Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Облигационо право » Гж 1476.21 Рок за подношење тужбе
Гж 1476.21 Рок за подношење тужбе
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД КРАГУЈЕВАЦ
Гж-1476/21
02.12.2021. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија, Драгане Сретовић, председника већа, Александре Прешић и Светлане Васиљевић, чланова већа, у парници по тужби тужилаца „АА“, ЈМБГ …, и „ББ“, ЈМБГ …, обоје из Крагујевца, против тужене Републике Србије, чији је заступник Државно правобранилаштво у Београду – Одељење у …, ради накнаде нематеријалне штете, одлучујући о жалбама странака изјављеним против пресуде Вишег суда у Крагујевцу 3П.бр.279/19 од 06.04.2021. године, у седници већа одржаној дана 02.12.2021. године, донео је
П Р Е С У Д У
ОДБИЈА СЕ, као неоснована, жалба тужилаца „АА“ и „ББ“, обоје из Крагујевца и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Вишег суда у Крагујевцу 3П.бр.279/19 од 06.04.2021. године у ставу 1, 3, 4. и 5. изреке.
УКИДА СЕ иста пресуда у ставу 2. и 6. изреке, као и решење о трошковима садржано у ставу 7. изреке, и предмет у укинутом делу враћа првостепеном суду на поновно суђење.
О б р а з л о ж е њ е
Ставом 1. изреке побијане пресуде одбачена је тужба тужиље „АА“ из … у делу у коме је тражила да се обавеже тужена Република Србија да јој, као последицу неправилног и незаконитог рада тужене, на име накнаде нематеријалне штете због душевног бола и смрти блиских лица беба (близанаца) дана 19.08.1999. године, исплати износ од 10.000.000,00 динара, са законском затезном каматом почев од дана пресуђења па до коначне исплате, све у року од 15 дана од дана пријема писаног отправка пресуде, под претњом принудног извршења, због пресуђење ствари.
Ставом 2. изреке делимично је усвојен тужбени захтев тужиље „АА“ па је обавезана тужена да јој на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због повреде верских осећања, присуству покопа, одавања почасти на гробу, повреда права на гроб, права на крст на гробу, да дође на гроб да се исплаче и олакша душу и упали свећу, ускраћена слободе да испољава веру или уверење молитвом, обичајима или обредом, исплати износ од 1.500.000,00 динара, у року од 15 дана од дана пријема преписа пресуде, док се у осталом делу, од досуђених 1.500.000,00 динара па до потраживаних 10.000.000,00 динара, тужбени захтев одбија као неоснован.
Ставом 3. изреке одбијен је, као неоснован, тужбени захтев тужиље „АА“ из … којим је тражила да се обавеже тужена да јој на име душевног бола и патњи због умањења општих животних активности од 65% исплати износ од 3.250.000,00 динара, са законском затезном каматом 06.04.2021. године, као дана пресуђења, па до коначне исплате, све у року од 15 дана од дана пријема писаног отправка пресуде, под претњом принудног извршења.
Ставом 4. изреке одбијен је, као неоснован, тужбени захтев тужиље „АА“ којим је тражила да се обавеже тужена да јој на име материјалне штете због изгубљене зараде у висини разлике између инвалидске пензије коју остварује и зараде коју би тужиља примала да је радила, у месечном износу од 8.840,10 динара, за период од 11.10.2016. године до 11.10.2019. године, као дана вештачења, исплати укупан износ од 318.243,60 динара и на име обрачунате законске затезне камате износ од 79.741,96 динара, а будуће износе у наведеном месечном износу од 8.840,10 динара од 01. до 10. у месецу за текући месец, све док не оствари право на старосну пензију, с тим што уколико означену месечну ренту не плати у наведеном року, дужна је платити законску затезну камату почев од доспелости сваког појединачног месечног износа до исплате, све у року од 15 дана од дана пријема писаног отправка пресуде, под претњом принудног извршења.
