Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Парнични поступак » Гж 1609.22 ради исплате и утврђења
Гж 1609.22 ради исплате и утврђења
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Гж-1609/22
06.10.2022. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судиja Јасмине Јовановић, председника већа, Слободана Петровића и Амеле Бабовић Васић, чланова већа, у парници по тужби тужиље „АА“ из …, ЈМБГ …, чији су пуномоћници Дино Јусуфовић и Снежана Дуњић, адвокати из …, против туженог „ББ“ из …, ЈМБГ …, на чијој страни је умешач „…“ д.о.о. …, које заступа пуномоћник Владимир Радовановић, адвокат из …, ради исплате и утврђења, вредност предмета спора 216.083.804,46 динара, одлучујући о жалби тужиље, изјављеној против пресуде Вишег суда у Ужицу П.3790/18 од 08.04.2022. године, у седници већа одржаној дана 06.10.2022. године, донео је
П Р Е С У Д У
I ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиље „АА“ из … и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Вишег суда у Ужицу П.3790/18 од 08.04.2022. године у ставу првом, другом и трећем изреке.
II УКИДА СЕ решење о трошковима поступка садржано у ставу четвртом изреке пресуде Вишег суда у Ужицу П.3790/18 од 08.04.2022. године и предмет у укинутом делу враћа првостепеном суду на поновни поступак.
О б р а з л о ж е њ е
Ставом првим изреке побијане пресуде одбијен је тужбени захтев тужиље „АА“ из …, којим је тражила да се обавеже тужени „ББ“ из … да јој на име доприноса увећању посебне имовине туженог исплати износ од 216.083.804,46 динара, са законском затезном каматом почев од 08.04.2022. године, као дана пресуђења, до коначне исплате.
Ставом другим одбијен је тужбени захтев тужиље „АА“ из … према туженом „ББ“, којим је тражила да се утврди да је власник 41,25% удела у друштву Привредно друштво „…“ д.о.о. …, улица … број ….
Ставом трећим одбијен је тужбени захтев тужиље „АА“ из … према туженом „ББ“, којим је тражила да се утврди да је власник 34,29% акција у друштву „…“ а.д. ….
Ставом четвртим обавезана је тужиља да туженом на име трошкова поступка плати износ од 1.681.447,50 динара, у року од 15 дана од дана пријема пресуде.
Против наведене пресуде жалбу је благовремено, преко пуномоћника, изјавила тужиља, побијајући је у целини из свих законом предвиђених разлога.
Испитујући побијану пресуду на основу члана 386. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 72/11 ... 18/20), Апелациони суд је утврдио да је жалба тужиље делимично основана и то у односу на одлуку о трошковима поступка.
Побијана пресуда у делу у коме се односи на став први, други и трећи изреке није донета уз битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 1. до 3, 5, 7. и 9. ЗПП, на које другостепени суд пази по службеној дужности, а ни уз битну повреду одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 12. ЗПП, на коју тужиља неосновано указује у изјављеној жалби, јер побијана пресуда у овом делу има јасне и непротивречне разлоге о битним чињеницама и о битним чињеницама не постоји противречност између онога што се у разлозима пресуде наводи о садржини изведених доказа и самих изведених доказа, тако да пресуда у овом делу нема недостатака због којих се не би могла испитати.
Побијаном пресудом првостепени суд је утврдио да су тужиља и тужени били у ванбрачној заједници од краја 1999. године до 24.05.2018. године, да у овој заједници нису имали заједничке деце, а да тужиља из претходног брака, који је разведен 2000. године, има ћерку и тужени из претходног брака, који је разведен 2000. године, има сина који је рођен 1993. године. У ову ванбрачну заједницу тужиља није унела посебну имовину, а била је запослена у „…“ у …, на радном месту ликвидатора девизне и динарске штедње, текућих рачуна и осталих послова везаних за рад на шалтеру са странкама, све до 2003. године, када се запослила у Привредном друштву „…“ д.о.о. …. Тужиља има средњу стручну спрему матурант гимназије, а тужени је по занимању дипломирани економиста.
