Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Облигационо право » Гж 165.11 Поништај предуговора и враћање капаре
Гж 165.11 Поништај предуговора и враћање капаре
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД КРАГУЈЕВАЦ
Број:Гж.165/11.
Дана:11.02.2011.године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија: Обрена Јездића председника већа, Надежде Видић и Снежане Ковачевић чланова већа, у парници тужиоца М. Р. из Ч. чији је пуномоћник Д. И. адвокат из Ч., против туженог А. М. из Ч. чији је пуномоћник О. М. адвокат из Ч., ради поништаја предуговора о купопродаји и враћања капаре, вредност спора 160.000,00 динара, одлучујући о жалби туженог на пресуду Општинског суда у Чачку 11.П.бр.3194/10 од 25.05.2010. године, у седници већа одржаној 11.02.2011. године, донео је
П Р Е С У Д У
ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба туженог А. М. из Ч. и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Чачку 11.П.бр.3194/10 од 25.05.2010. године.
О б р а з л о ж е њ е
Изреком ожалбене пресуде под 1. обавезан је тужени А. М. из Ч., да тужиоцу Р. М. из Ч., исплати на име неоснованог обогаћења, износ од 1.000 еура, у динарској противвредности по курсу НБС на дан исплате, са домицилном каматом почев од 2. 7. 2007. године до исплате, у динарској противвредности по стопи коју признаје Централна европска банка, на дан исплате све у року од 15 дана од пријема пресуде.
Изреком под 2. одбијен је тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се обавеже тужени да му исплати износ од још 1.000 еура на име капаре, у динарској противвредности по курсу НБС на дан исплате, са домицилном каматом почев од 14.06.2006. године до исплате, у динарској противвредности по стопи коју признаје Централна европска банка на дан исплате у року од 15 дана од пријема пресуде, као неоснован.
Изреком под 3. одбијен је тужбени захтев тужиоца којим је тражена исплата домицилне камате на износ од 2.000 еура у динарској противвредности, почев од 14.06.2006. године до 2. 7. 2007. године као неоснован.
Изреком под 4. обавезан је тужени да тужиоцу на име трошкова спора, исплати износ од 41.000,00 динара, у року од 15 дана од пријема пресуде.
Против ове пресуде жалбу је изјавио тужени из свих разлога прописаних чланом 360 став 1 ЗПП.
Испитујући ожалбену пресуду на основу члана 372 ЗПП, Апелациони суд је утврдио:
Жалба туженог није основана.
У поступку који је претходио доношењу ожалбене пресуде није учињена ниједна од битних повреда из члана 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП које Апелациони суд испитује по службеној дужности, као ни битна повреда из члана 361 став 2 тачка 12 ЗПП на које се жалбом неосновано указује.
Током првостепеног поступка је утврђено да је тужилац М. Р. из Ч., као купац, закључио са сада пок. С. М. из Ч. као продавцем, предуговор уговора о купопродаји приземне породичне куће која се састоји од собе, кухиње са нишом и предсобљем, купатила, која се налази на кп. бр. 4458/25 КО Ч. по цени од 20.000 еура, који је оверен пред Општинским судом у Чачку 13.6.2006. године без навођења броја овере. У предуговору је наведено да је продавац искључиви власник ове куће са правом коришћења на једној идеалној половини плаца, да је купац даном закључења предуговора продавцу, на име делимичне исплате у виду капаре, исплатио износ од 1.000 еура с тим да преостали износ купопродајне цене у динарској противвредности исплати месец дана након овере предуговора. Продавац је преузео обавезу да до закључења уговора о купопродаји обезбеди доказ о власништву – тапији о свом трошку. Купац је преузео обавезу плаћања пореза на промет и пренос апсолутних права, трошкове таксе на оверу предуговора и уговора и уписа права власништва у јавним књигама. Такође је уговорено да уколико купац одустане од закључења уговора, нема право на повраћај датог износа капаре, а уколико одустане продавац, преузима обавезу исплате двоструког износа капаре, са задржавањем права на накнаду штету коју уговорачи трпе понашањем друге уговорне стране, сходно одредбама Закона о обликационим односима.
Правноснажним решењем Општинског суда у Чачку О.бр.25/07 од 26.03.2007. године на заоставштини пок. С. М. из Ч. преминуле 18. 12. 2006. године, коју чини стамбени објекат – кућа у Ч. која је била предмет наведеног предуговора о купопродаји, оглашен је за наследника њен унук А. М. из Ч.