Ставом 5. изреке побијане пресуде одбачена је тужба тужиоца „ББ“ из … у делу у коме је тражио да се обавеже тужена Република Србија да му, као последицу неправилног и незаконитог рада тужене, на име накнаде нематеријалне штете због душевног бола и смрти блиских лица беба (близанаца) дана 19.08.1999. године, исплати износ од 10.000.000,00 динара, са законском затезном каматом почев од дана пресуђења па до коначне исплате, све у року од 15 дана од дана пријема писаног отправка пресуде, под претњом принудног извршења, због пресуђење ствари.
Ставом 6. изреке делимично је усвојен тужбени захтев тужиоца „ББ“ па је обавезана тужена да му на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због повреде верских осећања, присуству покопа, одавања почасти на гробу, повреда права на гроб, права на крст на гробу, да дође на гроб да се исплаче и олакша душу и упали свећу, ускраћена слободе да испољава веру или уверење молитвом, обичајима или обредом, исплати износ од 1.500.000,00 динара, у року од 15 дана од дана пријема преписа пресуде, док се у осталом делу, од досуђених 1.500.000,00 динара па до потраживаних 10.000.000,00 динара, тужбени захтев одбија као неоснован.
Ставом 7. изреке обавезана је тужена да тужиоцима на име накнаде трошкова парничног поступка исплати износ од 253.375,00 динара, у року од 15 дана од дана пријема писаног отправка пресуде, са законском затезном каматом, почев од дана извршности пресуде, па до коначне исплате, под претњом принудног извршења.
Ставом 8. изреке ослобођени су тужиоци од обавезе плаћања судских такси у овом поступку.
Против наведене пресуде жалбу су благовремено, преко пуномоћника, изјавили тужиоци, побијајући исту у ставу 1, 2, 3, 4, 5. и 6. изреке и то због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.
Жалбу против наведене пресуде је благовремено изјавила и тужена, побијајући исту у ставу 2, 6. и 7. изреке и то због погрешне примене материјалног права.
Тужилац је, преко пуномоћника, изјавио одговор на жалбу.
Испитујући побијану пресуду у смислу чл. 386 Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ број 72/11… 18/20), Апелациони суд је нашао да је жалба тужилаца делимично основана, а жалба тужене основана.
Првостепена пресуда није донета уз битну повреду одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачка 1 до 3, 5, 7 и 9 ЗПП, на које Апелациони суд пази по службеној дужности. Побијана пресуда у потврђеном делу није донета ни уз битну повреду одредаба парничног поступка из чл. 374 ст. 2 тач. 12 ЗПП, на коју се жалбом тужилаца неосновано указује, јер су разлози пресуде јасни о одлучним чињеницама, нису противречни како међусобно тако ни изведеним доказима, а материјално право је правилно примењено.
Међутим, првостепена пресуда у укинутом делу је донета уз битну повреду одредбе из чл. 374 ст. 2 тач. 12 ЗПП, на шта се жалбом тужилаца основано указује. Пресуда има недостатака због којих се не може испитати, јер пресуда нема разлога о битним чињеницама, а дати разлози су нејасни и противречни.
На основу чињеничног стања утврђеног у првостепеном поступку произлази да се тужиља породила у КБЦ у … дана 18.08.1999. године, којом приликом је родила живе близанце, и то женско дете у 10,08 часова и мушко дете у 10,10 часова, који су наводно преминули. Тужиоцима није било омогућено да их виде, да преузму тела деце. КБЦ … није водио уредну евиденцију о рођеним бебама, њиховој смрти, нису поднели надлежним матичним службама пријаву рођења, нити пријаву смрти за новорођене близанце, нема евиденције о чињеници смрти, нема парафинских калупа, историје новорођенчади, а није издата ни потврда о смрти за близанце. Здравствени инспектор приликом инспекцијског надзора у КЦ …, ГАК, Одељењу акушерства, није добио на увид одлуку којом КЦ регулише поступак спаљивања посмртних остатака новорођенчади после спроведене обдукције. У књизи евиденције потврда о смрти у КЦ … нису уписане потврде о смрти за близанце тужиље 1999. године. Писарници КЦ није предата на потпис пријава рођења деце и потврде о смрти, тако да исте нису ни прослеђене Матичној служби града. Тужиоци су пред Општинским судом у Крагујевцу у предмету К-1176/05 (касније број К-1333/07) водили кривични поступак против „ВВ“, професора доктора „ГГ“ и административног радника „ДД“ за кривично дело несавесног рада у служби из чл. 361 КЗ РС, који је окончан доношењем пресуде К-1333/17 од 28.08.2009. године, којом је одбијена оптужба према наведеним лицима због наступања апсолутне застарелости кривичног гоњења.
