Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Накнада штете » Гж 1863.12 Накнада нематеријалне штете
Гж 1863.12 Накнада нематеријалне штете
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: Гж. 1863/12
Дана: 15.06.2012. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, као другостепени, у већу састављеном од председника већа судије Божидара Вујичића и чланова већа судија Радмиле Радуловић и Мирјане Поповић, у парници тужиоца Д. Ђ. из Н. Б., кога заступа пуномоћник Д. С. П., адвокат из Б., против туженог Д. Ђ. из К., кога заступа пуномоћник М. А. адвокат из К., ради накнаде нематеријалне штете, одлучујући по жалби тужиоца изјављеној против пресуде Вишег суда у Крагујевцу, 1П.бр. 52/11 од 06. 12. 2011. године, на седници већа од 15.06. 2012. године, донео је
П Р Е С У Д У
ОДБИЈАЈУ СЕ као неосноване жалбе странака а пресуда Вишег суда у Крагујевцу, 1П.бр. 52/11 од 06. 12. 2011. године, ПОТВРЂУЈЕ.
О б р а з л о ж е њ е
Ожалбеном пресудом у ставу I одбија се као неоснован тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се тужени обавеже да тужиоцу на име причињене нематеријалне штете исплати 10.000 евра са каматом у висини есконтне стопе Европске централне банке почев од пресуђења до исплате све у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије важеће на дан исплате у року од 15 дана по пријему пресуде под претњом извршења.
Ставом II обавезује се тужилац да туженом на име трошкова поступка исплати 451.500,00динара у року од 15 дана по пријему пресуде а одбија се захтев туженог да се тужилац обавеже да му на име трошкова поступка исплати још 100.000,00 динара, као неоснован.
Тужилац је првостепену пресуду благовремено побијао жалбом у целини из свих законом предвиђених разлога. Против наведене пресуде тужени је благовремено изјавио жалбу побијајући исту само у односу на одлуку о трошковима.
Испитујући ожалбену пресуду на основу чл.372 ЗПП по увиду у списе предмета и садржине изјављених жалби, Апелациони суд је нашао да су жалбе странака неосноване.
У првостепеном поступку и приликом доношења ожалбене пресуде није учињена ни једна битна повреда одредаба парничног поступка на коју овај суд пази по службеној дужности нити повреда поступка на коју тужени указује у својој жалби јер је изрека првостепене пресуде разумљива, непротивуречи сама себи и разлозима пресуде нити је противуречна са разлозима који су наведени у раније донетој пресуди истог суда која се односила на накнаду материјалне штете из истог чињеничног основа. Чињенично стање је потпуно и правилно утврђено и материјално право је правилно примењено.
Првостепеном пресудом је утврђено да је тужилац живео и радио у Н. где је са осигуравајућим друштвом имао закључен уговор о животном осигурању са роком исплате до 01. 11. 2004. године. Осигуравајуће друштво је писмено позвало туженог на адресу у село Ш. код Р. да му исплати 47.716,35 марака који му је пребачен на његов конто без обзира што је тужени у свом допису обавестио наведено друштво да нема полису осигурања и да исту не може да пронађе. Након што је тужилац од осигуравајућег друштва обавештен од наведеним исплатама те након што је тужилац у Н. потраживао од осигуравајућег друштва накнаду штете између њих је постигнут споразум о обештећењу по коме је осигуравајуће друштво исплатило овде тужиоцу 74.000 евра. Тужилац је сматрао да на тај начин није адекватно обештећен па је против туженог у земљи покренуо парницу која је у односу на захтев за накнаду материјалне штете у овом поступку правноснажно окончана одбијањем тужбеног захтева као неоснованог. У овој првостепеној пресуди суд је одлучио по преосталом делу тужбеног захтева тужиоца за накнаду нематеријалне штете. Наиме, тужилац је тврдио да је на описани начин то јест када је сазнао да су његова средства исплаћена овде туженом претрпео и нематеријалну штету у износу од 10.000 евра колико и потражује од туженог. Вештачењем преко вештака медицинске струке у првостепеном поступку је утврђено да је тужилац у моменту када је сазнао да је његово животно осигурање угашено претрпео примаран страх јаког интезитета у трајању од 4 – 5 минута а то је потом прешло у секундарни страх у виду стрепње да не изгуби уложени новац. На наведени начин тужилац је претрпео и повреду права личности а то је све довело и до поремећаја у његовом приватном животу и његовој егзистенцији па је услед тога дошло и до умањења његове животне активности од 20% јер он пати од несанице, нервне напетости, депресивних мисли, губитка воље и томе слично. Међутим, и поред свега тога првостепени суд налази да је тужбени захтев у конкретном случају неоснован. Ово због тога што по мишљењу првостепеног суда тужени тужиоцу ни на који начин није проузроковао штету јер да би се уопште могло говорити о одговорности за накнаду штете нужно је да се ради о штети коју је неко својим радњама или пропуштањем проузроковао другом на његовој имовини или личности односно свим облицима права која припадају оштећеном. Да би неко био одговоран да накнади штету оштећеном лицу радње његове морају бити штетне и противправне и њима се мора проузроковати штета наношењем телесних повреда другом који није у могућности да због умањења животне активности обавља своје животне активности како је то раније чинио или у смањеном обиму или уопште их не може обављати. Тужилац није у овој парници доказао да је тужени на било који начин поступао противправно односно да је предузео штетну радњу на терет овде тужиоца. Због свега тога тужбени захтев тужиоцу је одбијен као неоснован.
