Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Стварно право » Гж 174.13 утврђивање права службености
Гж 174.13 утврђивање права службености
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД КРАГУЈЕВАЦ
Број: ГЖ-174/13
Дана: 05.02.2013. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА!
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија: Обрена Јездића, председника већа, Снежане Ковачевић и Надежде Видић, чланова већа, у парници тужилаца М. П. и С. Ђ., обојице из М. Г., чији је заједнички пуномоћник Ј. С., адвокат из К., против тужених М. Г. и М. Г., обојице из М. Г., чији је заједнички пуномоћник З. М., адвокат из К. и Р. С., коју заступа Републичко јавно правобранилаштво, Одељење у К., ради утврђивања права службености, вредност предмета спора 12.500,00 динара, одлучујући о жалби тужених М. и М. изјављеној против пресуде Основног суда у Крушевцу П.бр.1795/12 од 07.11.2012. године, у седници већа одржаној 05.02.2013. године, донео је
П Р Е С У Д У
ПРЕИНАЧАВА СЕ пресуда Основног суда у Крушевцу П.бр.1795/12 од 07.11.2012. године тако да гласи:
1.ОДБИЈА СЕ, као неоснован, тужбени захтев тужилаца М. П. и С. Ђ., обојице из М. Г., којим су тражили да се утврди према туженима М. Г. и М. Г., обојици из М. Г. и Р. С., да тужиоци имају право службеног пролаза колског и пешачког у корист своје кп.бр.5816/4 КО К., као повласне а преко кп.бр.5816/1 КО К., као послужне, у мерама и границама и то: од тромеђе кп.бр.5817/2, кп.бр.5817/3 и кп.бр.5816/4 линијом заједничке међе кп.бр.5816/4 и кп.бр.5816/1 према западу у ширини од 2,50 метара а одатле под правим углом у истој ширини од 2,50 метара целом дужином (19,84 метара + 14,71 метар), укупно 34,55 метара а преко кп.бр.5816/1 према северу до изласка на главни пут – односно кп.бр.5961, те да сви тужени то признају и трпе, у року од 15 дана по пријему пресуде под претњом извршења.
2.ОБАВЕЗУЈУ СЕ тужиоци да туженима М. и М. Г. солидарно надокнаде парничне трошкове у износу од 12.000,00 динара, у року од 15 дана по пријему писменог отправка пресуде, под претњом извршења.
O б р а з л о ж е њ е
Ставом првим изреке побијене пресуде усвојен је тужбени захтев тужилаца М. П. и С. Ђ., обојице из М. Г., па је утврђено према туженима М. и М. Г., обојици из М. Г. и Р. С., да тужиоци имају право службеног пролаза, колског и пешачког у корист своје кп.бр.5816/4 КО К., као повласне, а преко кп.бр.5816/1 КО К., као послужне, у мерама и границама ближе наведеним у том делу изреке.
Изреком у ставу другом обавезани су тужени М. и М. да тужиоцима М. и С. надокнаде парничне трошкове у износу од 307.144,00 динара.
Против ове пресуде тужени М. и М. Г. благовремено су изјавили жалбу, преко својег пуномоћника, побијајући је из свих законских разлога предвиђених одредбом чл. 360 ст. 1 ЗПП.
Тужиоци су, преко пуномоћника, доставили одговор на жалбу у коме су предложили да суд исту одбије као неосновану.
Испитујући побијану пресуду на основу чл. 372 ЗПП, Апелациони суд је утврдио да је жалба основана.
Првостепена пресуда није донета уз битне повреде поступка из чл. 361 ст. 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП, које другостепени суд испитује по службеној дужности.
Неосновани су жалбени наводи тужених да је у првостепеном поступку и приликом доношења првостепене пресуде суд учинио битне повреде поступка из чл. 361 ст. 2 тач. 12 ЗПП и чл. 361 ст. 1 у вези са чл. 7, 8 и чл. 103 ст. 6 ЗПП из чл. 384 ст. 2 ЗПП, на које се паушално указује.
Међутим, основано се наводи у жалби да је првостепени суд из утврђених чињеница извео неправилан закључак да су тужиоци на основу правног посла стекли спорну службеност и да је погрешно применио материјално право када је у целости усвојио њихов тужбени захтев.
На основу разлога из побијане пресуде и стања у списима предмета произилази да су тужиоци као купци, према закљученом уговору о купопродаји, у писменој форми, а који није оверен од стране суда, од 18.07.1966. године од туженог М. Г. купила 5 ара плаца од матичне кп.бр.5816/1 КО К., а коју сада чини кп.бр.5816/4 која према подацима из листа непокретности има површину од 4,91 ар и да су на истој парцели саградили стамбене и помоћне објекте.
Своју кп.бр.5816/1, која према подацима из листа непокретности сада има површину од 4,24 ара, првотужени М. је у току парнице, уговором о поклону, пренео на својег сина друготуженог М.
Саслушањем странака, сведока и на основу саме садржине уговора о купопродаји, првостепени суд је утврдио да се првотужени М., као продавац дела својег плаца, у површини од 5 ари, обавезао да тужиоцима као купцима обезбеди улаз – пут у ширини од 2,50 метара, а који је идентификован од стране вештака геометра и описан у ставу првом изреке побијане пресуде.
