Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Накнада штете » Гж 1690.13 дискриминација и накнада штете
Гж 1690.13 дискриминација и накнада штете
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: ГЖ-1690/13
Дана: 20.06.2013. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија Милорада М. Јанићијевића, председника већа, Росе Терзић и Надежде Видић, чланова већа, у правној ствари тужиоца Г. М. из К., кога заступа пуномоћник адвокат З. М. из К., против тужене Националне службе за запошљавање – Филијала К., основ спора дискриминација и накнада штете, вредност спора 79.964,80 динара, одлучујући о жалби тужене на пресуду Основног суда у Крагујевцу број 6П-6960/12 од 06.03.2013. године, у седници већа одржаној дана 20.06.2013. године, донео је
П Р Е С У Д У
УСВАЈА СЕ жалба тужене Националне службе за запошљавање – Филијала К., па се ПРЕИНАЧУЈЕ пресуда Основног суда у Крагујевцу број 6П-6960/12 од 06.03.2013. године, тако да гласи:
ОДБИЈА СЕ тужбени захтев тужиоца Г. М. којим је тражио да се утврди да је тужена Национална служба за запошљавање – Филијала К. дискриминаторски поступала према тужиоцу, на тај начин што је након започињања похађања обуке од стране тужиоца из области „безбедност и заштита на раду“ предвиђене уговором од 04.02.2011. године закљученог између тужиоца и тужене и Планом обуке туженика, тужиоцу вербално забранила да обуку похађа, елиминисала тужиоца са списка лица која обуку треба да похађају и ускратила тужиоцу плаћање новчане помоћи, и да се наложи туженој да одмах престане са предузимање напред описаних радњи дискриминације и тужиоцу омогући да обуку редовно похађа и за исту му исплаћује новчану помоћ са забраном да убудуће на овакав или сличан начин дискриминише тужиоца.
ОДБИЈА СЕ тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се обавеже тужена да на име накнаде материјалне штете коју је тужилац претрпео у периоду од 01.3.2011. године до 31.12.2011. године исплати износ од 79.964,80 динара, са законском затезном каматом почев од дана подношења тужбе па до исплате, све у року од 8 дана од дана пријема пресуде, као неоснован.
Свака странка сноси своје трошкове парничног поступка.
О б р а з л о ж е њ е
Ставом првим изреке пресуде усвојен је тужбени захтев тужиоца и утврђено да је тужена дискриминаторски поступала према тужиоцу, на тај начин што је након започињања похађања обуке од стране тужиоца из области „безбедност и заштита на раду“ предвиђене уговором од 04.02.2011. године, закљученог између странака и планом обуке туженика, тужиоцу вербално забранила да обуку похађа, елиминисала тужиоца са списка лица коју обуку треба да похађају и ускратила тужиоцу плаћање новчане помоћи, са налогом туженој да одмах престане са предузимањем описаних радњи дискриминације и тужиоцу омогући да обуку редовно похађа и за исту му исплаћује новчану помоћ и забрањује да убудуће на овакав или сличан начин дискриминише тужиоца.
Ставом другим изреке обавезана је тужена да тужиоцу на име накнаде материјалне штете коју је тужилац претрпео у периоду од 01.3.2011. године до 31.12.2011. године исплати износ од 79.964,80 динара, са законском затезном каматом почев од дана подношења тужбе, па до исплате у року од 8 дана од дана пријема пресуде.
Ставом трећим изреке обавезана је тужена да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у износу од 98.540,00 динара у року од 8 дана од дана пријема пресуде.
Против првостепене пресуде жалбу је благовремено изјавила тужена из свих законских разлога, са детаљним образложењем навода жалбе и предлогом да се првостепена пресуда преиначи и тужбени захтев тужиоца одбије као неоснован.
Тужилац је дана 05.06.2013. године након протека рока за одговор на жалбу, доставио одговор на жалбу који је неблаговремен.
Испитујући првостепену пресуду и жалбу тужене сагласно овлашћењима из чл. 372 ЗПП, Апелациони суд је одлучио:
Жалба је основана.
Првостепена пресуда није донета уз битне повреде одредби парничног поступка из чл. 361 ст. 2 тач. 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП, на које Апелациони суд пази по службеној дужности и због којих би могла бити укинута.