Правилно је закључио првостепени суд у конкретном случају да је тужиочев тужбени захтев за накнаду штете неоснован. Разлоге које је о томе навео првостепени суд прихвата и овај суд. Члан 154 ЗОО предвиђа основе одговорности за проузроковану штету: тако је основ одговорности постојање кривице, затим одговорност по основу штете која проистиче од опасне ствари или опасне делатности као и одговорност за штету у другим законским случајевима. Тужилац свој тужбени захтев у конкретном случају очигледно заснива на одговорности туженог по основу његове кривице. Да би се могло говорити о постојању кривице по чл. 158 ЗОО штета која је проузрокована мора бити нанета намерно или непажњом. Првостепени суд је одговарајућим доказима и утврдио да је тужилац у конкретном случају претрпео нематеријалну штету у виду страха и душевних патњи због умањења животне активности самим сазнањем да је његов новац исплаћен другом лицу. Међутим, између тужиоца и овде туженог поводом конкретног догађаја није постојао никакав међусобни уговорни нити било који други однос да би се радња туженог која се састоји у пријему новца који му је осигуравајуће друштво исплатило могла сматрати као узрок настанка штете тужиоцу. Тужени је новац примао сматрајући да је његов, исти му је послало осигуравајуће друштво а да при томе тужени уопште није ни знао за постојање тужиоца нити његов уговорни однос тим поводом са осигуравајућим друштвом. Дакле тужилац је био уговорном односу са осигуравајућим друштвом, из тог уговорног односа код њега је проистекла штета и он је то питање решио са осигуравајућим друштвом у Н. Радњама осигуравајућег друштва је повређен уговор између тужиоца и тог друштва, тужилац је против тог друштва могао да тражи и нематеријалну штету што он у Н. није урадио. Све то потврђује да је правилан закључак првостепеног суда да не постоји основ за одговорност туженог овом случају.
Када се све то има у виду онда су неприхватљиви жалбени разлози у којима се углавном анализира чињенично стање које у конкретном случају у већем делу није ни спорно. Да ли је тужени према осигуравајућем друштву испољио одређене преварне радње, како то тужилац тврди у својој жалби, опет није од значаја за однос између тужиоца и туженог већ може бити од значаја за однос између туженог и осигуравајућег друштва. У том смислу и тврдња тужиоца да првостепени суд није прихватио све његове предлоге ради извршења доказа у циљу утврђивања преварних радњи туженог према осигуравајућем друштву нису од значаја за другачију одлуку суда. Тужилац у жалби инсистира да тужени у парници није пружио ни један доказ да је тужиоцу штета настала без кривице туженог. Међутим, тужилац је тај који у овом случају морао доказивати одговорност туженог за штету која му је евентуално причињена. С обзиром да се ни осталим наводима из жалбе тужиоца не доводи у сумњу правилност првостепене одлуке то је овај суд и тужиочеву жалбу одбио а првостепену пресуду потврдио у односу на став I изреке.
Тужени у својој жалби првостепену пресуду посебно и не побија у односу на став II изреке којим је одлучено о трошковима спора односно не указује на разлоге због којих првостепену пресуду побија у том делу. Што се тиче тужиочеве жалбе на тај део првостепене пресуде правилно је првостепени суд туженом у овој парници признао само стварне и нужне трошкове при чему му је правилно досудио трошкове за писање само два образложена поднеска а за остале поднеске трошкове му није признао јер су ти поднесци ствар образлагања чињеничног стања и није њихово писање било нужно за вођење ове парнице. Такође одговор на жалбу није поднесак који се сматра нужним у парници и за кога се морају признати трошкови поступка како то тужилац у својој жалби неосновано сматра. Све напред наведено значи да је првостепена пресуда у целини на закону заснована а жалбе су неосноване па је у складу са тим овај суд и одлучио као у изреци пресуде на основу чл. 375 ЗПП.
Одредбе ЗПП које су напред цитиране су из раније важећег закона а исте се примењују у конкретном случају на основу чл. 506 сада важећег ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 72/2011)
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, Гж.1863/12 од 15.06.2012. године.
Председник већа-судија
Божидар Вујичић с.р.