Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Стамбено право » Гж 1832.12 утврђење и чинидбе
Гж 1832.12 утврђење и чинидбе
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: ГЖ-1832/12
Дана: 21.12.2012. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, као другостепени, у већу састављеном од судије Биљане Николић, председника већа и судија Смиљане Ристић и Драгане Сретовић, чланова већа, у правној ствари тужиоца Р. С. из К., чији је пуномоћник В. Р., адвокат из К., против туженог Града К., кога заступа Градско јавно правобранилаштво, ради утврђења и чинидбе одлучујући о жалбама парничних странака на пресуду Основног суда у Крагујевцу 22П.78/11 од 09.11.2011. године, у седници већа одржаној дана 21.12.2012. године, донео је
П Р Е С У Д У
I ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиоца, а пресуда Основног суда у Крагујевцу, 22П.78/11 од 09.11.2011. године у ставу 2. изреке, ПОТВРЂУЈЕ.
II ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ иста пресуда у ставу 1. и 3. изреке, тако да иста сада гласи:
ОДБИЈА СЕ као неоснован тужбени захтев тужиоца Р. С. из К. којим је тражио да се утврди да је тужилац био носилац станарског права – трајног закупа на неодређено време на стану у К., у површини од 92 метра квадратна, који је порушен у току реализације програма расељавања старе радничке колоније у К., што је тужени Град К. дужан признати и трепети.
ОБАВЕЗУЈЕ СЕ тужилац да туженом на име трошкова парничног поступка исплати износ од 50.000,00 динара у року од 15 дана од дана пријема пресуде.
О б р а з л о ж е њ е
Првостепеном пресудом под ставом 1. усвојен је тужбени захтев тужиоца, па је утврђено да је тужилац био носилац станарског права – трајног закупа на неодређено време на стану у К., у површини од 92 метра квадратна, који је порушен у току реализације програма расељавања старе радничке колоније у К., што је тужени Град К. дужан признати и трпети. Ставом 2. изреке пресуде одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца којим је тражено да се обавеже тужени Град К. да тужиоцу Р. С. из К., поред једнособног стана у К. површине 46,64 метара квадратних, преда тужиоцу у трајни закуп на неодређено време још један стан у К. површине 46 метара квадратних, у року од 15 дана по правноснажности пресуде под претњом извршења. Ставом 3. изреке пресуде обавезан је тужени да тужиоцу исплати износ од 38.400,50 динара, на име трошкова парничног поступка, у року од 15 дана од правноснажности пресуде под претњом извршења.
Против наведене пресуде тужилац је благовремено изјавио жалбу побијајући исту у ставу 2. и 3. изреке због погрешне примене материјалног права, а тужени је благовремено изјавио жалбу побијајући првостепену пресуду из свих законских разлога, не наводећи у ком делу побија првостепену пресуду, па Апелациони суд сходно чл. 372 ст. 1 ЗПП налази да се жалбом туженог побија првостепена пресуда у односу на став 1. изреке пресуде.
Апелациони суд, као другостепени, испитао је првостепену пресуду сходно чл. 372 ЗПП, па је нашао да је жалба тужиоца неоснована, а жалба туженог је основана.
У првостепеном поступку није учињена ниједна битна повреда одредаба парничног поступка из чл. 361 ст. 2 тач. 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП, на које другостепени суд пази по службеној дужности и због које би пресуда морала бити укинута, нити повреда поступка из чл. 361 ст. 2 тач.12 ЗПП на коју се жалбом тужене неосновано указује, јер је изрека пресуде разумљива, не противречи себи ни разлозима пресуде, а пресуда садржи разлоге о одлучним чињеницама који су јасни и непротивречни. Неосновано се у жалби тужене истиче да је побијана пресуда донета уз битну повреду одредаба парничног поступка из чл. 361 ст.2 у вези чл. 188 ЗПП. Наиме, Апелациони суд налази да је дозвољено утврђивање правног односа у прошлости, имајући у виду да је исти правни основ за постављање захтева и у садашњости, па је оваква тужба за утврђење у конкретном случају допуштена.
Првостепени суд је утврдио да је тужилац био носилац станарског права по основу Уговора о коришћењу стана бр. 02-1473/76 од 01.06.1976. године на делу стана у површини од 46 м2. Другу половину стана је користила сустанар З. Т. Након њене смрти тужилац је поднео захтев да му се омогући коришћење дела стана који је користила сустанар. Поступајући по захтеву тужиоца Извршни савет скупштине општине К. донео је решење број 11-360-148 од 13.03.1981. године којим је захтев тужиоца усвојен. Решењем грађевинског инспектора III–11-356-192/07 од 23.07.2008. године забрањено је коришћење стамбене јединице. Решењем градоначелника К. број 360-95/08- II од 06.03.2008. године тужиоцу је дат у закуп на неодређено време једноипособан стан у К. у површини од 46,63 метара квадратних.
