Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Накнада штете » Гж 1485.11 Накнада штете
Гж 1485.11 Накнада штете
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Гж.бр. 1485/11
Датум: 25. 08. 2011. године
К р а г у ј е в а ц
ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија Зорана Хаџића, председника већа, Драгице Петровић и Сузане Видановић, чланова већа, у правној ствари тужилаца М. А. из Д., Р. Т., из В., Б. М. из В. Б., М. К., из В., Д. М. из Г., кога заступа Р. Д. из Г., Р. Ј., из Н. С., кога заступа М. Ј. из Н. С., Р. Д. и М. А., из Н. С., против туженог М. М. А., адвоката из П., кога заступа адвокат С. Ћ. из Т., ради накнаде штете, вредност предмета спора 2.996.031,00 динар, поступајући по жалби туженог на пресуду Основног суда у Краљеву, Судске јединице у Врњачкој Бањи, XIX - I П-23/10 (08), од 10. 09. 2010. године, у нејавној седници већа одржаној дана 25. 08. 2011. године, донео је
П Р Е С У Д У
УВАЖАВА СЕ жалба туженог, па СЕ УКИДА пресуда Основног суда у Краљеву, Судске јединице у Врњачкој Бањи, XIX - I - П-23/10 (08), од 10. 09. 2010. године и списи се враћају истом суду на поновно суђење.
О б р а з л о ж е њ е
Тачком првом изреке побијане пресуде усвојен је тужбени захтев тужиоца М. А. из Д., па је обавезан тужени М. А. из П. да му исплати под а) на име дела неисплаћене разлике зараде за месец јуни и јули 2004. године износ од 7.772,00 динара са каматом на износ од 3.866,00 динара почев од 15. 07. 2004. године до исплате, а на износ од преосталих 3.866,00 динара почев од 15. 08. 2004. године до исплате, а под б) на име неисплаћених дневница за службено путовање за временски период од 01. 06. 2002. године до 01. 08. 2004. године износ од 442.608,00 динара са законском затезном каматом од 01. 04. 2008. године, у року од 15 дана под претњом принудног извршења.
Тачком другом изреке усвојен је тужбени захтев тужиоца Р. Д. из Г. па је обавезан тужени да му исплати под а) на име дела неисплаћених дневница за службено путовање за исти временски период износ од 389.710,00 динара са законском затезном каматом почев од 01. 04. 2008. године до исплате, у истом року и под истом претњом.
Тачком три изреке усвојен је тужбени захтев Р. Т. из В. па је обавезан тужени да му под а) на име дела неисплаћене зараде за месец јун и јули 2004. године исплати износ од 2.862,00 динара и то са каматом на износ од 1.431,00 динар почев од 15. 07. 2004. године, а на преостали износ од 1.431,00 динар почев од 15. 08. 2004. године до исплате, а под б) да му на име неисплаћених дневница за службено путовање за исти временски период исплати износ од 675.086,00 динара са зак. затезном каматом од 01. 04. 2008. године у истом року и под истом претњом.
Четвртом тачком изреке усвојен је тужбени захтев тужиоца Б. М. из В. Б., па је тужени обавезан да и овом тужиоцу исплати на име дела неисплаћене зараде за месец јуни и јули 2004. године износ од 496,00 динара са каматом на износ од 248,00 динара почев од 15.07. 2004. године, а на износ од још 248,00 динара почев од 15. 08. 2004. године, а под б) је обавезан да му на име неисплаћених дневница за службено путовање за исти временски период исплати износ од 407.359,00 динара са законском затезном каматом почев од 01. 04. 2008. године у истом року и под истом претњом.
Тачком пет изреке усвојен је тужбени захтев тужица М. К. из В. па је обавезан тужени да и овом тужиоцу исплати на име дела неисплаћене зараде за месец јуни и јули 2004. године износ од 3.754,00 динара са каматом на износ од 1.877,00 динара почев од 15. 07. 2004. године, а на преостали износ од 1.877,00 динара са каматом од 15. 08. 2004. године до исплате, а под б) на име неисплаћених дневница за службено путовање за исти временски период износ од 319.514,00 динара са законском затезном каматом од 01. 04. 2008. године.
