Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Накнада штете » Гж 1869.11 Накнада штете
Гж 1869.11 Накнада штете
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: ГЖ-1869/11
Дана 15.09.2011. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија Милорада М. Јанићијевића, председника већа, Росе Терзић и Драгијане Дробњак, чланова већа, у правној ствари тужиоца Д. Ц. из П., кога заступа пуномоћник адвокат Н. Ј. из П., против туженика М. Г. из П., кога заступа пуномоћник адвокат З. Ж. из П., основ спора накнада штете, вредност спора 501.000,00 динара, одлучујући о жалби туженог на пресуду Основног суда у Параћину 1П.бр.159/11 од 23.03.2011. године, у седници већа одржаној дана 15.09.2011. године, донео је
П Р Е С У Д У
УСВАЈА СЕ жалба туженог М. Г., па се пресуда Основног суда у Параћину 1П.бр.159/11 од 23.03.2011. године, ПРЕИНАЧАВА у ставу првом изреке пресуде, тако да гласи:
ОДБИЈА СЕ тужбени захтев тужиоца Д. Ц. којим је тражио да се обавеже тужени М. Г. да тужиоцу на име ренте плаћа месечно по 3.796,56 динара почев од 01.06.2005. године, па убудуће, сваког 01. до 05-ог у месецу за текући месец, с тим што је заостале рате дужан да исплати одједном, са припадајућом каматом почев од доспећа сваке рате до коначне исплате, све у року од 15 дана од дана пријема пресуде, као неоснован.
ОДБИЈА СЕ жалба туженог М. Г., као неоснована, па се иста пресуда ПОТВРЂУЈЕ у ставу два изреке, којом је одлучено о трошковима поступка.
О б р а з л о ж е њ е
Ставом првим изреке пресуде усвојен је тужбени захтев тужиоца и обавезан тужени да тужиоцу на име ренте месечно плаћа износ од 3.796,56 динара, почев од 01.06.2005. године па убудуће, сваког 01. до 05. у месецу за текући месец, с тим што је заостале рате дужан да исплати одједном, са припадајућом каматом почев од доспећа сваке рате до коначне исплате, све у року од 15 дана од дана пријема преписа пресуде.
Ставом другим изреке обавезан је тужени да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у износу од 202.400,00 динара, у року од 15 дана од дана пријема пресуде.
Против првостепене пресуде жалбу је благовремено изјавио тужени из свих законских разлога прописаних чл. 360 ЗПП, са предлогом да се првостепена пресуда укине и предмет врати на поновно суђење.
Испитујући првостепену пресуду и жалбу туженог сагласно овлашћењима из чл. 372 ЗПП, Апелациони суд је одлучио:
Жалба туженог на одлуку у ставу првом изреке је основана, а неоснована на одлуку у ставу другом изреке, којом је одлучено о трошковима поступка.
Првостепена пресуда није донета уз битне повреде одредаба парничног поступка из чл. 361 ст. 2 тач. 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП, на које Апелациони суд пази по службеној дужности, а на друге повреде се жалбом и не указује, а због којих би морала бити укинута.
Према утврђеном чињеничном стању првостепеног суда, тужилац је радио код туженог као физички радник иако није имао заснован стални радни однос. Дана 12.12.2004. године, тужилац је изводећи грађевинске радове (штемовање зида ради постављања инсталације) на висини од 4 метра, стајао на двокраким лествама, које му је у тој просторији поставио тужени, али је приликом рада – бушења зида са „хилти“ бушилицом изгубио равнотежу, пао са висине од 4 метра и том приликом задобио тешку телесну повреду у виду вишекомадног прелома горњег окрајка жбичне кости са ишчашењем и вишекомадни прелом доњег окрајка жбичне кости. У моменту повређивања, као и у периоду лечења и после тога, тужилац је трпео физичке болове и страх, у временском трајању и по интензитету како је то утврђено оценом налаза и мишљења вештака медицинске струке, а дошло је и до умањења естетског изгледа лаког до средње – тешког степена, као и до трајног умањења животне активности од 15% која се огледа у повећаном напору приликом одржавања личне хигијене, као и при облачењу и обувању, при чему ове радње обавља успорено и најчешће уз појаву бола. Тужени није оспособио тужиоца за рад са бушилицом, што је био дужан као послодавац и да за рад са алатом на електрични погон на висини од 4 метра изради и радну платформу, што није учинио већ је поставио двокраке лестве. До повреде тужиоца не би дошло да је радна платформа била постављена. Тужилац је био потпуно неспособан за рад до 01.06.2005. године и остварио је право на накнаду материјалне штете у виду изгубљене зараде за период од 12.12.2004. године, до 31.05.2005. године. Тужилац није допринео настанку штете коју је претрпео. Пресудом Општинског суда у Параћину П.бр.718/05 од 13.03.2007. године одлучено је о постављеном тужбеном захтеву тужиоца за накнаду нематеријалне и материјалне штете због изгубљене зараде и захтеву тужиоца за ренту. Пресудом Окружног суда у Јагодини Гж.бр.1987/07 од 25.03.2009. године пресуда Општинског суда је делимично потврђена, делимично преиначена и укинута у делу у коме је првостепени суд одлучивао о захтеву тужиоца за исплатом ренте и делу о трошковима поступка. Пресудом Врховног касационог суда Рев.1405/10 од 08.12.2010. године, одбијена је као неоснована ревизија туженог изјављена против пресуде Гж.1987/07 од 25.03.2009. године. Код тужиоца је због претрпљене тешке телесне повреде дошло до умањења опште радне способности у средње-тешком степену са око 20%. Задња зарада коју је тужилац остварио код туженог као послодавца у мају месецу 2005. године износила је 18.982,82 динара, што је утврђено вештачењем од стране вештака економске струке.