Према стању у списима предмета произилази да је првостепени суд нашао за утврђено да је тужилац био један од 1568 запослених у ПД „З. А.“ АД из К., за које је сачињен Социјални програм решавања вишка запослених по коме је било више понуђених опција за које су се запослени добровољно изјашњавали, с тим што је једна изабрана опција искључивала остале. Тужилац је изабрао опцију број 2 којом се определио за право на исплату једнократне отпремнине у висини од 300 евра по години радног стажа која ће бити исплаћена у јануару 2011. године. У време изјашњавања за понуђене опције у мају месецу 2010. године тужилац је имао 37 година и 5 месеци стажа осигурања и 56 година живота. У јануару 2011. године тужиоцу је за 38 година радног стажа исплаћена отпремнина у износу од 11.400 евра. Влада Републике Србије усвојила је Социјални програм једнократне отпремнине, право на накнаду за случај незапослености уз право на упућивање на обуку, тако да је Министарство економије и регионалног развоја доставило Програм решавања технолошког вишка и протоколом Министарства прописано је да лица која имају 2 или 5 година до пензије до краја 2010. године, остварују право на посебну новчану накнаду у трајању до 5 година, да осталих 910 запослених остварују поред једнократне отпремнине и право на посебну накнаду, али и новчану помоћ по основу похађања обуке, која представља разлику између укупног износа посебне накнаде и износа новчане накнаде за случај незапослености. Радници који су проглашени за технолошки вишак имали су обавезу да се пријаве да похађају Програм обуке а они који не желе да похађају нису имали право на новчану помоћ, с тим што је обавеза пријаве за обуку била до 15.01.2011. године, о чему се закључивао посебан уговор са Националном службом за запошљавање, а услов за добијање новчане помоћи по основу обуке је редовно присуствовање обуци. Према усвојеном протоколу и Социјалном програму о измени и допуни Социјалног програма запослених који су се определили за остваривање права на отпремнину у висини од 300 евра по години стажа осигурања могу се определити и за остваривање права на укључивање у обуку утврђеном поглављем 2 Програма чији је трајни ефекат повећање могућности запошљавања након завршене обуке са циљем да се радни и социјални положај запослених лица коначно реши. Министарство економије и регионалног развоја доставило је копије спискова туженој на коме се тужилац налази са 65 лица која су се изјаснила за опцију број 2.
Тужиоцу је радни однос престао дана 05.01.2011. године када је имао 38 година и 19 дана радног стажа. Тужилац је са туженом закључио уговор дана 04.02.2011. године као полазник обуке која се спроводи у складу са индивидуалним планом запошљавања тужене и правом да оствари право на новчану накнаду за време незапослености и право на новчану накнаду по основу закљученог уговора и похађања обуке у висини разлике између износа новчане накнаде за време незапослености и износа од 22.000,00 динара у периоду од 01. марта 2011. године до фебруара 2012. године, а у периоду од марта 2012. године до фебруара 2013. године у висини разлике између износа новчане накнаде за време незапослености и износа од 19.000,00 динара са обавезом да похађа обуку и да у случају да прекине обуку губи право на наставак исплате новчане исплате и новчану помоћ. Тужена је дана 03.3.2011. године обавестила тужиоца о Плану обуке и висини новчане помоћи по основу обуке. Тужена је дана 24.3.2011. године донела решење и тужиоцу признала право на новчану накнаду за време незапослености у трајању до 24 месеца почев од 06.1.2011. године као незапосленом лицу које ће у року до 2 године или у року од 24 месеца од дана доношења решења остварити право на пензију. Тужена је тужиоца по доношењу решења о признавању права на накнаду за време незапослености у трајању до 24 месеца обавестила телефонским путем и лично да нема право на дошколовавање, односно да није у обавези да долази на предавање и додатну обуку јер ће у року до 2 године од дана доношења решења испунити услове за пензију, па му не припада право на новчану накнаду по основу похађања обуке. Након пријема обавештења од стране тужене закључени уговор није писмено раскинут а тужилац је наставио да похађа обуку тако што је обуку похађао из почетног енглеског језика, обуку за аутодијагностичара и обуку „безбедност и заштита на раду“, није се налазио на списку полазника обуке али су га предавачи додатно уписивали на списак и на његов захтев а све према подацима које је првостепени суд у току поступка прибавио. Тужилац је по занимању металобрусач. У периоду од 01.3.2011. године до 31.12.2011. године тужилац би као полазник обуке примио накнаду у укупном износу од 79.964,80 динара.