На основу увида у лист непокретности број 7246 КО К., суд је утврдио да се кп.бр.5816/1, која је у тужби означена као послужна, а која представља градско грађевинско земљиште, укупне површине од 4,24 ара, води као државна својина Р. С., са правом коришћења у корист друготуженог М. Г. који је уписан као власник две породичне стамбене зграде и помоћне зграде за које је издато одобрење за употребу.
Увидом у лист непокретности број 9175 КО К. који датира од 13.12.2011. године као и претходни, утврђено је да се кп.бр.5816/4 КО К., а која је у тужби означена као повласна парцела, чија је укупна површина 4,91 ар, а представља градско грађевинско земљиште води као својина Града К., по основу конверзије права коришћења у право својине са уделом од 1/1. На овој парцели постоје три породичне стамбене зграде и две помоћне зграде, а који објекти су изграђени без одобрења за градњу. Тужиоци нису уписани ни као власници, ни као корисници ове парцеле, ни као држаоци изграђених објеката.
Правилним тумачењем законских одредби у глави III Закона о основама својинскоправних односа које се тичу права службености од чл. 49 до 59 произилази да је за постојање права службености нужно и постојање два добра – повласног добра у корист којег се установљава стварна службеност и послужног добра преко којег се службеност врши, односно оптерећује га.
Свако добро односно непокретност има својег власника који је једино овлашћен да штити право службености у корист своје непокретности било подношењем тужбе за утврђење постојања права службености, али само против власника послужног добра и то на основу правног посла, одржајем или конституисањем права службености а што јасно произилази из одредби чл. 51, 52, 53 и 54 ЗОСПО.
Одредбом чл. 56 истог Закона изричито је прописано да само власник повласног добра може захтевати да се према власнику послужног добра утврди постојање стварне службености, подношењем такозване конфесорне тужбе, којом се може тражити утврђење права службености на послужном добру и забрана оспоравања постојања тог права, а на коју тужбу се сходно примењују одредба чл. 37 ст. 2 истог Закона, а којом је такође прописано да власник мора доказати своје право својине, а што се аналогно односи и на повласну парцелу.
Куповином дела матичне кп.бр.2816/1 у површини од око 5 ари од првотуженог М., а која парцела представља градско грађевинско земљиште, тужиоци нису могли да стекну право коришћења на том делу земљишта које је сада означено као кп.бр.5816/4 КО К., јер је промет неизграђеног грађевинског земљишта био забрањен.
Продавац Г. М. као носилац права коришћења на градском грађевинском земљишту са тог разлога није био овлашћен ни да прода ни да уговори конституисање службености пролаза преко дела земљишта које му је остало на коришћењу (кп.бр.5816/1).
Међутим, првостепени суд је из правилно утврђене чињенице да тужиоци нису ни власници ни корисници кп.бр.5816/4, јер је као власник ове парцеле уписан Град К., извео неправилан чињенични и правни закључак да су тужиоци активно легитимисани у конкретној парници за утврђење постојања права службености преко кп.бр.5816/1, као послужне парцеле, чији је власник Р. С., а корисник друготужени М., који је уписан и као власник легално саграђених објеката.
Због неправилно изведеног чињеничног закључка да тужиоци који су само фактички држаоци кп.бр.5816/4 суд је погрешно применио и материјално право када је усвојио њихов тужбени захтев позивајући на одредбу чл. 56 ЗОСПО.
Са напред наведених разлога Апелациони суд је на основу чл. 380 тач. 3 и 4 ЗПП побијану пресуду преиначио и одлучио као у изреци под 1.
Поступајући у смислу одредбе чл. 161 ст. 2 у вези са чл. 149 ст. 1, 150 и 159 ст. 1 до 3 ЗПП, Апелациони суд је обавезао тужиоце да туженима М. и М., који су успели у парници, надокнади само износ од 12.000,00 динара на име састава жалбе од 30.04.2011. године, изјављене против раније првостепене пресуде, а који захтев за трошкове је једино јасно опредељен на последњем рочишту за главну расправу од 07.11.2012. године.
Остали трошкови туженима нису могли бити признати јер нису јасно и одређено опредељени у погледу броја предузетих правних радњи и састављених образложених поднесак и што у списима предмета нема доказа да су имали издатак за судске таксе, а како је то изричито прописано одредбама чл. 159 ст. 1 до става 3 ЗПП.
Побијана пресуда преиначена је и у односу на тужену Р. С., као нужног јединственог супарничара у смислу чл. 204 ЗОСПО, јер се правно дејство жалбе тужених протеже и на Р. С. и поред тога што њен законски заступник није изјавио жалбу.
Претходно цитиране процесне одредбе садржане у раније важећем ЗПП-у („Службени гласник РС“ број 125/04 и 111/09) примењене су на основу чл. 506 ст. 1 сада важећег ЗПП („Службени гласник РС“ број 72/11) који је ступио на снагу 01.02.2012. године.
Председник већа-судија,
Обрен Јездић, с.р.