Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Облигационо право » ГЖ 1789.13 ради раскида уговора и државине
ГЖ 1789.13 ради раскида уговора и државине
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број:ГЖ.1789/13
Дана: 14.08.2013. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија: Обрена Јездића, председника, Снежане Ковачевић и Надежде Видић, чланова, у парници тужиоца ЈП „Ж. С.“ Б., коју заступа Одељење за заступање у К. и то пуномоћник С. Ц., дипломирани правник запослена код тужиоца, против туженог У. Д. из Д. Р., ради раскида уговора и државине, решавајући о жалби туженог, изајвљеној против пресуде Основног суда у Крушевцу, Судске јединице у Трстенику, IV-4П бр.2675/10 (09) од 4.02.2013. године, у седници већа одржаној 14.08.2013. године, донео је
П Р Е С У Д У
ОДБИЈА СЕ, као неоснованa жалба туженог У. Д. из Д. Р. и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Крушевцу, Судске јединице у Трстенику IV-4П бр.2675/10 (09) од 4.02.2013. године.
О б р а з л о ж е њ е
Побијаном пресудом изреком под 1. усвојен је тужбени захтев тужиоца ЈП „Ж. С.“ Б. и утврђено да је раскинут уговор број 14/07-II/1371 од 20.02.2007. године, закључен између ЈП „Ж. С.“ и У. Д. из Д. Р., па је наложено туженом У. Д. да са железничког земљишта које се налази на кп.бр. 1825 Г. Р. уклони све објекте и то: објекат ресторан површне 126 м2, надстрешницу површине 84 м2, магацин површине 42 м2, који су постављени по уговору број 14/07-II/1371 од 20.02.2007. године,као и објекте који су бесправно постављени на истом земљишту тужиоца и да наведено земљиште преда тужиоцу ЈП „Ж. С.“ Б. у државину и на коришћење, све у року од 15 дана по пријему пресуде под претњом извршења.
Изреком под 2. обавезан је тужени У. Д. да тужиоцу ЈП „Ж. С.“ Б., на име трошкова поступка плати износ од 7.886,00 динара, у року од 15 дана по пријему отправка пресуде под претњом извршења.
Против наведене пресуде тужени је благовремено изјавио жалбу побијајући је због: битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.
Испитујући побијану пресуду у смислу чл. 372 ЗПП, Апелациони суд је утврдио да жалба није основана.
Побијана пресуда није донета уз битне повреде поступка из чл. 361 ст. 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП, на које Апелациони суд пази по службеној дужности, па ни уз битну повреду из чл. 361 ст. 2 тачка 12 ЗПП, а ни уз било које друге повреде поступка на које се жалбом паушално и неосновано указује, а које би утицале на законитост побијане пресуде.
Супротно тврђењу у жалби, изрека пресуде не противуречи доказима из списа предмета, као ни разлозима садржаним у образложењу пресуде.
Према чињеничном утврђењу првостепеног суда, тужилац је као носилац права коришћења на кп.бр. 1825 КО Г. Р., која парцела је власништво Р. С., дана 20.02.2007. године са туженим закључио уговор број 14/07-II/1371 на основу ког уговора је тужени као закупац стекао право привременог коришћења дела кп.бр. 1825 КО Г. Р. за потребе бесправно саграђеног ресторана површине 126 м2, надстрешнице површине 84 м2, магацина површине 42 м2 и празно земљиште површине 1038 м2 и тужиоцу плаћао накнаду за закуп земљишта. Противно члану 1 уговора тужени је на наведеној парцели поставио сунцобране, столове и столице испред ресторана а надстрешницу је затворио алуминијумском столаријом а између своја два пословна објекта изградио је санитарни чвор површине 15 м2, ово све без сагласности тужиоца. Мада му је од стране надлежног органа наложено рушење наведеног санитарног чвора, тужени обавезу није испунио.
Због поступања противно члану 1 закљученог уговора, тужилац је једнострано писмено отказао уговор туженом 18.06.2009. године.
