној 02.03.2012. године, донео је
П Р Е С У Д У
ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиље К. П. из К. и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Вишег суда у Крагујевцу П.1-3/11 од 21.10.2011. године.
О б р а з л о ж е њ е
Изреком ожалбене пресуде под I одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиље К. П., из К., којим је тражила се тужени П. С., као аутор Саопштења за јавност од 24.08.2010. године, и Н. Ђ., као уредник званичне веб-презентације П. ф. у К. обавежу да на име накнаде нематеријалне штете тужиљи К. П., солидарно уплате износ од 500.000,00 динара, као и да се Н. Ђ., као уредник званичне веб-презентације П. ф. у К., обавеже да из Саопштења за јавност избрише реченицу: „У којој мери ни најближе окружење професора П. не верује у његове квалификације великог броја наставника факултета, показује и околност да је, у јеку напада проф. П. на своје колеге, ћерка проф. П., у јулу месецу ове године уписала прву годину П. ф. у К.“, и да се Н. Ђ., као уредник званичне веб-презентације П. ф. у К., обавеже да објави ову пресуду на сајту П. ф. у К.
Изреком ожалбене пресуде под II обавезана је тужиља К. П., из К., да туженима накнади нужне трошкове поступка, и то: П. С., из К., у износу од 46.650,00 динара, и Н. Ђ., из К., у износу од 55.400,00 динара, у року од 15 дана од дана пријема пресуде, под претњом извршења.
Против ове пресуде жалбу је, изјавила тужиља из свих разлога прописаних чл. 360 ст. 1 ЗПП-а.
Испитујући побијану пресуду на основу чл. 372 ЗПП, Апелациони суд је утврдио:
Жалба није основана.
У поступку који је претходио доношењу ожалбене пресуде није учињена ниједна од битних повреда из чл. 361 ст. 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП које Апелациони суд испитује по службеној дужности, нити је првостепена пресуда донета уз битну повреду одредбе чл. 361 ст. 2 тач. 12 ЗПП-а, нити уз погрешну примену материјалног права.
Тужиља тужбом тражи заштиту према одредбама Закона о јавном информисању поводом навода туженог П. С. садржаних у Саопштењу за јавност бр.2095 до 24.08.2010. године у којима је наведено „У којој мери ни најближе окружење проф. П. не верује у његове квалификације великог броја наставника факултета, показује и околност да је, у јеку напада проф. П. на своје колеге, ћерка проф. П., у јулу месецу ове године уписала прву годину П. ф. у К.“ јер се у том делу саопштење односи на њу, а објављено је на званичној веб-презентацији П. ф. у К. чији је уредник тужени Н. Ђ.
Првостепени суд је утврдио да наведено саопштење има 5,5 страница. У уводу је наведено да нико разуман неће порећи чињеницу да је рад П. ф. у К. оптерећен тзв. афером „И.“, а у тачки 12. речи поводом којих тужиља тражи заштиту а у наставку текста стоји:“на велику жалост свих оних појединаца који би да уклоне П. ф. у К., како би некоме другоме створили простор, П. ф. у К. ни у прошлој ни у овој години нема никакве проблеме у упису студената на свим студијским програмима и у том погледу спада међу најбоље факултете у Србији“.
На основу извештаја Регистра јавних гласила од 11.11.2003. године утврђено је да интернет презентација неког факултета није јавно гласило у смислу одредби чл. 12 и 14 ЗЈИ.
На основу медицинске документације од 24.01.2011. године утврђено је да се тужиља јављала у Студенску поликлинику због убрзаног рада срца, гушења и узнемирености па јој је преписана терапија и оправдање за одсуство са наставе и других обавеза на факултету. На преглед се јавила и 28.01.2011. године када јој је преписана терапија а потом је на специјалистичком прегледу код дерматовенеролога КЦ К. констатована дијагноза dermographismus.
Тужени Н. Ђ. је на П. ф. у К. Наставник, руководилац докторских академских студија, шеф катедре, уредник „Гласника права“ и главни уредник веб-презентације.
Статутом П. ф. Универзитета у К. од 24.12.2009. године и 10.01.2011. године прописано је да је веб-сајт презентација факултета службено гласило.
Оценом исказа тужиље саслушане у својству парничне странке суд је утврдио да је за спорно саопштење, које је на сајту објављено негде у августу 2010. године, сазнала када је неко јавио њеном оцу и да се веома лоше осећала када га је прочитала без обзира што нису наведени њено име и презиме јер се могло препознати да се ради о њој, због чега су је рођаци и пријатељи позивали и постављали питања у вези са саопштењем, а да је највише погодило и увредило што из ове реченице произилази да она неверује своме оцу а знала је да су очевој колегиници претили да ће јој отети ћерку, па се бојала за безбедност, мада њеном оцу нико није претио да ће отети њу или њеног брата.