Из тако утврђеног чињеничног стања првостепени суд извео је чињенично-правни закључак да је тужена поступала дискриминаторски и према тужиоцу стављајући га у неравноправни положај у односу на друга лица – полазнике обуке, забрањујући му да врши своју обавезу у складу са уговором, односно да присуствује предавањима, да се дошколује ради стварања већих могућности да пронађе запослење и ускраћујући му право на новчану помоћ по основу похађања обуке. По налажењу и закључку првостепеног суда тужиоцу је дато право да похађа обуку, да по основу похађања обуке остварује право на новчану помоћ и то Социјалним програмом о измени и допуни социјалног програма донетом од стране Министарства економије и регионалног развоја 30.12.2010. године. Кадровска служба послодавца тужиоца саопштила је тужиоцу у мају месецу 2010. године да изабере једну од понуђених опција а ради решавања статуса радника коме престаје радни однос. Тужилац се изјаснио за једну од понуђених опција. Тужилац по налажењу првостепеног суда није ни на један начин одговоран за поступање послодавца нити тужене, нити је било коју чињеницу прећутао јер је обавеза послодавца и обавеза тужене била да води рачуна о наведеним питањима а нарочито тужене која је правно лице са статусом организације која обавља послове запошљавања, осигурања за случај незапослености и остваривања права из осигурања за случај незапослености, због чега је при закључењу уговора морала поступати са појачаном пажњом. По оцени првостепеног суда тужилац се понашао савесно, прихватио понуђену обуку, закључио уговор и редовно похађао предавања, што је и била његова дужност јер би у случају одбијања или напуштања учешћа у обуци трпео последице а то је брисање са евиденције Националне службе за запошљавање. Тужена је тужиоца дискриминисала и из разлога што је оценила да ће остварити право на пензију и због тога му признала право на новчану накнаду у трајању до 24 месеца са оценом да му недостаје до 2 године радног стажа за стицање услова за остваривање права на старосну пензију јер по оцени првостепеног суда тужилац не испуњава услов за старосну пензију прописане одредбом чл. 19 Закона о пензијском и инвалидском осигурању, због чега је имао право на обуку која ће му помоћи да нађе запослење. Тужена је тужиоцу ускратила права дата Законом о запошљавању и осигурању за случај незапослености, као и социјалним програмом о измени и допуни социјалног програма, па је услед дискриминаторског поступања тужене према тужиоцу тужилац претрпео штету у висини новчане помоћи за период од 01.3. до 31.12.2011. године у износу од 79.964,80 динара коју је у обавези по одлуци првостепеног суда да исплати са законском затезном каматом почев од дана подношења тужбе па до исплате. У доношењу одлуке првостепени суд позвао се на одредбу чл. 21 Устава Републике Србије, на одредбу чл. 4, 5, 6, 7 и 8 Закона о забрани дискриминације и одредбе чл. 32, 52, 53, 67, 72, 73 и 87 Закона о запошљавању.
Правно становиште првостепеног суда је погрешно јер је првостепени суд из утврђених чињеница извео погрешан чињенично-правни закључак и погрешно применио материјално право због чега су жалбени наводи тужене о погрешној примени материјалног права основани.
Наиме, предмет овог спора је захтев тужиоца као незапосленог лица које је остварило код тужене право на исплату новчане накнаде за време незапослености у трајању до 24 месеца почев од 06.1.2011. године, као лице коме у време признавања права недостају до 2 године до испуњавања првог услова за остваривање права на пензију, да се утврди дискриминаторско поступање тужене на начин наведен у ставу првом изреке јер га је ставила у неравноправан положај у односу на друга лица – полазнике обуке и забранила му да испуни обавезу по уговору, да се дошколује и створи већу могућност да пронађе запослење, па му је ускратила право на новчану помоћ по основу дошколовавања чиме му је причинила штету у износу који потражује.
По налажењу Апелационог суда Република Србија је својим уставним одредбама и то чланом 21 Устава, Међународним пактом о грађанским и политичким правима из 1966. године („Службени лист СФРЈ“ број 7/71), Протоколом бр. 12 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода (1950. година) и Универзалне декларације о људским правима (1948. година), а пре свега Законом о забрани дискриминације показала да је против ове опште раширене појаве која је присутна у свим сегментима људског битисања у циљу њеног сузбијања и елиминисања. Закон о забрани дискриминације уредио је општу забрану дискриминације, облике и случајеве дискриминације, као и поступке заштите од дискриминације. Ставом 2. наведеног закона дискриминација је дефинисана као свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства) у односу на лица или групе на отворен или прикривен начин, а које се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. Међутим, није свако прављење разлике између појединаца с обзиром на њихова лична својства забрањено јер се некада неједнак третман може оправдати, односно означити као дозвољен. Анализом појма дискриминације закључује се да дискриминација значи недозвољено прављење разлике, односно забрањен неједнак третман који долази од стране физичког или правног лица и који се врши према лицу или групи с обзиром на њихова лична својства.