Тужиља је у време порођаја радила у „Застава аутомобили“ ад у …, сада у стечају, а на основу предлога ВМА у … и Психијатријске клинике у … пензионисана је дана 09.12.2008. године, када јој је утврђен потпуни губитак радне способности закључно са 23.01.2007. године и утврђено јој право на инвалидску пензију.
Из налаза, мишљења и оцене органа за вештачење – Дирекције РФ за ПИО, Филијала …, првостепени суд је утврдио да и даље постоји потпуни губитак радне способности код тужиље. Између осталог, наведено је да тужиља има пост трауматски поремећај – трајне промене личности изазване катастрофичним догађајем (шифра Ф.43).
Из налаза и мишљења вештака психијатријске струке првостепени суд је утврдио да су се околности душевних патњи и бола тужилаца драстично промениле у психичкој сфери да је њихова животна доб уништена до краја живота, у свим сферама живота. Тренутак сазнања о смрти деце после порођаја изазвао је код тужилаца изузетно снажне емоционалне реакције, као и доживљај паралисаности, отупелости и празнине, као одбрамбену психолошку реакцију на изузетно стресан губитак. Код тужиље „АА“ је због прогресије обољења наступило умањење општеживотне активности за 65%, које се огледа у незаинтересованости тужиље за опште виталне активности где убраја умањење потребе за задовољење сексуалног нагона, губитак интересовања за било које опште активности, а комплетна активност се своди у кругу размишљања и емоција које су подложне јаком депресивном расположењу. Недостаје јој гроб деце да положи цвеће, да их посећује, да су сахрањена на цивилизован начин. Тужиља ће трајно користити обавезну медикаментну терапију која се односи на погоршање и прогресију основне болести, јер су се потребе трајно повећале, а лечење ће трајати доживотно уз обавезну медикаментну терапију.
Тужилац „ББ“ је трпео душевне болове јаког степена, трпи их и данас у вези са тим догађајем и трпеће их до краја живота. Душевни болови се код тужиоца манифестују у облику забринутости, туге, нерасположења, психичке преоптерећености и окупираности око болести супруге и страхом за супругу, која је под медикаментном терапијом, јер је стално ангажован бригом о њеном нарушеном здрављу. Тужиоцу недостаје гроб деце да положи цвеће, да их посећује, да су сахрањена на цивилизован начин.
Из налаза и мишљења вештака економско – финансијске струке првостепени суд је утврдио да је висина разлике између инвалидске пензије тужиље и зараде коју би примала да је радила сваки месец појединачно за период од 11.10.2016. године до 11.10.2019. године утврђена на основу нето зараде према потврди „Застава аутомобили" ад у … од 09.07.2010. године и исплаћене инвалидске пензије за јун 2010. године, а у висини утврђене разлике у износу од 8.840,10 динара.
Тужиоци су раније, пред Вишим судом у Крагујевцу, водили парнични поступак ради накнаде нематеријалне штете за трпљење душевних болова и патњу за нарушени лични и породични живот, трпљење неизвесности, неодговарање државних органа и намерно скривање и заташкивање информација о стварној судбини њихових близанаца рођених 18.08.1999. године, због реакције и ставова надлежних органа, који су показали крајњу незаинтересованост да се утврди где су и каква је судбина њихових близанаца. Овај парнични поступак је окончан доношењем правноснажне пресуде Вишег суда у Крагујевцу П.бр. 50/18 од 19.02.2019. године, којом је обавезана тужена Република Србија да тужиоцима исплати износе од по 2.400.000,00 динара, која пресуда је преиначена пресудом Апелационог суда у Крагујевцу, тако што су тужиоцима досуђени износи од по 1.550.000,00 динара, док је одбијен део од по још 850.000,00 динара.
