Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Облигационо право » Гж 1585.12 дуг
Гж 1585.12 дуг
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број:ГЖ-1585/12
Дана: 07.11.2012. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, као другостепени, у већу састављеном од судија: Биљане Николић, председника већа, Смиљане Ристић и Драгане Сретовић, чланова већа, у правној ствари тужиоца Д. Г. из С., кога заступа пуномоћник Д. А., адвокат из Ћ., против туженог Предузећа „И.“ А.Д. из Ћ., кога заступа пуномоћник Р. Л., адвокат из Б., ради дуга, одлучујући по жалби тужиоца на пресуду Основног суда у Параћину, II Судска јединица Ћуприја II -7П.бр.2975/10 од 20.10.2011. године, у седници већа одржаној дана 07.11.2012. године, донео је следећу
П Р Е С У Д У
ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиоца, а пресуда Основног суда у Параћину, II Судска јединица Ћуприја II -7П.бр.2975/10 од 20.10.2011. године, ПОТВРЂУЈЕ.
О б р а з л о ж е њ е
Првостепеном пресудом у ставу првом одбијен је тужбени захтев тужиоца Д. Г. из С., којим је тражио да се обавеже тужено Предузеће „И.“ А.Д. из С., да тужиоцу исплати износ од 443.094,00 динара, за неисплаћена потраживања у року од 15 дана по правноснажности пресуде.
Ставом другим исте пресуде обавезан је тужилац да туженом плати трошкове поступка у износу од 24.150,00 динара у року од 15 дана од дана пријема отправка пресуде.
Против првостепене пресуде тужилац је благовремено изјавио жалбу из које произилази да исту побија из свих законских разлога.
Испитујући побијану пресуду у смислу чл. 372 ЗПП Апелациони суд налази да је жалба тужиоца неоснована.
Побијана пресуда не садржи битне повреде одредаба парничног поступка из чл. 361 ст. 2 ЗПП на које Апелациони суд пази по службеној дужности, нити оне на које се жалбом тужиоца указује.
У првостепеном поступку је утврђено да је пресудом Општинског суда у Варварину П1.бр.178/06 од 28.05.2008. године одлучено о свим потраживањима који је овде тужилац имао према туженом, по основу накнаде штете коју је претрпео повређивањем на раду као радник туженог. Наведеном пресудом му је у смислу чл. 188 ст. 1 ЗОО одређена накнада у виду ренте тако што је обавезан тужени да на име месечне ренте исплаћује тужиоцу новчани износ од 20.941,42 динара почев од априла месеца 2008. године па убудуће док се прилике не буду промениле, најкасније до 15-ог у наредном месецу у односу на месец за које се утврђује да обавеза постоји.
Из изведених доказа произилази да је тужилац тражио накнаду на име ренте сматрајући да је од јануара 2008. године до октобра 2010. године исту примао, али да није била усклађена са укупним износом пензије, наводећи при том и да му је тужени за наведени период исплатио мањи износ од оног који би му припадао да је обрачунавање ренте вршено сходно проценту 93,3% од висине пензије, обзиром да му је редовно достављао извештаје о висини пензије, и то у периодима у којима се иста повећавала, сматрајући да је тужени у складу са тим морао да повећа и ренту коју му исплаћује.
Приликом одлучивања у овој правној ствари првостепени суд је имао у виду одредбу чл. 188 ст. 1 ЗОО којим је предвиђено је да се у случају смрти телесне повреде, оштећење здравља, накнада штете одређује по правилу у облику новчане ренте доживотно или за одређено време, а осим тога у том случају оштећени има право како на накнаду обичне штете, тако и на накнаду измакле користи, а при оцени измакле користи узима се добитак који се могао основано очекивати по редовном току ствари или по посебним околностима чије остварење је спречено штетниковом радњом, у смислу чл. 189. истог Закона. Наиме, тужилац је сматрао да је од априла месеца 2008. године тужени био дужан да сам повећава ренту коју исплаћује тужиоцу, обзиром да је наведена обавеза туженог установљена ставом другим пресуде Општинског суда у Варварину П.1-178/06 од 28.05.2008. године, а за своје тврдње тужилац је истицао чињеницу да је од априла 2008. године долазило до повећања пензије коју прима, због чега је сматрао да је тужени био у обавези да увећава износ ренте, коју je обавезан да исплаћује, а сходно повећању пензије од стране ПИА са утврђеним процентом из наведене пресуде од 93,3 %.Тужилац је дакле своје потраживање засновао на томе да је од априла 2008. године долазило до повећања пензије коју он прима, сматрајући да самим тим долази и до повећања ренте, као и да је тужени био дужан да сам обрачунава повећање ренте на основу извештаја о висини пензије које му је тужилац редовно достављао.
Имајући у виду да је одредбом чл. 189 ЗОО предвиђено да тужилац има право да захтева промену висине ренте уколико се за то стекну услови, а како је напред наведеном пресудом тужени био обавезан да тужиоцу исплаћује на име месечне ренте износ од 20.941,42 динара, почев од априла 2008. године па убудуће док се прилике не буду промениле, то је првостепени суд нашао да је овако одређен износ месечне ренте фиксно одређен, и да се исти може променити само уколико је суду поднет захтев за његову измену и када о томе суд донесе одлуку.
Обзиром да тужилац није поставио тужбени захтев којим тражи промену висине месечне ренте утврђене напред наведеном правноснажном пресудом, већ у конкретном случају тражи да му тужени исплати разлику између утврђене ренте и износа за који сматра да му припада на име тога за период од априла 2008. године па убудуће, то је првостепени суд нашао да је тужбени захтев тужиоца неоснован и одлучио као у ставу првом изреке пресуде.
Апелациони суд налази да је првостепени суд на правилан и потпун начин утврдио чињенично стање и на исто правилно применио материјално право и дао разлоге које у свему прихвата и овај суд.
Неосновани су жалбени наводи тужиоца у којима истиче да је првостепени суд негирао чињеницу да је рента променљива, сматрајући да туженог обавезује износ којим је био обавезан да плаћа у фиксном износу, а по пресуди Општинског суда у Варварину П.1-178/06 од 28.05.2008. године. Наиме Апелациони суд налази да је првостепени суд у конкретном случају правилно поступио, обзиром да је напред наведеном пресудом тужени обавезан да на име ренте плаћа износ од 20.941,42 динара и то од априла месеца па убудуће док се околности не буду промениле, сходно чл.189 ЗОО. Међутим тужилац није тражио измену одлуке о висини ренте која је утврђена правоснажном пресудом у смислу напред цитираног члана, већ је тражио да му тужени исплати разлику између утврђене ренте и износа од 93,3% од пензије коју он прима од априла 2008. године, а за који сматра да му припада, због насталог повећања пензије. Дакле, како је тужени везан правоснажном судском одлуком на плаћање ренте која је утврђена у фиксном износу то овај суд налази да је тужбени захтев тужиоца неоснован, јер није тражио промену одлуке о висини износа ренте, уколико је сматрао да су се околности промениле и да су испуњени услови сходно напред цитираном члану.
Како се осталим жалбеним наводима не доводи у питање правилност првостепене одлуке, то је Апелациони суд сходно чл. 375 ЗПП одлучио као и изреци.
Другостепени суд је применио одредбе ЗПП („СЛ. гласник РС“ бр.125/04 и 111/09), који се имају применити сходно чл.506 ЗПП („Сл. гласник РС бр.72/11).
Председник већа-судија
Биљана Николић, с.р.