Даље је утврђено да је пре заснивања ванбрачне заједнице са тужиљом тужени основао Предузеће „…“ п.о. … као једини оснивач и регистровао исто код тада Окружног привредног суда у Ужицу решењем Фи.258/90 од 06.04.1990. године и оснивачки улог који је унет била су основна средства противвредности 23.000,00 тадашњих динара, а затим је два пута вршио повећање оснивачког улога и то 22.12.1994. године, тако што је у оснивачки улог унео свој стан као посебну имовину у процењеној противвредности од 145.834,00 динара и дана 28.02.2001. године, тако што је у оснивачки улог унео опрему и возила у процењеној противвредности од 1.763.000,00 динара, што је све уписано решењима Привредног суда у Ужицу и као једини оснивач је уписан тужени. Након ступања на снагу Закона о предузећима („Службени лист СРЈ“, број 29/96) извршена је трансформација наведеног привредног друштва у статус друштва са ограниченом одговорношћу и као једини оснивач уписан је тужени, које привредно друштво и данас ради и послује и код њега су уписана три члана друштва и то тужени са уделом од 85%, „ВВ“ са уделом од 5% и Привредно друштво „…“ д.о.о. … са сопственим уделом од 10%, која промена је извршена у току 2018. године, док тужиља није била оснивач наведеног привредног друштва и у њега није унела оснивачки улог. Дана 06.06.2016. године дошло је до статусне промене, тако што је Привредно друштво „…“ а.д. … припојено Привредном друштву „….“ д.о.о. …, јер је дошло до куповине 100% акција наведеног привредног друштва од стране туженог и Привредног друштва „…“ д.о.о. …. Тужени је као физичко лице дана 11.11.2002. године, пред Агенцијом за приватизацију у Београду, учествовао у поступку лицитације за куповину 70% регистрованог капитала у Привредном друштву „…“ … и као учесник положио је у депозит износ од 3.337.000,00 динара, који износ новца је обезбедио тако што је од својих сродника позајмио износ од 50.000 евра, а остатак новца обезбедио је од својих личних средстава и тада је купио 70% регистрованог капитала наведеног привредног друштва за купопродајну цену од 18.500.000,00 динара и стекао 70,657% акција у наведеном привредном друштву и лично са Агенцијом закључио уговор о купопродаји друштвеног капитала методом јавне аукције од 11.11.2002. године. На основу налаза и мишљења вештака економске струке, првостепени суд је утврдио да разлика у вредности 85% удела туженог код Привредног друштва „…“ д.о.о. … на почетку и на крају ванбрачне заједнице странака износи 412.676.700,00 динара, а разлика у вредности акција туженог у Привредном друштву „…“ … у тренутку стицања и на крају ванбрачне заједнице износи 32.581.500,00 динара, као и да у укупној заради тужиље и туженог у периоду од 01.11.1999. године до 24.05.2018. године (од почетка до краја ванбрачне заједнице) према подацима из Фонда ПИО зарада тужиље износи 48,53%, а зарада туженог 51,47%.
Такође је утврђено да су тужиља и тужени дана 10.08.2017. године закључили и истог дана код јавног бележника оверили споразум о деоби заједничке имовине, којим су регулисали међусобне односе поводом заједничке имовине стечене у току трајања ванбрачне заједнице на начин што је тужиљи припао у својину стан у … у улици … број …, на кп. … КО …, јер јој је исплаћен износ од 1.446.328,40 РСД потребан за куповину тог стана и уговорено је да су закључењем овог уговора тужиља и тужени, као ванбрачни партнери, у целости регулисали своје међусобне односе поводом заједничке имовине стечене у току трајања њихове ванбрачне заједнице и да немају било шта више потраживати једно од другог.
Првостепени суд полази од тога да тужиља тужбом тражи да јој тужени на име доприноса увећању посебне имовине туженог плати износ од 216.083,804,46 динара, који износ чини 48,53% од збира разлике у вредности од 85% удела туженог код Привредног друштва „…“ д.о.о. … (412.676.700,00 динара) и разлике у вредности акција туженог (32.581.500,00 динара) у укупном износу од 445.258.200,00 динара, а евентуалним тужбеним захтевом да се утврди да је власник 41,25% удела у Привредном друштву „...“ д.о.о. … и да је власник 34,29% акција у Привредном друштву „…“ … и да тужбени захтев заснива на одредбама члана 191. став 2. и члана 170. Породичног закона, а да свој допринос увећању посебне имовине туженог заснива на њеном радном ангажовању код Привредног друштва „…“ д.о.о. …, доприноса његовом пословном успеху, обезбеђењем кредита код пословних банака, бризи о домаћинству и детету туженог и давању туженом износа од 55.000 евра ради учешћа на аукцији код Агенције за приватизацију у поступку продаје акција Привредног друштва „…“ ….