На основу овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је, најпре, пошао од истакнутог приговора пресуђене ствари у односу на став 1. и 5. захтева из тужбе и нашао да је исти основан, из разлога што је о истим захтевима између истих странака већ правноснажно одлучено пресудом Вишег суда у Крагујевцу П.бр. 50/18 од 19.02.2019. године, која је преиначена пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж. бр. 1863/19 од 19.09.2019. године.
Са друге стране, првостепени суд је нашао да је неоснован приговор пресуђене ствари истакнут од стране заступника тужене у односу на став 2. и 6. изреке постављених захтева из тужбе и пресуђеном захтеву из наведене пресуде Вишег суда у Крагујевцу П.бр. 50/18 од 19.02.2019. године. Наведеном пресудом није одлучивано о захтеву тужилаца на име душевних болова због повреде верских осећања тужилаца, а које тужиоци црпе непосредно из чл. 9 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. На основу наведеног, а полазећи од одредбе чл. 200 ЗОО, првостепени суд је тужиоцима досудио износе наведене у изреци, док је преко досуђеног тужбени захтев тужилаца одбио као неоснован и одлучио као у ставу 2. и 6. изреке пресуде.
Одлучујући о тужбеном захтеву тужиље на име накнаде нематеријалне штете због претрпљених душевних болова због умањења општеживотне активности од 65%, првостепени суд је оценио да је основан истакнути приговор застарелости, полазећи од одредбе чл. 376 ЗОО. Првостепени суд је извео закључак да је тужиља због стресног догађаја – губитка деце упала у депресију, која је задобила хронични карактер дана 02.03.2010. године, када је проглашена инвалидом рада прве категорије и када је њена болест добила коначан облик, који се неће променити без обзира на терапијске процедуре и болничко лечење траума, а када је, по оцени првостепеног суда, почео да тече објективан рок застарелости прописан наведеном одредбом чл. 376 ЗОО, из којих разлога је одбио тужбени захтев у овом делу као неоснован.
Такође, првостепени суд је оценио да је основан истакнути приговор застарелости и у погледу тужбеног захтева тужиље којим је тражила накнаду на име материјалне штете због изгубљене зараде у висини разлике између инвалидске пензије које остварује и зараде коју би тужиља примала да је радила у периоду од 11.10.2016. године од 11.10.2019. године, као дана вештачења, са припадајућом каматом, као и будуће износе од 8.840,10 динара месечно од 01. до 10. у месецу, све док тужиља не оствари право на старосну пензију. Наиме, будући да је тужиљи решењем РФ за ПИО од 09.12.2008. године утврђен потпуни губитак радне способности са 23.01.2007. године, када је тужиљи утврђено право на инвалидску пензију, које је продужено решењем РФ за ПИО од 23.03.2010. године, када је након контролног прегледа обављеног 10.01.2010. године утврђено да код тужиље и даље постоји губитак радне способности трајно, првостепени суд закључује да је тужиља даном продужења права на инвалидску пензију дефинитивно сазнала колика ће њена пензија бити од пензијског основа, односно од тог момента тужиља је сазнала и за материјалну штету коју ће трпети у висини разлике између пензије коју прима и зараде коју би примала код свог послодавца. Како је тужба поднета 07.11.2019. године, првостепени суд закључује да је тужбени захтев тужиље у овом делу неоснован.
По оцени Апелационог суда, првостепени суд је потпуно утврдио чињенично стање, за своју одлуку у потврђеном делу дао јасне и прихватљиве разлоге и правилно применио материјално право.