Тачком шест изреке усвојен је тужбени захтев тужиоца Д. М. из Г., па је обавезан тужени да му исплати под а) на име дела неисплаћене зараде за јуни и јули 2004. године 8.030,00 динара са каматом на износ од 4.012,00 динара од 15. 07. 2004. године и на још 4.012,00 динара са каматом од 15. 08. 2004. године до исплате, а под б) на име неисплаћених дневница за службено путовање за исти временски период износ од 153.282,00 динара са законском затезном каматом од 01. 04. 2008. године.
Тачком седам изреке усвојен је тужбени захтев тужиоца Р. Ј. из Н. С., па је обавезан тужени да овом тужиоцу исплати под а) на име дела неисплаћене зараде за јуни и јули 2004. године износ од 9.026,00 динара са каматом на износ од 4.513,00 динара почев од 15. 07. 2004. године до исплате, а на износ од 4.513,00 динара почев од 15. 08. 2004. године до исплате, а под б) да му на име неисплаћених дневница за службено путовање за исти временски период исплати 400.373,00 динара са законском затезном каматом од 01. 04. 2008. године, у року од 15 дана под претњом принудног извршења.
Тачком осам изреке усвојен је тужбени захтев тужиоца М. А. из Н. С. па је обавезан тужени да овом тужиоцу исплати на име под а) на име неисплаћених дневница за службено путовање за временски период од 01. 06. 2002. до 01. 08. 2004. године износ од 176.159,00 динара са законском затезном каматом од 01. 04. 2008. године у року од 15 дана под претњом принудног извршења.
Тачком девет исте пресуде, обавезан је тужени да тужиоцима солидарно плати парничне трошкове у укупном износу од 39.800,00 динара у истом року и под истом претњом.
На наведену пресуду, у законском року, жалбу је уложио тужени, побијајући је из свих законом предвиђених разлога са предлогом да другостепени суд, поступајући у смислу жалбених навода наведену пресуду укине и врати првостепеном суду на поновно одлучивање, или исту преиначи одбијањем тужбеног захтева тужилаца.
Испитујући правилност првостепене пресуде, у смислу члана 372 ЗПП-а, Апелациони суд налази да је жалба туженог основана.
У спроведеном поступку нема битних повреда одредаба парничног поступка из чл. 361 ст. 2 тачка 1,2,5,7,9 ЗПП-а, али је иста донета уз погрешну примену материјалног права које је довело до тога да чињенично стање остане непотпуно утврђено, због чега је морала бити укинута.
Из утврђеног чињеничног стања првостепеног суда произилази да су тужиоци били запослени као возачи или кондуктери у Предузећу АТП ''М.'', да су према опису послова које су обављали већи део времена проводили на службеним путовањима ван седишта свога предузећа, а у складу са путним налозима које су добијали од послодавца, да су са својим предузећем закључили уговор о раду, те да су као и остали радници запослени у овом предузећу, желећи да остваре право по основу неисплаћене разлике у заради и неисплаћених дневница у земљи ангажовали туженог као адвоката на подношење тужбе суду, како би у судском поступку ово своје право остварили. У том циљу су туженог, који је адвокат, ангажовали тако што су му платили за писање тужбе и потписали бланко ''пуномоћје'', како би поднео тужбу против њиховог послодавца, у циљу остваривања њихових права по основу радног односа.
Даље је као неспорно утврђено да тужени није у законом прописаном року поднео тужбу, тачније да уопште није поднео тужбу у име и за рачун тужилаца, због чега они сматрају да су оштећени, јер би своје право пред судом, као и остали запослени код овог послодавца остварили, да је тужба поднета.
Првостепени суд је кроз претходно питање утврдио да би тужиоци код АТП ''М.-т.'' АД за превоз и туризам из В. Б., који је правни следбеник некадашњег саобраћајног предузећа ''А.'' из В. Б., остварили право по основу неисплаћене разлике у заради и по основу неисплаћених дневница у земљи, да је тужени као адвокат за тужиоце благовремено поднео суду тужбу.
Ово питање првостепени суд је решио увидом у постојеће уговоре о раду који су тужиоци закључили са својим предузећем и одредбе Појединачног колективног уговора као и Допуне Појединачног колективног уговора, Општег колективног уговора, водећи најпре рачуна о томе на који начин је наведено Предузеће регулисало питање исплате дневница и да ли је ускладило своја нормативна акта са Законом о раду и Општим колективним уговором. Првостепени суд је вршио оцену применљивости Допуне Појединачног колективног уговора наведеног Предузећа на конкретан случај и ангажовањем вештака финансијске струке утврдио да наведено Предузеће тужиоцима дугује по оба основа износе, ближе описане у налазу вештака финансијске струке, односно у изреци првостепене пресуде.