На основу изведених доказа првостепени суд је утврдио да је тужиља била у радном односу код Привредног друштва „…“ д.о.о. … у периоду од 16.06.2003. године до 31.08.2018. године, где је обављала послове референта и директора Профитног центра, да је својим радом дала допринос као запослено лице пословним резултатима Привредног друштва „…“ д.о.о. …, али да је за то примала зараду из које је морала издвајати део за сопствено издржавање, а да допринос тужиље ангажовањем и обезбеђивањем кредита код банака Привредном друштву „…“ д.о.о. …, као кориснику кредита, не стоји и да је нејасно какав је тај допринос у ситуацијама када је одлукама банака прописана процедура добијања кредита и ко доноси одлуке о томе. По налажењу првостепеног суда не стоји допринос тужиље у повећању посебне имовине туженог зато што је водила бригу и васпитање малолетног сина туженог, јер је ово дете одлуком суда било поверено мајци на самостално вршење родитељског права, а чињеница што је у време када је по одлуци суда или по договору родитеља дете боравило код оца тада била присутна тужиља, не даје право тужиљи да истиче да се она највише бринула о малолетном детету туженог. По налажењу првостепеног суда тужени је право на 70,657% акција и право на 70% капитала Привредног друштва „…“ … стекао независно од ванбрачног статуса у заједници са тужиљом, новац за куповину акција тужени је обезбедио од позајмица од сродника, који је вратио од својих личних средстава, што је доказао у поступку, а тужиља није доказала да је износ од 55.000 евра предала туженом. Истицање тужиље да је имала уштеђевину од стана као заједничке имовине са бившим супругом, затим од подизања кредита и др, је по оцени првостепеног суда неосновано и није доказано, ценећи чињенице да је стан у коме је живела са бившим супругом био својина њеног свекра, а после његове смрти посебна имовина бившег супруга, који стан је наследила њена ћерка и исти продала у току 2015. године.
Пошто је у свом исказу када је саслушана у својству парничне странке тужиља изјавила да је наведени износ новца туженом дала на име зајма и да су се договорили да тужени овај износ новца врати када Привредно друштво „…“ д.о.о. и „…“ „стану на ноге“, по оцени првостепеног суда по том основу тужиља може евентуално тражити повраћај истог. Тужиља и тужени су закључили споразум о деоби заједничке имовине стечене у ванбрачној заједници 10.08.2017. године, који је оверен код јавног бележника и њиме су регулисали њихове односе поводом имовине стечене у ванбрачној заједници и без обзира на чињеницу што јавни бележник није у овом споразуму упозорио уговараче да се њиме искључује законски режим заједничке имовине у смислу члана 188. Породичног закона, он по оцени првостепеног суда одражава и потврђује односе и праву вољу уговорних страна у погледу поделе заједничке имовине стечене у ванбрачној заједници.
По налажењу првостепеног суда према одредбама раније важећег Закона о предузећима и важећег Закона о привредним друштвима, чланство у привредном друштву може се стећи искључиво уношењем одговарајућег улога који постаје имовина друштва, имовина Привредног друштва „…“ д.о.о. … не може представљати заједничку имовину странака, већ је то посебна имовина коју је то правно лице стекло у току пословања у смислу члана 44. и 139. Закона о привредним друштвима. Оснивачки улог у привредном друштву је имовина тог друштва, а тужиља као ванбрачни партнер туженог нема статус оснивача, она може према туженом, који има статус оснивача Привредног друштва „…“ д.о.о. …, истицати само облигационо-правни захтев адекватан њеном доприносу у стицању заједничке имовине која је без њене сагласности унета у оснивачки улог туженог у Привредно друштво „…“ д.о.о. …. По оцени првостепеног суда тужиља није доказала да је тужени самовласно унео део из заједничке имовине као свој оснивачки улог, нити да је учествовала у стицању имовине коју је тужени унео у Привредно друштво „…“ д.о.о. …, тако да тиме није имала никакав допринос у стицању имовине коју је тужени унео као оснивачки улог. Први оснивачки улог приликом оснивања Привредног друштва „…“ д.о.о. … дана 06.04.1990. године и прво повећање овог улога дана 22.12.1994. године уплатио је тужени пре почетка ванбрачне заједнице са тужиљом и то је његова посебна имовина, а друго повећање оснивачког улога тужени је извршио 28.02.2002. године, након 1 године и 3 месеца од почетка ванбрачне заједнице и ово повећање уплатио је из своје посебне имовине и тужиља није доказала да је имовина за оснивачки улог заједничка имовина и који је њен допринос стицању исте у наведеном периоду. Осим тога по оцени првостепеног суда тужиља није доказала која је то посебна имовина туженог увећана, а која је унета у предузеће, обрачун висине основног тужбеног захтева на начин како то чини тужиља није основан и не може се прихватити, јер код утврђивања доприноса странака у стицању заједничке имовине морају се урачунати сви приходи и расходи странака за време трајања ванбрачне заједнице, као и вредност стана који је по споразуму припао тужиљи, тако да је зарада само један од параметара за утврђивање тог доприноса, уколико он постоји, а висина зараде не може бити критеријум за утврђивање права својине у уделу код Привредног друштва „…“ д.о.о. …, ни права својине на акцијама Привредног друштва „…“ … код обрачуна евентуалних тужбених захтева тужиље. На основу свега наведеног првостепени суд је закључио да су неосновани и основни и евентуални тужбени захтев тужиље, из којих разлога је тужбени захтев одбијен.