Одредбом чл. 359 ст. 2 Закона о парничном поступку је прописано да суд током целог поступка по службеној дужности пази да ли је ствар правноснажности пресуђена и ако утврди да је парница покренута о захтеву о коме је већ правноснажно одлучено, одбациће тужбу. Наиме, да би се једна ствар сматрала пресуђеном ствари, потребно је да је раније донета правноснажна пресуда којом је одлучено о истом тужбеном захтеву, између истих странака и да је тужбени захтев био заснован на истом животном догађају из прошлости тј. на идентичним чињеницама. Неосновани су жалбени наводи тужилаца да исти у овој парници траже накнаду штете по основу смрти блиског лица у смислу одредбе чл. 201 ЗОО, односно новорођених близанаца, док је у предмету П.бр. 50/18 тужиоцима досуђена накнада нематеријалне штете због претрпљених душевних болова и патње на основу одредбе чл. 172 ЗОО. У конкретном случају постоји идентитет тужбених захтева из овог парничног поступка у ставу 1. и 5. изреке и из правноснажно оконачног парничног поступка који је вођен пред Вишим судом у Крагујевцу под пословним бројем П. бр. 50/18, будући да су у овом поступку тужиоци определили новчане износе које траже по основу накнаде нематеријалне штете због душевног бола и смрти блиских лица беба (близанаца) дана 19.08.1999. године због неправилног и незаконитог рада тужене, док су у парничном поступку који је вођен П. бр. 50/18 тужбени захтев квалификовали као накнаду нематеријалне штете за трпљење душевних болова и патњу за нарушени лични и породични живот, трпљење неизвесности, неодговарање њихових државних органа и намерно скривање и заташкивање информација о стварној судбини њихових близанаца рођених 18.08.1999. године, због реакције и ставова надлежних органа који су показали крајњу незаинтересованост да се утврди где је и каква судбина њихових близанаца. Имајући у виду наведено, правилно је првостепени суд закључио да начин на који су постављени ови тужбени захтеви, односно тражени вид нематеријалне штете на име душевних болова због повреде права личности не утиче на идентитет тужбеног захтева, иако су они другачије формулисани, с обзиром на то да су недељиво повезани и преплетени, представљају јединствени вид штете који обухвата све штетне последице нематеријалне штете везане за личности оштећеника проистекле из неправилног рада органа Републике Србије, у ком погледу су неосновани жалбени наводи тужилаца.
Неосновано се жалбом тужилаца указује да је првостепени суд погрешно применио материјално право, с обзиром на то да је у конкретном случају требало применити одредбу чл. 361 ст. 2 ЗОО. Наиме, правилно је првостепени суд применио одредбу чл. 376 Закона о облигационим односима и правилно закључио када су почели да теку рокови застарелости, будући да се ова одредба примењује без обзира на то да ли се накнада захтева за већ насталу штету или за штету за коју је по редовном току ствари извесно да ће сукцесивно настајати у будућности, као и без обзира на то да ли се накнада будуће штете захтева у облику ренте или у једнократном износу. Правилно је првостепени суд закључио да штета од губитка зараде настаје сукцесивно, сада и у будућности, и по правилу траје све док трају штетне последице и да таква штета има свој узрок у већ свршеној штетној радњи, а и сама је већ настала. Нису од значаја жалбени наводи тужиље да наведена штета заправо представља будућу штету, с обзиром на то да је иста у садашњости већ извесна, те оштећени на исту одмах има право. Правилан је закључак првостепеног суда да таква врста штете настаје у једном одређеном тренутку и оштећени за њу и њену особину да ће