Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Облигационо право » Гж 1423.21 Заштита од дискриминације
Гж 1423.21 Заштита од дискриминације
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД КРАГУЈЕВАЦ
Гж-1423/21
19.10.2021. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија Грозде Арнаут, председника већа, Зорана Дукића и Светлане Ћупрић, чланова већа, у правној ствари тужиоца „АА“ из …, чији је пуномоћник Никола Поповић, адвокат из …, против тужене Републике Србије – Министарство одбране, чији је законски заступник Војни правобранилац у …, ради накнаде штете, вредност спора 80.000,00 динара, одлучујући о жалби тужиоца, изјављеној на пресуду Вишег суда у Крагујевцу 2П.бр.208/19 од 22.03.2021. године, у седници већа одржаној дана 19.10.2021. године, донео је
П Р Е С У Д У
1. ОДБИЈА СЕ, као неоснована жалба тужиоца „АА“ из …, па се ПОТВРЂУЈЕ пресуда Вишег суда у Крагујевцу 2П.бр.208/19 од 22.03.2021. године.
2. ОДБИЈА СЕ као неоснован захтев тужиоца за накнаду трошкова жалбеног поступка.
О б р а з л о ж е њ е
Побијаном пресудом ставом 1. изреке одбијен је као неоснован приговор литиспенденције.
Ставом 2. изреке одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца „АА“ из …, којим је тражио да се обавеже тужена Република Србија, Министарство одбране, да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете услед утврђене повреде начела јаднаких права и обавеза и тиме извршене дискриминације по основу места пребивалишта тужиоца утврђене правноснажном пресудом Вишег суда у Крагујевцу П1.бр. 1668/17 од 24.07.2018. године исплати износ од 80.000,00 динара са законском затезном каматом почев од дана пресуђења до коначне исплате као неоснован.
Ставом 3. изреке одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца „АА“ из …, којим је тражио да се одреди објављивање пресуде Вишег суда у Крагујевцу П1.бр. 1668/17 од 24.07.2018. године, којом је утврђено да је Закључком Владе РС бр. 401-161/2008-1 од 17.01.2008. године, којим су дозвољена средства ради исплате новчане помоћи ратним војним резервистима са пребивалиштем на територији седам неразвијених општина Куршумлија, Блаце, Бојник, Лебане, Житорађа, Дoљевац и Прокупље, повређено начело једнаких права и обавеза и тиме извршене дискриминације по основу места пребивалишта тужиоца „АА“ из …, у дневном листу „Блиц“ о трошку тужене.
Ставом 4. изреке обавезан је тужилац да туженој на име трошкова парничног поступка плати износ од 12.000,00 динара у року од 15 дана од дана пријема писаног отправка пресуде, под претњом извршења са законском затезаном каматом почев од дана извршности пресуде, под претњом извршења.
Против наведене пресуде, тужилац је изјавио жалбу побијајући је у ставовима 2, 3. и 4. изреке због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права, са предлогом да Апелациони суд у Крагујевцу побијану пресуду у ожалбеним деловима преиначи усвоји тужбени захтев тужиоца у целости или да исту укине и предмет врати првостепеном суду на поновно одлучивање.
Испитујући побијану пресуду у смислу чл. 386 Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ број 72/11 ... 18/20), Апелациони суд је утврдио да је жалба тужиоца неоснована.
Побијана пресуда није донета уз битне повреде одредаба парничног поступка из чл. 374 ст. 2 тач. 1 до 3, 5, 7 и 9 ЗПП, на које апелациони суд пази по службеној дужности, а ни уз битну повреду одредаба парничног поступка из чл. 374 ст. 2 тач. 12 ЗПП, на коју се жалбом неосновано указује, јер садржи јасне и непротивуречне разлоге о битним чињеницама. На потпуно и правилно утврђено чињенично стање правилно је примењено материјално право.
Према чињеничном утврђењу првостепеног суда правноснажном пресудом Вишег суда у Крагујевцу П1.бр. 1668/17 од 24.07.2018. године усвојен је тужбени захтев тужиоца „АА“ из … и утврђено да је Закључком Владе РС бр. 401-161/2008-1 од 17.01.2008. године, којим су дозвољена средства ради исплате новчане помоћи ратним војним резервистима са пребивалиштем на територији седам неразвијених општина Куршумлија, Блаце, Бојник, Лебане, Житорађа, Дoљевац и Прокупље, повређено начело једнаких права и обавеза чиме је извршена дискриминација по основу места пребивалишта тужиоца као резервисте, који није наведен у Закључку Владе РС бр. 401-161/2008-1 од 17.01.2008. године.