По оцени Апелационог суда побијаном пресудом, на основу предложених и изведених доказа, правилно је утврђено чињенично стање од значаја за доношење одлуке у овој правној ствари и правилна је одлука првостепеног суда којом су одбијени како основни, тако и евентуални тужбени захтев тужиље.
С обзиром на утврђење првостепеног суда да је претходни брак тужиље разведен 2000. године и претходни брак туженог разведен 2000. године, погрешан је закључак првостепеног суда да су тужиља и тужени били у ванбрачној заједници од краја 1999. године, јер је у то време и на страни тужиље и на страни туженог постојала брачност као брачна сметња за заснивање ванбрачне заједнице у смислу члана 4. став 1. и члана 17. Породичног закона, већ је ванбрачна заједница у смислу одредби Породичног закона између странака могла да буде заснована тек када су њихови претходни бракови правноснажно разведени, што значи током 2000. године, али овај погрешан закључак првостепеног суда о времену заснивања ванбрачне заједнице странака није од утицаја на правилност одлуке првостепеног суда о неоснованости тужбеног захтева тужиље, како основног тако и евентуалног.
Тужиља основним тужбеним захтевом тражи исплату износа од 216.083.804,46 динара на име доприноса увећању вредности посебне имовине туженог, а евентуалним тужбеним захтевом утврђење сувласничког удела у друштву Привредно друштво „…“ д.о.о. … и акцијама у друштву „…“ а.д. …. У члану 170. Породичног закона прописано је да ако је током трајања заједничког живота у браку дошло до незнатног увећања вредности посебне имовине једног супружника, други супружник има право на потраживање у новцу сразмерно свом доприносу, а у ставу 2. да ако је током трајања заједнице живота у браку дошло до знатног увећања вредности посебне имовине једног супружника, други супружник има право на удео у тој имовини, сразмерно свом доприносу, док је одредбом члана 191. став 2. истог закона прописано да се на имовинске односе ванбрачних партнера сходно примењују одредбе овог закона о имовинским односима супружника.
Супротно жалбеним наводима тужиље правилно је првостепени суд закључио да тужиља изведеним доказима није доказала свој допринос увећању вредности посебне имовине туженог. Правилно је првостепени суд ценио исказ тужиље саслушане у својству парничне странке у делу у коме се изјаснила да је своју уштеђевину позајмила туженом у време када је тужени учествовао на аукцији пред Агенцијом за приватизацију и да јој је тужени тада рекао да ће јој тај новац вратити када Привредно друштво „…“ д.о.о. … и Привредно друштво „…“ а.д. … „стану на ноге“, тако да тужиља по том основу може евентуално тражити повраћај позајмљеног новца. Тужиља није пружила било какав доказ, нити је конкретно навела који је то кредит одобрен Привредном друштву „…“ д.о.о. … ангажовањем тужиље, а након заснивања правно признате ванбрачне заједнице странака, с обзиром да је над „…“, у којој је тужиља била запослена, отворен поступак стечаја, што је опште познато, а према подацима Агенције за привредне регистре који су јавно доступни поступак стечаја отворен је решењем од 03.01.2002. године. Правилно је оценио првостепени суд да ни ангажовање тужиље у оквиру домаћинства странака и око сина туженог, када је син туженог боравио код туженог као родитеља коме није био поверен на самостално вршење родитељског права, није довело до увећања вредности посебне имовине туженог, имајући у виду врсту посебне имовине туженог, удео и акције у привредним друштвима. Изведени докази не доказују ни да је тужиља допринела увећању вредности посебне имовине туженог ни радним ангажовањем тужиље у оквиру Привредног друштва „…“ д.о.о. … и Привредног друштва „…“ а.д. …, пошто је тужиља саслушана у својству парничне странке, како то наводи првостепени суд у побијаној пресуди, изјавила да је обављала много послова и мимо свог радног места, тако што је учествовала на сајмовима, организујући вечере за пословне пријатеље, на резервацији хотела пре одласка на сајам, резервацији ресторана за пословне вечере, спремала је и храну за пословне пријатеље у кући на …, давала је туженом савете и мишљења у вези пословања привредних друштава јер је имала велико искуство у банкарским пословима, како је то ангажовање тужиље конкретно утицало на вредност посебне имовине туженог, удела и акција у привредним друштвима.
