Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Накнада штете » Гж 1467.13 накнада штете
Гж 1467.13 накнада штете
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: ГЖ-1467/13
Дана: 04.06.2013. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судијa Милорада М. Јанићијевића, председника већа, Росе Терзић и Надежде Видић, чланова већа, у правној ствари тужиоца РС – Министарства финансија, Пореске управе К., чији је пуномоћник Д. Д., против туженог Д. М. из К., чији је пуномоћник адв. А. Ј. из К., ради накнаде штете, вредност спора 585.210,02 динара, решавајући по жалби туженог на пресуду Основног суда у Краљеву 18П.бр.1009/12 од 19.02.2013. године, у седници већа одржаној на дан 04.06.2013. године, донео је
П Р Е С У Д У
ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Основног суда у Краљеву 18П.бр.1009/12 од 19.02.2013. године, тако што се ОДБИЈА тужбени захтев тужиље РС – Министарства финансија, Пореске управе К., да се тужени Д. М. из К., да тужиоцу на име накнаде штете плати износ од 585.210,02 динара, са законском затезном каматом која почиње тећи од 23.09.2010. године, па до исплате, КАО НЕОСНОВАН.
ОБАВЕЗУЈЕ СЕ тужена да тужиоцу на име трошкова парничног поступка плати износ од 53.000,00 динара, у року од 15 дана по пријему пресуде, под претњом извршења.
О б р а з л о ж е њ е
Ожалбеном пресудом у страву један усвојен је тужбени захтев тужиоца па се обавезује тужени да тужиљи на име накнаде штете плати износ од 585.210,02 динара заједно са законском затезном каматом почев од 23.09.2010. године, па до исплате. У ставу два обавезан је тужени да тужиљи накнади трошкове парничног поступка у износу од 88.500,00 динара.
Против наведене пресуде тужени је изјавио жалбу с предлогом да се побијана пресуда преиначи у правцу жалбених навода или укине и предмет врати истом суду на поновно суђење.
Разматрајући ожалбену пресуду у смислу чл. 372 ЗПП, Апелациони суд је нашао:
Жалба је основана.
По налажењу Апелационог суда побијана пресуда није заснована на битним повредама парничног поступка из чл. 361 ст. 2 тач. 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП, на које Апелациони суд пази по службеној дужности.
Из утврђеног чињеничног стања како га је нашао првостепени суд произилази, да је овде тужиља поднела тужбу против туженог, са захтевом за плаћање штете, јер је тужени као ликвидациони управник у поступку ликвидације Привредног друштва за производњу, промет и услуге „С.“ ДОО из Ђ., пропустио да пре достављања захтева регистру привредних друштва за доношење одлуке о ликвидацији, поступи по извршеној пријави потраживања тужиље а везано за не измирене обавезе у износу од 585.210,02 динара које је предузеће у ликвидацији имало према тужиљи.
У конкретном случају се поставља питање да ли је овде орган тужиље поступио у складу са законом, када се тиче утврђеног потраживања према тада Привредном друштву „С.“ односно сада овде туженог који у ситуацији када је привредно друштво ликвидирано уз испуњење законских услова, ступа у обавезе истог привредног друштва. Тужени у таквој ситуацији има право приговора које би имало и само привредно друштво а то је на првом месту на шта се исти и у одговору на тужбу и током спроведеног поступка је у жалби указује да овде тужиља није пружила материјалне доказе, о заиста постојању наведеног потраживања и висини потраживања, сем записника од 12.11.1990. године бр. 43311-1-00055/2010 о усаглашеном стању пореског дуга и претплати у складу са упутством број 43-01077/2005-16 од 8.02.2005. године пореског обвезника „С.“ ДОО. По оцени овог суда, са правом и током доказног поступка овде тужени указује, да орган тужиље није претходно односно по извршеном записнику донео одговарајуће решење у управном поступку, о обавези исплате дуга и његовој висини са доказима у том погледу, а када то није учињено у ликвидационом поступку, то је по оцени овога суда орган тужиље, односно тужиља била дужна доставити по налогу суда у овом поступку што иста није учинила. Да би се нека штета наплатила мора се прво као таква несумњиво утврдити и по основу и по висини. По оцени овога суда у овом поступку нису пружени докази, да штета која се потражује тужбом у односу на овде туженог као законског сукцесора по евентуалном незаконитом поступању, а за у конкретном случају ликвидираног Привредног друштва „С.“ ДОО, јесте основана по висини.