Утврђено је да тужилац у поступку који је вођен у парници П1.бр. 1668/17 поред, захтева за утврђивање дискриминације, није истицао захтев за јавним објављивањем пресуде, да је поступак у овој правној ствари покренуо тужбом од 29.11.2018. године, ради накнаде нематеријалне штете услед повреде начела једнаких права и обвавеза и тиме извршене дискриминације, да би поднеском од 27.10.2020. године преиначио тужбу, тако што је уз већ постојећи захтев истакао нов тужбени захтев којим је тражио јавно објављивање пресуде којом је утврђено да је учињена дискриминација према тужиоцу.
Најпре, одлучујући о истакнутом приговору литиспенденције суд је утврдио да је исти неоснован, будући да заступник туженог до закључења расправе у овој парници није доставио нити предложио доказе да се између истих парничних странака води истовремено више парница, у погледу истог захтева, у смислу одредби чл. 203 ст. 2 ЗПП, нити је ове чињенице суд утврдио по службеној дужности.
Првостепени суд налази да су неосновани наводи пуномоћника тужиоца да се рокови застарелости у вези накнаде нематеријалне штете услед повреде права личности рачунају почев од момента правноснажности пресуде којом је утврђена дискриминација, односно да је тада тужилац сазнао за повреду људских права, из разлога што се потраживање нематеријалне штете везује за штетну радњу, а која је по оцени овог суда настала моментом доношења, односно објављивања Закључка Владе РС од 17.01.2008. године, којим је резервистима једног дела земље признато право на накнаду, јер је на дан објављивања наведеног закључка сваки оштећених дознао за штету и лице које је ту штету учинило, па како је Закључак Владе РС донет 17.01.2008. године, а тужба за накнаду нематеријалне штете у овој парници поднета 29.11.2018. године, односно по преиначеној тужби дана 27.10.2020. године, то је у конкретном случају наступила и субјективна и објективна застарелост потраживања, с обзиром на то да је од тренутка наступања штете па до подношења тужбе протекао рок од пет година.
Такође, првостепени суд налази да погрешно пуномоћник тужиоца закључује да тужиоцу припада право да на основу чл. 43 тач. 5 у вези тач. 2 Закона о забрани дискриминације у овом поступку може тражити објављивање пресуде којом је утврђено да је извршена дискриминација према тужиоцу. Ово из разлога што пресуда П1.бр. 1668/17 од 24.07.2018. године, чије објављивање се тражи, није донета применом одредби Закона о забрани дискриминације, јер наведени закон није ни важио у време настанка спорног правног односа који је био предмет расправљања и одлуке у парници П1.бр. 1668/17, већ искључиво применом одредби Устава РС и Европске конвенције за заштиту људских права и слобода.
Одредбом чл. 41 ст. 1 Закона о забрани дискриминације је прописано да свако ко је повређен дискриминаторским поступањем има право да поднесе тужбу суду, док је чл. 43 истог закона прописано да се тужбом из чл. 41 ст. 1 истог закона може тражити, тач. 1 забрана извршења радње од које прети дискриминација, забрана даљег вршења радње дискриминације, односно забрана понављање радње дискриминације, тач. 2 утврђење да је тужени дискриминаторски поступао према тужиоцу или другоме, тач. 3 извршење радње ради уклањања последица дискриминаторског поступања, тач. 4 накнада материјалне и нематеријалне штете и тач. 5 објављивање пресуде донете поводом неке од тужби из тач. 1 – 4 наведеног члана.
По закључку првостепеног суда из наведених законских одредби произилази да је у складу са ч. 43 тач. 5 Закона о забрани дискриминације могућност објављивања пресуде везана искључиво за пресуде које су донете поводом неке од тужби из тач. 1 – 4 истог члана Закона о забрани дискриминације. Како у конкретном случају пресуда чије се објављивање тражи није донета поводом неке од тужби које су наведене у чл. 43 тач. 1 – 4 Закона о забрани дискриминације, то се на тужбени захтев тужиоца који се односи на објављивање пресуде не могу применити одредбе чл. 43 тач. 5 наведеног закона.