трајати и убудуће сазнаје такође у једном одређеном тренутку, тако да застарелост почиње истог дана када би почела и за штету чија укупност настаје одједном. Како тужиља поднетом тужбом тражи накнаду материјалне штете предвиђене одредбом чл. 195 ст. 2 Закона о облигационим односима, односно изгубљене зараде због трајне неспособности за рад у виду разлике између инвалидске пензије исплаћене за период од 11.10.2016. године до 11.10.2019. године и зараде коју би у том временском периоду остваривала да због штетног догађаја није остала неспособна за рад, а имајући у виду да је тужиљи решењем РФ за ПИО од 09.12.2008. године утврђен потпуни губитак радне способности дана 23.01.2017. године, када је тужиљи утврђено право на инвалидску пензију, које је продужено решењем РФ за ПИО од 02.03.2010. године, ког је дана тужиља дефинитивно сазнала колика ће њена пензија бити од пензијског основа, односно сазнала за материјалну штету коју ће трпети у висини разлике између пензије коју прима и зараде коју би примала код свог послодавца. Такође, правилно је првостепени суд закључио да је застарело и потраживање тужиље које се односи на нематеријалну штету због претрпљених душевних болова због умањења општеживотне активности од 65%, полазећи од чињенице да је тужиља дана 02.03.2010. године решењем РФ за ПИО проглашена инвалидом рада прве категорије, будући да је њена болест добила коначан облик који се неће променити без обзира на терапијске процедуре и болничко лечење траума. С обзиром на чињеницу да је тужба у овој правној ствари поднета дана 07.11.2019. године, правилно је првостепени суд оценио истакнути приговор застарелости и одбио тужбени захтев тужиља у ставу 3. и 4. изреке. У смислу наведеног, неосновани су жалбени наводи тужиље да је првостепени суд погрешно закључио да рок застарелости почиње да тече дана 02.03.2010. године, те да приликом одлучивања није имао у виду чињеницу да је вођен кривични поступак због несавесног рада лекара у коме је тужиља имала својство оштећене, да је кривични поступак окончан одбијањем оптужбе због наступања застарелости кривичног гоњења, те да је тек правноснажном пресудом Вишег суда у Крагујевцу П.бр. 50/18 од 19.02.2019. године могла да стекне право да тражи накнаду материјалне штете због разлике у заради инвалидске пензије, будући да наведено није од значаја за доношење одлуке у овој правној ствари, из разлога што је правилно првостепени суд закључио да је рок застарелости почео да тече од дана сазнања тужиље за штету и правилно применио материјално право.
Како се ниједним жалбеним наводом није довела у сумњу правилност и законитост побијане одлуке у потврђеном делу, Апелациони суд је применом чл. 390 ЗПП, одучио као у првом ставу изреке пресуде.
Међутим, по оцени Апелационог суда закључак првостепеног суда у укинутом делу се за сада не може прихватити као правилан.
Чланом 200 Закона о облигационим односима прописано је, између осталог, да ће за претрпљену повреду угледа, части, слободе или права личности суд досудити правичну новчану накнаду независно од накнаде материјалне штете, као и у њеном одсуству, ако нађе да околности случаја то оправдавају. Приликом одлучивања о накнади нематеријалне штете суд ће водити рачуна о значају повређеног добра и циљу коме служи та накнада, као и да се њоме не погодује тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом. Новчаном накнадом се не пружа обештећење за повреду личног добра, већ за секундарне последице у виду душевних патњи које су повредом изазване. У сваком конкретном случају је потребно утврдити да ли је оштећени доживео душевне патње.