Због непоштовања одредаба закљученог уговора тужилац је са туженим раскинуо уговор о закупу по коме је тужилац као носилац права коришћења кп.бр. 1825 КО Г. Р., дао на привремено коришћење опредељени део наведене парцеле, јер је тужени прекршио одредбу да се на наведеном земљишту не могу изграђивати објекти, што се односи и на изграђени помоћни објекат, санитарни чвор површине 15 м2. Поред наведеног тужени је поставио сунцобране, столове и столице испред ресторана, а надстрешницу је затворио алуминијумском столаријом без сагласности тужиоца, које није уклонио на његов захтев.
Имајући у виду одредбе закљученог уговора, као и да су сви објекти туженог привременог карактера, изграђени без дозволе надлежног органа, с обзиром да је тужени прекршио уговорне обавезе, исти морају бити уклоњени на писмени захтев тужиоца, што је правилно закључио првостепени суд када је усвојио тужбени захтев тужиоца. Ово тим пре што је закљученим уговором предвиђена могућност једностраног раскида и да су наступили услови за такав раскид. За овакву своју одлуку првостепени суд је дао основане и јасне разлоге, које је као правилне прихватио и Апелациони суд.
Супротно тврђењу у жалби, приликом одлучивања о основаности тужбеног захтева тужиоца, првостепени суд је имао у виду да је тужилац у време закључења предметног уговора био уписан као носилац права коришћења на кп.бр. 1825 КО Г. Р., с тим што ни у време пресуђења Р. С. није промењена као власник, али је на спорном делу непокретности уписане као кп.бр. 1825/3 КО Г. Р., тужилац ЈП „Ж. С.“ Б. и даље уписан као држалац.
У складу са одредбом ст. 3 чл. 100 Закона о планирању и изградњи упис права јавне својине врши се на основу извода из јавне књиге о евиденцији непокретности и права на њима, а на основу чл. 19 ст. 1 тачка 3 Закона о јавној својини, тужилац ЈП „Ж. С.“, Б. у Листу непокретности број 52 КО Г. Р. уписан је као држалац, тако да на основу уписа извршеног на основу наведених закона, супротно тврђењу у жалби, тужилац има активну легитимацију за вођење предметне парнице.
Приликом оцене жалбених навода туженог, Апелациони суд је имао у виду и да је тужени противно одредбама Закона о планирању и изградњи (Службени гласник РС број 72/09, 81/09, 64/10 и 24/11) и Закона о јавној својини (Службени гласник РС број 72/11) тражио да се изврши конверзија права коришћења у право својине на предметној парцели у његову корист и да са наведеним захтевом није успео, при чему право власништва Р. С. није промењено, а тужилац сада само уместо права трајног коришћења има право државине.
Ниједан жалбени навод туженог не доводи у сумњу правилност утврђеног чињеничног стања, као ни правилност примене материјалног права. Ово тим пре што се жалбом не предлаже ни извођење доказа који би у смислу чл. 359 ст. 1 ЗПП, представљали нови доказ, нити се указује на конкретне грешке у погледу примене материјалног права које би правилност примене истог довеле у сумњу.
Будући да ниједан жалбени навод туженог не доводи у сумњу правилност и законитост побијане пресуде сви жалбени наводи, оцењени су неоснованим.
Правилна је и одлука о трошковима поступка, јер је иста заснована на одредбама чл. 149 и 150 ЗПП, с обзиром на нужне трошкове које је тужилац имао за вођење спора, а чија висина се жалбом не оспорава.
Из изнетих разлога, на основу чл. 375 ЗПП, Апелациони суд је одлучио као у изреци.
Претходно наведене одредбе садржане у раније важећем Закону о парничном поступку („Службени гласник Републике Србије, број 125/04 и 111/09), примењене су на основу одредбе чл. 506 ст. 1 ЗПП, сада важећег ЗПП, („Службени гласник Републике Србије“, број 72/11), који је ступио на снагу 1.02.2012. године.
Председник већа-судија
Обрен Јездић,с.р.