У складу са праксом Европског суда за људска права само утврђивање дискриминације може представљати сатисфакцију као вид накнаде нематеријалне штете, док је одредбом чл. 199 Закона о облигационим односима прописано да у случају повреде права личности суд може наредити, на трошак штетника, објављивање пресуде, односно исправке, или наредити да штетник повуче изјаву којом је повреда учињена, или шта друго чиме се може остварити сврха која се постиже накнадом.
По оцени првостепеног суда, с обзиром да Законом о облигационим односима нису прописани посебни рокови застарелости накнаде штете због повреде права личности, а да могућност објављивања пресуде, поред новчане накнаде штете за претрпљене душевне болове, представља вид накнаде штете због повреде права личности, то је потраживање тужиоца застарело у целости, у смислу одредби чл. 376 ЗОО.
Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања правилно је и по чињенично правном закључку апелационог суда поступио првостепени суд када је одбио захтев тужиоца. Ово због тога што право на објављивање пресуде је право које постоји у случају повреде права личности и других личних добара, учињено на начин који представља извор штете, укључујући и чин дискриминације. У питању је врста сатисфакције као облик отклањања последица повреде која је учињена у погледу личних добара оштећеног. Могућност кумулативног изрицања санкција из чл. 43 Закона о забрани дискриминације постоји. Том одредбом је прописано шта се може тражити тужбом за заштиту од дискриминације.
Спорним се јавља питање да ли је основан захтев тужиоца за објављивање пресуде којом је утврђено да је тужилац системски дискриминисан актом државе из 2008. године, којим је прављена разлика у погледу исплате ратних дневница резервистима за време рата 1999. године по географском критеријуму, без разумног и објективног оправдања, што је био масован случај о ком су медији извештавали. У броју случајева је утврђено да је поступање државе по питању исплате ратних дневница представљало штету и дискриминаторну радњу, што је такође објављено у медијима, укључујући и дневне листове.
У ситуацији када је тужилац водио парницу ради заштите од дискриминације у којој је остварио заштиту од дискриминације кроз утврђење о дискриминацији, а није поставио захтев за објављивање пресуде у тој парници, накнадно постављеног таквог захтева нема оправдање и не служи сврси личне сатисфакције.
Наиме, тужилац је сатисфакцију остварио кроз утврђење о дискриминацији у раније вођеној парници. Будући да се не ради о повреди права из домена приватног живота и репутације тужиоца, већ о повреди права на једнакост због системског и масовног поступања домаћих власти, којим су повређена права одређеном колективитету по географском основу, о чему је извештавано у медијима, овај суд налази да објављивање пресуде која је донета у корист тужиоца није неопходно да би се постигло правично и лично задовољење тужиоца.
У ситуацији када тужилац захтев за објављивањем пресуде није поставио у претходно вођеној парници, која је била управљена на утврђење да штетна радња догодила, то је без основа и оправдања вођење друге парнице за изрицање додатне санкције.
Суд није разматрао остале жалбене наводе у смислу чл. 396 ст. 2 ЗПП, зато што се пресудом жалбе одбијају, па у образложењу пресуде суд није детаљно образлагао првостепену пресуду и жалбене наводе зато што је прихватио чињенично стање утврђено првостепеном пресудом као и примену материјалног права на које се првостепени суд правилно позвао.
Како се ниједним жалбеним наводом не доводи у сумњу законитост и правилност побијане пресуде, Апелациони суд је применом чл. 390 ЗПП, исту потврдио, с тим што је потврђена и одлука о трошковима парничног поступка на основу чл. 401 ст. 1 тач. 2 ЗПП, јер је донета уз правилну примену чл. 153 и 154 ЗПП и важеће Тарифе о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката.
Тужиоцу нису признати трошкови жалбеног поступка имајући у виду да је жалба одбијена као неоснована, из ког разлога је, на основу чл. 165 ст. 1 у вези чл. 154 ст. 1 ЗПП, одлучено као у ставу два изреке.
Председник већа-судија
Грозда Арнаут, с.р.