Одлучујући о тужбеном захтеву, првостепени суд је, имајући у виду утврђено чињенично стање нашао да је исти под ставом 1 основан. Наиме, првостепени суд сматра да је тужилац стекао станарско право – право трајног закупа на делу предметног стана који је користила пок. З. Т., сходно чл. 85 Закона о стамбеним односима ( „Сл.гласник СРС“ бр. 29/73), по основу решења Извршног савета од 13.03.1981. године, јер је то у акту изричито назначено. Првостепени суд је стао на становиште да је тужилац био носилац станарског права на целом стану до 31.12.1995. године, а да је након тога до рушења стана био носилац права трајног закупа на неодређено време сходно чл. 31 Закона о становању.
Овакав закључак првостепеног суда се не може прихватити као правилан. Апелациони суд налази да је првостепени суд потпуно и правилно утврдио чињенично стање, али је на исто погрешно применио материјално право.
Чланом 2 тада важећег Закона о стамбеним односима („Службени гласник СРС“ бр. 29/73, 30/80) је прописано да грађанин који се уселио у стан у друштвеној својини на основу уговора о коришћењу стана, стиче право да тај стан трајно користи, ради задовољавања личних и породичних стамбених потреба под условима утврђеним овим законом, као и да сагласно посебном закону учествује у управљању стамбеним зградама (станарско право). Чланом 11. истог закона је прописано да се станарско право стиче даном законитог усељења у стан. Чланом 32. ст.2 је прописано да давалац стана на коришћење издаје акт о давању стана на коришћење лицу које треба да се усели у тај стан, у складу са самоуправним општим актом о давању стана на коришћење. Имајући у виду наведене законске одредбе погрешно је становиште првостепеног суда да је тужилац био носилац станарског права на целом предметном стану, а на шта се у жалби тужене основано указује. Наиме, првостепени суд свој закључак заснива на акту о давању стана на коришћење, конкретно на решењу које је донео Извршни савет Скупштине општине К. од 13.03.1981. године. Тачно је да је изреком наведеног решења усвојен захтев, овде тужиоца, па му се просторије које је користио сустанар З. Т., бив. из К. дају на коришћење, као и да овде тужилац стиче станарско право на овом делу стана. Чланом 85 ст. 2 је прописано да давалац стана на коришћење одлучује о давању на коришћење просторија из којих се иселио један од сустанара другим сустанарима, а ставом 3. да сустанар не стиче станарско право на делу стана који добија на коришћење по ставу 2. овог члана, ако давалац стана на коришћење то изричито не назначи у акту о давању стана на коришћење. Правилним тумачењем чл. 85 произилази да давалац стана на коришћење уколико жели да испражњени део стана да на коришћење другом сустанару са станарским правом, то мора да назначи у акту о давању стана на коришћење, што значи да је у питању могућност стицања која мора бити предвиђена у акту. Међутим, то у сваком случају не значи и аутоматско стицање станарског права, како погрешно закључује првостепени суд, јер се у том случају поред донетог акта и на основу њега, закључује уговор о коришћењу стана, којим би био обухваћен цео стан. Дакле стицање станарског права се врши на начин изричито прописан чл. 2 наведеног закона, који је сврстан у опште одредбе закона, те се има применити и када су у питању сустанарски односи. Како тужилац није закључио уговор о коришћењу у погледу дела стана, нити је приложио уговор о коришћењу целог стана, Апелациони суд налази да нису испуњени кумулативни услови за стицање станарског права, а сходно чл. 2 овог закона. Околност да је тужилац стан користио дуги низ година у укупној површини од 92 м2 не може довести до стицања станарског права, без обзира на садржину решења од 13.03.1981. године, имајући у виду да исти представља само основ за закључење уговора о коришћењу стана, који је један од услова за стицање станарског права. Поред наведеног, уговор о коришћењу стана се закључује, сходно чл. 36 наведеног закона, између лица које добило стан на коришћење и самоуправне интересне заједнице становања, на основу акта даваоца стана на коришћење, а у ставу 2. стоји да се уговор о коришћењу закључује у писаном облику. Чланом 37. истог закона прописана је садржина уговора. Како тужилац током првостепеног поступка није приложио доказ да је закључио нови уговор за цео стан, којим би био обухваћен и део који је користила пок. З., то је становиште Апелационог суда да је његов тужбени захтев у том делу неоснован. Поред тога, Апелациони суд налази да тужилац није доказао да су обе странке у поступку током периода коришћења спорног дела стана изражавале вољу за заснивање таквог односа, нити је постојало обострано понашање које би указивало на постојање воље, посебно кад се узме у обзир да тужилац није пружио доказ да је плаћао закупнину за цео стан. Значи правни основ за стицање станарског права је индивидуални акт даваоца стана на коришћење и уговор о коришћењу стана. Самим тим, нису испуњени ни услови за постојање закупа на неодређено време, сходно чл. 30 и 31 Закона о становању.