У поступку ликвидације тужени је, што није и спорно међу странкама, имајући у виду биланс стања који је постојао крајем 2009. године, у време покретања ликвидационог поступка утврдио својим актом од 26.11.2010. године исти биланс стања из којег се не утврђује постојање активе на страни ликвидираног друштва. То што се у тужби тужиља позива, на биланс стања из 2009. године, није утемељено у доказном поступку у смислу релевантних доказа, да је актива постојала у време ликвидације а посебно предлога овде туженог као ликвидационог управника, да се таква одлука донесе од стране регистрационог органа. Пријављено потраживање у виду записника органа тужиље од 12.11.2010. године, с обзиром да није документовано нити опредмећено у валидном решењу је било подложно доказивању од стране органа тужиље, да су потраживања тужиље онаква каква су констатована записником, са утврђивањем основа начина обрачуна са једне стране, што је изостало и што није учињено ни по позиву првостепеног суда, са друге стране. Одлуком овог суда Гж.бр. 2059/12 је наложено да суд управо утврди релевантне чињенице, које би могле водити одлуци да неко плати штету. Прво се мора утврдити штета, њена висина, а потом узрочна веза између тако настале штете и поступања у конкретном случају овде туженог.
Из свих изведених доказа по оцени овог суда произилази, да би се могло говорити о чињеници, да, када је ликвидациони управник добио пријаву потраживања у виду записника о сравњењу стања пореског обвезника сада ликвидираног друштва „С.“ ДОО, о томе да ли је ликвидациони управник требао и у ситуацији када је добио докуменат који није био валидан за пуноважно одлучивање, имајући у виду спорност постојања било какве активе на страни ликвидационог друштва које је било у поступку ликвидације требао проводити посебан поступак односно затражити од подносиоца пријаве органа тужиље да достави све релевантне доказе или је могао учинити оно како је и учинио, утврдити биланс стања, те иза утврђивања биланса стања доставио предлог за доношење решења о ликвидацији предметног привредног друштва без претходно обавештења о томе подносиоца пријаве. Обавезе туженог као ликвидационог управника су одређене у одредбама чл. 357, 358 и 359 Закона о привредним друштвима, којих за сада се исти придржавао, јер је требао и могао урадити биланс стања и достављања овога Регистру а не туженом. И у ситуацији да је ликвидациони управник поступио мимо прописа, да би исти платио штету, она као таква прво мора постојати, а са друге стране као други услов јесте да ли је у време ликвидације заиста привредно друштво „С.“ имало активу из које би се могло у било ком износу наплатити потраживање односно барем једног дела, овде тужиље.
У току овог поступка и поводом налога првостепеног суда тужиља није доставила доказе, да је заиста у време подношења пријаве Привредно друштво у ликвидацији „С.“ ДОО имало заиста реално активу. То тужиља није учинила већ се само држала чињенице, да из 2009. године по билансном стања је постојала актива и ако уз такав биланс стања које је учинило само привредно друштво нису пружени докази нити је то било предмет провере у овом поступку.
Тужени као лице од кога се тражи накнада неке штете имао право да стави приговоре у погледу обавезе доказивања на страни тужиље, да се утврди да ли је и колика штета на страни тужиље, а са друге стране да ли је та штета могла реално да се наплати и којим делом од привредног друштва у ликвидацији „С.“ ДОО у време поступања овде туженог, као ликвидационог управника или не.
По оцени овог суда то тужиља није доказала нити пружила икакве доказе, већ самим коментарисањем законских обавеза везано за пријављивање и евентуално поступање, без достављања и утврђивања чињеница о којима је реч и које су основ за утврђивање и постојање неке штете и одговорности за исту довела ситуацију да је тужбени захтев недоказан и по основу и по висини.
Навод жалбе да је тужени морао иницирати стечајни поступак је везан за испуњење услова из чл. 358 Закона о привредним друштвима а то је да постоји имовина из које се не могу сви повериоци наплатити у целости, је недоказан јер нису пружени докази имајући у виду биланс стања који је учинио тужени, да је постојао у време ликвидације.
Уколико има пропуста на страни овде туженог у вези поступка ликвидације без напред пружених доказа за обавезу накнаде штете, тужени као ликвидациони управник као службено лице би могао одговарати у другом поступку уз испуњење законских услова.
Како из изведених доказа пред првостепеним судом није несумњиво утврђено да постоји штета на страни тужиље и у ком износу, са једне стране, са друге стране да је та штета могла бити наплаћена из средстава тада предузећа у ликвидацији „С.“ ДОО, бар једним делом, то се тужбени захтев тужиље појављује као неоснован, те је исти ваљало одбити.
Стога је закључак првостепеног суда да постоји доказана узрочно-последнична веза у вези чл. 185 до 188 ЗОО у вези постојања штете и обавезе накнаде на страни туженог неоснован и неприхватљив јер нису испуњени услови из наведених одредби по оцени овог суда, те је ваљало уважити разлоге жалбе туженог те донети одлуку као у изреци ове пресуде у ставу један.
Како је овде тужени успео у спору то су му досуђени тражени трошкови током првостепеног поступка за првостепени поступак, као и трошкови жалбеног поступка као нужни и потребни за вођење предметне правне ствари, сходно одредби чл. 149 и 150 ЗПП, те је одлучено као у изреци ове пресуде у ставу два.
На основу свега изложеног, на основу чл. 380 ЗПП, а у вези чл. 506 ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 72/2011) одлучено је као у изреци.
Председник већа-судија
Милорад М. Јанићијевић, с.р.