Првостепени суд је даље утврдио да је тужени као адвокат одговоран што тужиоци нису пред судом због застарелости остварили ова своја права, иако су више пута инсистирали код туженог на томе да поднесе тужбу, као и да им тужени није рекао истину о томе да тужбу није поднео, да му је за ову адвокатску услугу плаћено, те да с тога и стоји његова одговорност да тужиоцима надокнади штету коју су претрпели, односно износе за које су оштећени што оваква тужба није поднета, на основу чега је одлучио усвајањем прецизираног тужбеног захтева као у изреци првостепене пресуде.
Овакав став и закључак првостепеног суда за сада се не може прихватити као правилан.
Наиме, одредбом чл. 155 ЗОО предвиђено је да штета представља умањење нечије имовине (обична штета) или спречавање њеног повећања (измакла корист), док одредба чл. 189 ЗОО говори о обичној штети и накнади измакле користи, где се ради утврђивања висине узима у обзир добитак који се могао основано очекивати према редовном току ствари или посебним околностима, а чије је остварење спречено штетном радњом или пропуштањем.
Апелациони суд сагласан је са ставом првостепеног суда да је у конкретном случају било нужно као претходно питање утврдити да ли би тужиоци, да је тужени као њихов пуномоћник – адвокат у њихово име и за њихов рачун поднео суду тужбу, остварили право по основу неисплаћене разлике у заради и по основу неисплаћених дневница од свог послодавца, од чега зависи утврђивање туженикове одговорности а и обавезе.
Међутим, за обавезивање туженог, на накнаду штете тужиоцима, по налажењу овог суда, ова чињеница није довољна сама по себи, односно није било довољно утврдити само да је тужени одговоран, што због његовог пропуста као адвоката тужиоци нису могли пред судом добити односно остварити извршни наслов у вези својих потраживања од свог послодавца, већ је било потребно утврдити и да ли би, по редовном току ствари, како то законска норма чл. 189 ст. 3 ЗОО и каже, тужиоци ово своје потраживање могли наплатити од свог предузећа.
Како првостепени суд ову законску одредбу није правилно применио, што жалба туженог основано истиче, то је чињенично стање у овом делу остало непотпуно утврђено, јер се првостепени суд овом веома важном чињеницом за одлучивање није бавио, тачније, није утврђивао да ли би по редовном току ствари, након подношења тужбе и вођења спора и добијања извршног наслова потраживање тужилаца било наплаћено од њиховог послодавца или његовог следбеника, од чега и зависи основаност тужбеног захтева у смислу обавезивања туженог да им он управо ове износе надокнади. Закључци о овој одлучујућој чињеници свакако зависе од тога да ли су остали запослени своја потраживања наплатили након добијања извршних судских одлука, да ли се ради о солвентном предузећу или је његов статус другачији и какав је његов статус, да ли су остали запослени своја потраживања наплатили у целости или делимично, да ли предузеће тужилаца има имовину из које би се наплата могла извршити у случају да се ради о стечају, што су све питања од којих зависи и закључак првостепеног суда о томе да ли туженог треба обавезати на исплату утврђених износа или не.
С тога ће у поновљеном поступку, првостепени суд да употпуни чињенично стање у смислу упута из овог решења, па ће у зависности од тога шта се буде утврдило, правилном применом материјалног права одлучити о тужбеном захтеву. При том ће, првостепени суд, уколико нађе да је основан тужбени захтев тужилаца, водити рачуна о томе да се у конкретном случају ради о спору за накнаду штете и од каквог је значаја ова чињеница не само за утврђивање висине штете, већ и за одлучивање о камати, правилном применом одредбе чл. 189 ЗОО.
Имајући у виду да одлука о трошковима поступка зависи од укупног исхода спора, а како је укинута одлука о главној ствари, то је укинута и одлука о трошковима поступка.
На основу свега напред изнетог, одлучено је као у изреци, применом одредбе чл. 377 ст. 2 а у вези чл. 363 ЗПП-а.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА – СУДИЈА
Зоран Хаџић,с.р.