Имајући у виду наведено, Апелациони суд је сходно чл. 380 тач.4 ЗПП одлучио као у изреци другостепене пресуде под ставом II.
Одлуку под ставом 2 изреке првостепени суд је донео позивајући се на одредбе и то чл.4 ст.3 и чл. 5 Одлуке о стицању и давању станова у закуп („Сл. гласник Града К. бр. 5/2001 и 1/2005), имајући у виду да се ради о решавању стамбених потреба лица која се исељавају из нехигијенских зграда и станова и зграда склоних паду, те да је додела станова вршена од стране тужене у складу са њеним потребама и могућностима. Поред датих разлога, имајући у виду и то да је питање постојања станарског права од претходног значаја за овај део тужбеног захтева, то је правилно поступио првостепени суд када је одбио тужбени захтев као у ставу 2. изреке првостепене пресуде.
Апелациони суд налази да је првостепени суд на правилно и потпуно утврђено чињенично стање правилно применио материјално право, па се одлука у том делу жалбеним наводима не доводи у сумњу.
У жалби тужиоца се побија одлука у ставу 2. изреке првостепене пресуде и наводи да је иста донета уз погрешну примену материјалног права, да је тужилац рушењем зграде лишен права трајног закупа на стану од 92 м2, јер је користио спорни део стана преко 20 година, те да је у питању стечено право. Наиме, чл. 6 ст.1а Одлуке о стицању и давању станова у закуп („Сл. гласник Града К. бр. 5/2001 и 1/2005) је прописано да лица из чл. 4.тачка 3. достављају уз захтев одговарајуће доказе за утврђивање основа за решавање и то правноснажна решења надлежног органа о утврђивању зграда или станова за нехигијенске или склоне паду и правни основ коришћења зграде или стана. Имајући у виду да је у поступку доношења решења градоначелника К. број 360-95/08- II од 06.03.2008. године, тужилац приложио једино уговор о коришћењу бр. 02-1473/76 од 01.06.1976. године који се односи на део стана у површини од 46 м2, као основ за решавање, као и то да уговор о коришћењу за цео стан није закључен, то су жалбени наводи тужиоца неосновани. Неосновани су и жалбени наводи да спорни стан није био ни нехигијенски ни склон паду, имајући у виду да је из изведених доказа ова чињеница током поступка несумњиво утврђена.
Поред тога, неосновано се у жалби истиче да је тужени у обавези да сходно чл. 154 и 185 Закона о облигационим односима, надокнади штету тужиоцу, имајући у виду да је порушио његов стан, а да успостављање ранијег стања није могуће, јер у току првостепеног поступка овакав тужбени захтев није постављен.
Како се осталим наводима жалбе тужиоца не доводи у сумњу правилност и законитост побијане одлуке у потврђујућем делу, то је Апелациони суд одлучио као у изреци пресуде под ставом I , сходно чл. 375 ЗПП.
Преиначена је и одлука о трошковима парничног поступка, па је тужилац сходно чл. 149,150 и 158 ЗПП обавезан да туженом надокнади трошкове парничног поступка у износу од 50.000,00 динара, и то за заступање на 6 одржаних расправа по 6.250,00 динара, укупно 37.500,00 динара, за приступ на 2 неодржане расправе по 3.750,00 динара укупно 7.500,00 динара, за састав 1 образложеног поднеска 5.000,00 динара, а што све укупно износи 50.000,00 динара, сходно тада важећој АТ („Сл.гласник РС“ бр.53/10), крећући се у границама тражених трошкова на расправи од 09.11.2011. године.
Другостепени суд је применио одредбе ЗПП („Службени гласник Републике Србије“, број 125/04 и 111/09), који се имају применити сходно чл. 506 ЗПП („Службени гласник Републике Србије“, број 72/11).
Председник већа-судија
Биљана Николић , с.р