На тако утврђено чињенично стање првостепени суд је применом одредбе чл. 188 Закона о облигационим односима одлучио о тужбеном захтеву тужиоца за исплату новчане ренте као накнаде материјалне штете коју је тужилац претрпео из штетног догађаја коме није допринео.
Жалбом туженог указује се да чињенично стање није потпуно и правилно утврђено, али се не нуде нови докази у смислу одредбе чл. 359 ЗПП који би утврђено чињенично стање изменили. Чињенично стање утврђено је применом правила о терету доказивања у поступку у коме су странке имале квалификоване пуномоћнике – адвокате и у коме је суд изводио доказе по предлогу парничних странака.
Међутим, основано се жалбом туженог указује на погрешну примену материјалног права у доношењу одлуке, због чега је првостепена пресуда и преиначена.
Новчана рента је облик накнаде материјалне штете која се остварује у случају смрти, телесне повреде или оштећења здравља, како је то прописано одредбом чл. 188 до 197 Закона о облигационим односима. Закон прописује да се она исплаћују унапред и то за сваки месец ради обезбеђења материјалне сигурности лица које штету трпи. Рента је будућа штета а не накнада већ настале штете и коначан укупан износ накнаде није унапред познат у време пресуђења. Ова накнада досуђује се због изгубљене зараде чије је остварење онемогућено због потпуне или делимичне неспособности за рад. Рента се не досуђује зато што је смањена радна способност већ због зараде коју оштећени не може да остварује због смањене радне способности. То значи да се накнада штете по овом основу досуђује не због смањене или изгубљене радне способности већ због зараде која је из тог разлога изостала. Чланом 188 и 195 Закона о облигационим односима прописани су услови за остварење овог права које се остварује само ако се утврди да оштећени због смањене радне способности не може да остварује приход који је могао основано остваривати да је здрав и да му није умањена радна способност, а не само обзиром на умањени степен радне способности. Штета која је наступила од њеног настанка па до доношења одлуке нема карактер ренте већ накнаде доспеле штете због изгубљене зараде.
У конкретној правној ситуацији првостепени суд није правилно применио материјално право јер тужилац на коме је терет доказивања није доказао да је због умањења радне способности од 20% претрпео штету у виду изгубљене зараде која чини разлику у заради коју је остваривао и коју би остварио да није био повређен, колика је та разлика до пресуђења и да ли и у којој висини постоји у време пресуђења да би могла имати карактер ренте. Тачније, тужилац није доказао да ли је након 01.06.2005. године био радно ангажован, ако јесте коју је зараду остваривао, да ли је остваривао мању зараду због умањене радне способности или не, да ли је незапослен и ако јесте да ли је разлог томе умањење радне способности или није. Погрешно је првостепени суд закључио да су проценат умањења радне способности од 20% и висина зараде коју је тужилац остваривао у време повређивања довољни да тужилац оствари и право на ренту из свих напред наведених разлога.
Како је на утврђено чињенично стање погрешно примењено материјално право, Апелациони суд је сагласно одредби чл. 380 тач. 4 ЗПП одлуку преиначио и тужбени захтев тужиоца одбио као неоснован.
Правилна је одлука о трошковима поступка донета сагласно одредби чл. 149 и 150 ЗПП, а жалбом туженог се и не указује на неправилност одлуке о трошковима поступка, па је овај суд сагласно одредби чл. 387 тач. 2 ЗПП жалбу туженог одбио као неосновану и одлуку о трошковима поступка потврдио.
Председник већа-судија
Милорад М. Јанићијевић,с.р.