Чланом 8 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода је прописано да свако има право на поштовање свог приватног и породичног живота, дома и преписке, док је чланом 9 исте конвенције прописано да свако има право на слободу мисли, савести и вероисповести и да ово право укључује слободу промене вере или уверења и слободу сваког да, било сам или заједно с другима, јавно или приватно испољава веру или уверење молитвом, подучавањем, обичајима и обредом. Дакле, члан 9 не јемчи само слободу мисли, савести и вероисповести, већ и њихово активно манифестовање, односно исповедање. Члан 9 такође штити сваки онај чин који је тесно везан за forum internum, односно унутрашњу верску слободу личних уверења. Изричито помињање у Европској конвенцији „слободе човека да, било сам или заједно с другима, јавно или приватно, испољава веру или уверење молитвом, проповеди, обичајима и обредом“ наглашава да је испољавање вере интегрални део заштите коју ово јемство пружа. Такође, право појединца да изабере начин и место своје сахране је у одлуци Уставног суда о проглашењу неуставности одредбе Закона о гробљима подведено под слободу мисли, савести и вероисповести и право на поштовање приватног живота, у ком погледу се Уставни суд позвао на став Европског суда изражен у пресуди Sidabras i Dziautas против Литваније, у којем је истакнуто да није могуће исцрпно одредити садржину гаранције члана 8, али да он свакако обухвата психички (морални) и физички интегритет појединца, обезбеђујући му сферу у оквиру које може слободно да тежи развоју и задовољењу своје личности. Имајући у виду наведено, као и одредбе чл. 13 и 14 Закона о гробљима, које је првостепени суд применио у конкретном случају, правилно је првостепени суд закључио да истакнути приговор пресуђене ствари у односу на ставове 2. и 6. није основан, будући да тужиоци потражују накнаду нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због повреде верских осећања, присуства покопа, одавања почасти на гробу, повреде права на гроб, права на крст на гробу, да дође на гроб да се исплаче и олакша душу и упали свећу, ускраћен слободе да испољава веру или уверење молитвама, обичајима или обредом, а не накнаду нематеријалне штете због несталих беба, како је то истицано од стране тужене у току поступка, те да се овај вид потраживане накнаде нематеријалне штете разликује од оне о којој је одлучено у предмету Вишег суда у Крагујевцу П. бр. 50/18.
Међутим, првостепени суд приликом одлучивања није имао у виду чињеницу, на шта се основано жалбом тужене указује, да су се тужиоци у току поступка изјаснили да код истих постоји неизвесност да је породици саопштена лаж о смрти новорођених беба, односно да постоји сумња да су им деца жива, да их је неко отео, купио и да су постала предмет трговине. Како у конкретном случају тужиоци потражују накнаду због повреде верских осећања и свој тужбени захтев заснивају на налазу и мишљењу вештака којим је утврђено да су новорођенчад имала здравствених проблема, да је због истих наступила смрт деце, те да је од стране здравствене установе у којој се тужиља породила вршена обдукција новорођенчади, да постоји извештај о обдукцији, по оцени Апелационог суда, за сада се не може прихватити као правилна одлука првостепеног суда да тужиоцима припада накнада нематеријалне штете по наведеном основу. Наиме, првостепени суд није отклонио контрадикторности између изведених доказа на основу којих је усвојио тужбени захтев тужилаца и исказа тужилаца, који су се изјаснили да сматрају да и даље постоји неизвесност да су им деца жива, а која чињеница је у супротности с њиховим потраживањем накнаде нематеријалне штете за душевне болове по основу немогућности обезбеђивања гроба својој деци на коме ће вршити верске обичаје у складу са својим уверењима, на ком ће одавати почаст, палити свеће и молити се у складу са њиховом православном хришћанском вером. У смислу наведеног, првостепени суд је пропустио да утврди шта је у конкретном случају циљ коме служи та накнада, да ли се њоме погодује тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом односно, имајући у виду наведене одредбе, да ли постоји узрочно последична веза између радње тужене и да ли тужиоцима заиста припада право на накнаду нематеријалне штете, имајући у виду да у конкретном случају нису утврђене кључне чињенице од значаја за доношење одлуке у овој правној ствари.
У поновном поступку, првостепени суд ће имати у виду примедбе изнете у овом решењу, па ће оценом изведених доказа, и евентуално, применом правила о терету доказивања, сходно одредби чл. 231 ЗПП правилно и потпуно утврдити чињенично стање, користећи се и овлашћењима из чл. 313 ЗПП, те на правилно и потпуно утврђено чињенично стање правилно применити материјално право и оценити да ли у конкретном случају има узрочно последичне везе између радње тужене и настанка штете, односно оценити да ли су испуњени услови за накнаду штете према одредби чл. 200 ЗОО.
Укинута је и одлука о трошковима поступка, јер иста зависи од коначне одлуке суда.
Имајући у виду наведено, Апелациони суд је одлучио као у изреци на основу одредбе чл. 391 ст. 1 ЗПП и чл. 392 ЗПП.
Председник већа-судија
Драгана Сретовић, с.р.