Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Стварно право » Гж 1500.11 Државина непокретности
Гж 1500.11 Државина непокретности
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: ГЖ-1500/11
Дана 13.06.2011.године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судијa: Милорада M. Јанићијевића, председника већа, Росе Терзић и Драгијане Дробњак, чланова већа, у правној ствари тужиље С. С. из В. Б., ул. Р.В., коју заступају пуномоћници адвокат Ђ. З. и Р. С., обојица из К., ул. М. В., против тужене Г. Ђ. из В. Б., ул. Р. В., коју заступа пуномоћник адвокат М. Ч. из В. Б., основ спора државина непокретности, вредност спора 10.000,00 динара, одлучујући о жалби тужене на пресуду Основног суда у Краљеву – Судска јединица у Врњачкој Бањи XIX-I П.бр. 4033/10 од 13.01.2011.године, у седници већа одржаној дана 13.06.2011.године, донео је
П Р Е С У Д У
ОДБИЈА СЕ жалба тужене Г. Ђ., као неоснована, па се ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Краљеву – Судска јединица у Врњачкој Бањи XIX-I П.бр. 4033/10 од 13.01.2011.године.
О б р а з л о ж е њ е
Ставом првим изреке пресуде усвојен је тужбени захтев тужиље и обавезана тужена да тужиљи преда у државину „нову кућу“ бруто површине у приземљу 46,65 м2 и спрата укупне површине од 35,74 м2 а која се налази на кат.парцели бр.276/3 КО В. Б., у року од 15 дана од дана правноснажности пресуде. Ставом другим изреке обавезана је тужена да тужиљи накнади трошкове парничног поступка у износу од 21.350,00 динара у истом року.
Против првостепене пресуде жалбу је благовремено изјавила тужена из свих законских разлога прописаних чл.360 ЗПП, са предлогом да се ожалбена пресуда укине и предмет врати првостепеном суду на поновно суђење.
Испитујући првостепену пресуду и жалбу тужене, сагласно овлашћењима из чл. 372 ЗПП, Апелациони суд је одлучио:
Жалба је неоснована.
Првостепена пресуда није донета уз битне повреде одредби парничног поступка из чл.361 ст.2 тач.1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП на које овај суд пази по службеној дужности, а ни уз битну повреду цитиране законске одредбе тач.12, на коју се посредно жалбом указује. Изрека првостепене пресуде је јасна, не противуречи сама себи, изведеним доказима нити датим разлозима због чега би морала бити укинута. Жалба тужене не садржи конкретизацију учињених битних повреда одредаба парничног поступка, нити пак чињеничне наводе из којих би се могло утврдити о којим је то битним повредама реч.
Према утврђеном чињеничном стању првостепеног суда тужиља је мајка тужене. Односи међу странкама су поремећени. Тужиља и тужена су правни следбеници покојног Н. С., бившег из В. Б. који је преминуо дана 04.07.1993.године и чија заоставштина је расправљена решењем О.бр.129/93 дана 03.09.1993.године. За наследнике по основу споразумне деобе оглашени су тужиља као супруга на кат.парцели бр.2825 КО Т. и правом доживотном плодоуживања на обе куће у В. Б. које се налазе на кат.парцели бр.276/3. Тужена Г. оглашена је за наследника на новој кући на кат.парцели бр.276/3 а ћерка С. на старој кући која се налази на истој парцели. Тужена Г. је у државини као наследник нове куће почев од 2007.године заједно са својим супругом. Тужиља није у државини нове куће као носилац права доживотног плодоуживања.
Оценом тако утврђеног чињеничног стања првостепени суд је закључио да је тужбени захтев тужиље основан и обавезао тужену да тужиљи преда у државину нову кућу на кат.парцели бр.276/3 КО В. Б.
Утврђено чињенично стање наводима жалбе не доводи се у сумњу, нити се нуде нови докази који би га изменили или могли бити од значаја за правилност одлуке у смислу одредбе чл.359 ЗПП. На поуздан начин увидом у правоснажно оставинско решење утврђено је да је тужиља носилац права доживотног плодоуживања на обе куће и то и на новој и на старој кући на кат.парцели бр.276/3 КО В. Б. Жалбени наводи тужене да је тужиља добровољно уступила туженој право плодоуживања тиме што је дозволила да се усели у кућу ничим нису поткрепљени нити доказани. Наводи жалбе о односима тужиље са ћеркама туженом Г. и С., о међусобним односима ћерки тужиље као и о материјалном и здравственом стању тужене немају значаја на правилност утврђеног чињеничног стања битног за одлучивање из следећих разлога.
Право доживотног плодоуживања је право најширег коришћења ствари без повреде њене суштине, а плодоуживалац је непосредни држалац ствари и ова државине делује према свакоме па и према власнику. Право је плодоуживаоца да сам одреди како ће ствар користити.
Наиме, обзиром да плодоуживање као лична службеност није регулисана позитивним прописима, примењују се правна правила Грађанског законика из 1844.године којима је регулисана лична службеност, који Законик се примењује на основу Закона о неважности правних прописа донесених пре 06.априла 1944.године и за време непријатељске окупације, тако да пропуст суда на који се жалбом тужене указује о ненавођењу материјалног права, што је првостепени суд био дужан, не чини првостепену одлуку незаконитом, нити утиче на њену правилност јер је овај суд отклонио тај недостатак.
У конкретном случају применом правних правила из параграфа 384 – 393 Грађанског законика правилно је закључење првостепеног суда да је тужиља као носилац права доживотног плодоуживања у свом праву јача, па је тужбени захтев за предају у државину нове куће основан. Према правним правилима право доживотног плодоуживања је лична службеност која обухвата вршење стварног права на туђој ствари и подразумева вршење права на целој ствари докле год као такво постоји, ово право не може бити
ограничено нити од трећих лица, нити пак од самог власника, а не може се наслеђивати нити преносити на другога. У конкретном случају право доживотног плодоуживања није престало, а то и није био предмет овог спора јер према правним правилима личне службености престају на исти начин као и стварне службености, и то када се у једној личности сједини својство власника ствари и плодоуживаоца, протеком времена за које је плодоуживање установљено ако је било установљено на одређено време, када на послужном добру треће лице стекне право плодоуживања, смрћу плодоуживаоца и пропашћу послужног добра. То у конкретном случају значи да установљено право доживотног плодоуживања тужиље није престало ни на један од наведених начина па је тужбени захтев тужиље основан.
Нису основани ни наводи жалбе да између изреке ожалбене пресуде и оставинског решења нема идентитета из разлога што је тужиља носилац права доживотног плодоуживања на обе куће и то и на старој и на новој кући на кат.парцели бр.276/3 КО В. Б., а друге куће и не постоје, па позивање тужене да постоји разлика у површини није морално и потврђује основаност тужбеног захтева тужиље и однос тужене према тужиљи као детета према родитељу. Нису основани ни наводи жалбе да је уговором о поклону тужиља ово право поклонила туженој, јер је ово лично непреносиво право.
Како се жалбеним наводима тужене не доводи у сумњу правилност првостепене пресуде, нити утврђено чињенично стање, Апелациони суд је сагласно одредби чл.375 ЗПП одлучио као у изреци пресуде.
Правилна је и одлука о трошковима поступка донета сагласно одредби чл.149 и 150 ЗПП, па је суд из сагласно одредби чл.387 тач.2 ЗПП жалбу тужене одбио као неосновану и потврдио решење првостепеног суда о трошковима поступка.
Председник већа-судија,
Милорад М. Јанићијевић,с.р.