Неосновани су и жалбени наводи тужиље да је тужени плодове вишегодишњег заједничког рада присвојио сам, јер је тужиљи, на основу споразума о деоби заједничке имовине који су странке закључиле, припао новчани износ потребан за куповину стана у …, у улици … број …, којим споразумом су странке регулисале своје међусобне односе поводом заједничке имовине стечене у току трајања њихове ванбрачне заједнице, а тужиља је, како је то наведено у побијаној пресуди, приликом саслушања у својству парничне странке изјавила да није водила поступак ради утврђења ништавости овог споразума.
Правилан је и став првостепеног суда да се евентуални допринос тужиље у увећању вредности посебне имовине туженог не може утврђивати према уделу, односно процентуалном учешћу зараде тужиље у односу на укупну зараду коју су тужиља и тужени остварили за време трајања њихове заједнице, јер се у случају доприноса једног супружника, односно ванбрачног партнера увећању вредности посебне имовине другог супружника, односно ванбрачног партнера мора доказати у чему се конкретно тај допринос састоји и до коликог је увећања дошло доприносом тог супружника, односно ванбрачног партнера и терет доказивања тих чињеница је на супружнику, односно ванбрачном партнеру који тврди да је допринео увећању вредности посебне имовине другог супружника, односно ванбрачног партнера, а није довољно доказати само да је дошло до увећања вредности посебне имовине другог супружника, односно ванбрачног партнера. Све ово посебно имајући у виду и врсту посебне имовине туженог на коју се односи тужбени захтев тужиље, удео и акције у привредним друштвима, чија вредност не мора да зависи само од улагања и радног ангажовања члана друштва, односно акционара и еветуално лица која су са њима повезана, већ њихова вредност може да се мења и под утицајем разних чинилаца и фактора, микро и макроекономских, а да на неке од њих члан друштва, односно акционар, па ни са њима повезана лица, не могу да утичу.
С обзиром на све наведено правилна је одлука првостепеног суда којом је одбијен како основни тужбени захтев тужиље за исплату новчаног износа, тако и евентуални тужбени захтев за утврђење удела тужиље у посебној имовини туженог, све по основу доприноса увећању вредности посебне имовине туженог. Како се жалбеним наводима тужиље не доводи у сумњу правилност побијане пресуде у делу у коме се односи на став први, други и трећи изреке, Апелациони суд је жалбу тужиље у овом делу као неосновану одбио и применом одредбе члана 390. ЗПП одлучио као у ставу I изреке ове пресуде.
Међутим, решење о трошковима поступка садржано у ставу четвртом изреке побијане пресуде донето је уз погрешну примену материјалног права, због чега ни чињенично стање у овом делу није правилно ни потпуно утврђено. Овим решењем првостепени суд је обавезао тужиљу да туженом накнади трошкове за састав 6 поднесака и за заступање на 9 одржаних рочишта и на 1 неодржаном рочишту и за туженог и за умешача. Одредбом члана 153. став 5. ЗПП прописано је да умешач има право на накнаду трошкова од противне странке само за парничне радње предузете уместо странке којој се придружио. Стога је наведено решење о трошковима поступка, на основу члана 401. тачка 3. ЗПП укинуто, како би првостепени суд, правилном применом одредбе члана 153. став 5. ЗПП, утврдио да ли је, а уколико јесте које радње умешач предузео уместо туженог, јер умешач има право на накнаду трошкова од противне странке само за те парничне радње, те донео закониту одлуку о захтеву туженог и умешача за накнаду трошкова поступка. На основу наведеног Апелациони суд је одлучио као у ставу II изреке ове пресуде.
Председник већа-судија
Јасмина Јовановић,с.р.