На основу овакво утврђеног чињеничног стања првостепени суд је и по оцени Апелационог суда, правилном применом материјалног права утврдио да нису испуњени услови за примену одредбе чл. 83 Закона о јавном информисању који се односе на одговорност аутора и одговорног уредника за штету причињену објављивањем информације јер је чл. 12 истог Закона прописано да се не сматрају јавним гласилом у смислу овог закона, између осталог службена гласила какав је и веб сајт П. ф. у К. која се не могу ни уписати у Регистар јавних гласила према одредбама чл. 14 ст. 3 Закона о јавном информисању, јер су у претежном делу у државној својини и у претежном делу се финансирају из јавних прихода. Поред тога веб сајт презентација није обухваћена ни појмом јавног гласила прописаним чл. 11 истог Закона, јер није намењена неодређеном броју корисника јавном дистрибуцијом и не садржи објављен импресијум и скраћени импресијум под којим се подразумева скуп основних података о јавном гласилу у смислу чл. 26 и 27 истог Закона, па није могуће досуђење накнаде штете сходно чл.79 и других видова сатисфакције према одредбама Закона о јавном информисању.
Правилно је оценио првостепени суд да спорна реченица у наведеном саопштењу представља коментар и мишљење аутора на изјаве медијима које су дали професори М. П. и З. Ч. у вези тзв. афере „И.“, у коме тужиља није лично поменута тако да није повређена личност ни приватност тужиље због чега не би били испуњени услови за досуђење накнаде нематеријалне штете сходно чл. 83 наведеног Закона чак и да је наведена веб презентација јавно гласило.
Како спорно саопштење не садржи неистините или увредљиве наводе који би могли нарушити тужиљин углед, част или неко друго право личности и како тужиља није доказала да је трпела душевне болове у вези са наведеним саопштењем, по оцени Апелационог суда, нису испуњени услови ни за пружање заштите тужиљи према одредбама чл. 199 и 200 Закона о облигационим односима.
На правилност првостепене одлуке не утиче жалбени навод тужиље који се односи на време достављања Статута П. ф. у К. у спис предмета, јер је од значаја за правилно одлучивање правилна примена прописа а не начин упознавања поступајућег судије са истим обзиром да је суд могао прибавити Статут, као сваки други пропис и на други начин, а не само од пуномоћника тужених.
Првостепени суд је и по оцени Апелационог суда, на утврђено чињенично стање правилном применом материјалног права утврдио да веб-презентација П. ф. није јавно гласило, што произилази управо из наведених одредби Закона о јавном информисању, па је неоснован жалбени навод тужиоца да је суд ову чињеницу утврдио читањем извештаја Регистра јавних гласила из списа предмета П1.2/11, јер се овај извештај само односи на примену прописа у поступку регистрације јавних гласила.
Иако је тачан жалбени навод тужиље да је она као субјект информације из наведеног саопштења препознатљива, то по схватању Апелационог суда неоправдава досуђење накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне патње јер констатација да је кћерка проф. П. уписала П. ф. у К. је истинита и није увредљива нити о тужиљи говори у негативном смислу, већ се кроз тужиљин поступак говори у позитивном смислу о П. ф. у К. што објективно код тужиље не може изазвати душевну патњу, а током првостепеног поступка доказе као што је вештачење преко вештака одговарајуће струке да је у то време уопште трпела душевне болове поводом овог догађаја, а без кога се само на основу приложене медицинске документације, не може поуздано утврдити ова чињеница.
Правилна је и одлука о трошковима парничног поступка јер је у свему донета у складу са чл. 149 ст. 1 и чл. 150 ЗПП а на неправилност обрачуна се жалбом не указује.
Како се ниједним жалбеним наводом не доводи у питање правилност првостепене пресуде, одлучено је као у изреци ове пресуде сходно чл. 375 ЗПП.
Другостепени суд је применио претходно наведене процесне одредбе садржане у раније важећем Закону о парничном поступку („Службени гласник РС„ бр. 125/04 и 111/09), а на које упућује одредба чл. 506 ст. 1 сада важећег ЗПП, који је ступио на снагу 01.02.2012. године („ Службени гласник РС“ бр. 72/11).
Председник већа-судија
Обрен Јездић, с.р.