У конкретној правној ситуацији а према утврђеном чињеничном стању тужена се није према тужиоцу дискриминаторски понашала и није га ставила у неравноправан положај у односу на друга лица – полазнике обуке тиме што је након закљученог уговора од 04.2.2011. године са тужиоцем као полазником обуке, а након доношења решења Д-1277/11 од 24.03.2011. године којим му је признала право на новчану накнаду као незапосленом лицу у трајању до 24 месеца, или до остваривања права на старосну пензију обавестила га да не похађа обуку јер је остварио право на накнаду за време незапослености до стицања услова за пензију. Обука незапослених лица имала је своју сврху и циљ да се лица која су по престанку рада код послодавца доквалификују и оспособе за ново запослење јер немају услове да остваре друга права по основу рада. Тужиочев статус је доношењем решења од 24.3.2011. године био јасан да након престанка права на примање новчане накнаде стиче услове за старосну пензију према одредби чл. 19 Закона о пензијском и инвалидском осигурању са 40 година стажа и најмање 58 година живота. Тужилац није имао статус незапосленог лица које после престанка права на новчану накнаду у временском периоду од 24 месеца, уколико не ступи на рад код послодавца, остаје у статусу незапосленог без накнаде и тражи запослење, већ статус незапосленог који стиче услове за пензију за коју дошколовавање уз накнаду није потребно. Дискриминација тужиоца могла би бити само у ситуацији да су и друга лица која под истим условима као тужилац који има статус незапосленог до стицања услова за пензију похађала обуку и остваривала право на додатну накнаду. То тужилац није доказао, напротив, позивањем на дискриминацију он тежи остваривању имовинске користи као накнаде штете у висини новчане накнаде по основу дошколовавања.
Због наведеног, по оцени овог суда, тужена тужиоца није ставила у неравноправан положај у односу на друга незапослена лица – полазнике обуке, већ му је стицањем статуса незапосленог лица омогућила коришћење права по Закону о запошљавању и осигурању за случај незапослености и то право на накнаду коју је примао и уплату доприноса за пензијско-инвалидско осигурање ради остварења стажа за стицање услова за пензију, па на страни тужене нема радњи које се према одредбама Закона о забрани дискриминације могу као такве квалификовати. Нема услова ни за примену одредбе чл. 172 Закона о облигационим односима за накнаду штете коју тужилац потражује јер се тужена према тужиоцу у конкретној ситуацији није дискриминаторски понашала, нити је радњом обавештења да нема право на обуку и накнаду по основу обуке намерно или крајњом непажњом тужиоцу причинила штету јер га је телефонским путем и усмено обавестила да му ово право не припада јер је остварио друго право. Право тужиоца на отпремнину као право запосленог за чијим радом је престала потреба као услов престанка радног односа није спорно и оно не би било разлог у ситуацији да је тужилац имао 10, 15 или 20 година стажа осигурања да похађа обуку по закљученом уговору ради дошколовавања и лакшег запослења, али обука тужиоца није имала тај циљ и сврху обзиром да стиче услове за пензију, па су оцене и закључци првостепеног суда погрешни, као што је погрешна и оцена да је само тужена морала поступати са појачаном пажњом при закључењу уговора јер се и тужилац морао при закључењу уговора понашати тако што ће поштовати начело савесности и поштења и обавестити тужену када стиче услове за пензију, што није учинио, па када је тужена то утврдила и обавестила га о томе, он такво обавештење није прихватао тражећи без основа накнаду штете позивајући се на дискриминаторско поступање тужене пред којом је остваривао права за случај незапослености под истим условима под којима су незапослени који су имали до 24 месеца право на накнаду за случај незапослености а ради остварења права на пензију.
Из наведених разлога а ценећи да је првостепени суд из утврђених чињеница извео погрешан чињенично-правни закључак због чега је погрешно и применио материјално право, Апелациони суд је сагласно одредби чл. 380 тач. 3 ЗПП а у вези чл. 506 ст. 1 ЗПП („Службени гласник Републике Србије“ бр. 72/11) удовољио наводима жалбе тужене и првостепену пресуду преиначио.
Како тужилац није успео у овом спору а тужена није тражила трошкове поступка, одлучено је да свака странка сноси своје трошкове поступка.
Председник већа-судија,
Милорад М. Јанићијевић,с.р