У преговорима између тужиоца и пок. С. М. око закључења уговора учествовао је и тужени А. М., за кога је првостепени суд, супротно жалбеним наводима туженог, правилно утврдио да је пасивно легитимисан у овој парници сходно одредби члана 148 тачка 2 ЗОО којом је прописано да уговор има дејство и за универзалне правне следбенике уговорних страна, изузев ако је што друго уговорено или што друго произилази из природе самог уговора, а посебно када се има у виду да је носилац права трајног коришћења на кат. парцели 4458/25 КО Ч., у време закључења предуговора, био тужени А. како то сам наводи у току поступка.
Оценом исказа саслушаних сведока, првостепени суд је утврдио да је тужилац у време закључења предуговора већ имао намеру да изводи радове на надоградњи куће коју је намеравао да купи, да је то било познато и туженом, али се он предуговором није обавезао да обезбеди сагласност трећих лица за надоградњу, испоставило се да је била потребна сагласност његових стричева због положаја њихових објеката, па више није имао мотив да закључи уговор о купопродаји. Међутим, ни тужени није испунио своју уговорну обавезу јер није обезбедио тапију како то и сам наводи приликом саслушања у својству странке, нити се одазвао на позив посредничке агенције С.Ч. ради закључења уговора нити се касније обраћао тој агенцији ради даљег посредовања у циљу закључења уговора није се обраћао ни тужиоцу захтевом за закључење главног уговора нити је тражио судску заштиту, све у складу са одредбом члана 45 тачка 4 и 5 ЗОО.
Из изведених доказа јасно произилази да су се стекли услови за раскид предуговора о купопродаји јер је очигледно да се није могла постићи сагласност за закључење уговора о купопродаји, како је то и одлучено правноснажним делом пресуде истог суда П.бр.989/2009 од 26.8.2009. године.
Правилан је и закључак првостепеног суда да до раскида предуговора није дошло искључивом кривицом тужиоца, јер ни тужени није испунио своје уговорне обавезе нити је у складу са законским овлашћењима инсистирао на закључењу уговора о купопродаји.
Како је закључени предуговор раскинут јер тужилац није имао интереса да закључи главни уговор о купопродаји због немогућности добијања сагласности од власника других објеката чија је сагласност била неопходна, за надоградњу, нити је тај интерес показивао тужени користећи законске могућности да захтева закључење овог уговора, и како сходно члана 79 став 3 ЗОО, ако шта друго није уговорено, страна која је дала капару не може одустати од уговора остављајући капару другој страни, нити то може учинити друга страна враћањем удвојене капаре и како је сходно члану 80 ЗОО капара акцесорни уговор и зависи од судбине главног уговора до чијег закључења у конкретном случају није дошло јер се за то нису испунили услови и како наведени предуговор не садржи споразум уговорних страна којим се овлашћује једна или обе стране да одустану од уговора давањем одустанице у смислу члана 82 ЗОО нити је уговорено право да се одустане од предуговора у смислу члана 83 ЗОО, већ је чланом 6 предуговора предвиђена санкција за странку која одустане од закључења главног уговора, правилно је одлучио првостепени суд када је с позивом на одредбе члана 210 ЗОО обавезао туженог да тужиоцу врати износ од 1.000 еура који је примио по основу који је касније отпао (предуговор) односно с обзиром на основ који се није остварио јер није дошло до закључења уговора о купопродаји, а како је то прописано ставом 2 наведеног члана 210 ЗОО.
Са изнетих разлога неосновани су жалбени наводи туженог да тужени није дужан вратити износ од 1.000 еура које он није ни примио већ покојна С. М. чији је он наследник, нити су основани жалбени наводи да главни уговор није закључен искључиво због одустанка тужиоца када ни тужени није испунио обавезе из предуговора.
Неоснован је и жалбени навод да је суд прекорачио тужбени захтев када је обавезао туженог да тужиоцу плати 1.000 еура по основу неоснованог обогаћења, јер сходно одредби члана 187 став 4 ЗПП суд није везан за правни основ који је тужилац навео у тужби.
Супротно жалбеним наводима туженог, правилно је поступио првостепени суд, када је на износ главног дуга од 1.000 еура обавезао туженог да плати и домицилну камату по стопи коју примењује Централна банка ,одредбе члана 277 примењују на новчана потраживања у динарима а правилно је поступио и када је камату досудио од дана подношења захтева, с позивом на одредбе члана 214 ЗОО јер је тужени износ од 1.000 еура преузео по основу предуговора па није био несавестан.
Правилна је и одлука о трошковима парничног поступка јер је у свему донета у складу са чланом 149 став 2 и 150 ЗПП, при чему је суд имао у виду делимичан успех тужиоца у спору од 50% а неправилност обрачуна се не указује ни жалбом.
Председник већа-судија,
Обрен Јездић